Vi ste ovdje
Home > Obrazovanje i odgoj > O obrazovanju i odgoju > Rad odgaja: Dan kada sam odvela djecu da rade na pijaci

Rad odgaja: Dan kada sam odvela djecu da rade na pijaci

Ja sam imala plan. Ideja koju sam iznijela svom mužu nije naišla na odobravanje. Ma kakvi. Bio je šokiran, štaviše.

Svaki roditelj zna da djeca ne znaju vrijednost novcu. Ni kako je teško doći do njega. I koliko je puno toga što žele i što smatraju da im je neophodno da bi bili sretni.Ukratko, ovakvu situaciju najbolje dočarava anegdota koja se desila jednom mom kolegi: sin mu je tražio neku skupu igračku, a otac mu odgovorio da je baš skupa i da nema para za nju. Mališa mu je kao iz topa odgovorio: “Nema veze, hajdemo na bankomat da ih podignemo”.

Dobar dio djece vjeruje, posebno dok su manja, da pare samo stoje u bankomatu i čekaju da budu potrošene. I da je razlog što roditelj nešto neće da im ne kupi – jer prosto neće, ili što ih kažnjava kad nisu bili dobri.

Nisu ni moja djeca bila mnogo bolja. Mada sam se trudila da im rano objasnim da novac mora da se zaradi, tamo na tom poslu na koji odlazimo, da se u rukama i u prodavnicama prosto topi i da u gradu bez njega nema života. Kupuješ sve, od hljeba preko glavice luka do šampona. Ljudi u gradu i vodu moraju da plate. Uvek sam se trudila da budu razumni, da shvate da radimo sve da im bude najbolje moguće, ali da se to nikada ne uklapa sa onim što oni očekuju, sa onim što su im oči poželjele u radnji ili sa onim što vide u serijama i crtanim filmovima. I izgleda da je upalilo. Moja djeca su skromna. Mogu to da kažem bez bojazni da bi neko ko nas ne poznaje to demantovao. Zaista jesu.

Ipak, desilo se jednog ljeta, da su naše i onako skromne mogućnosti bile ugrožene nekim građevinskim radovima i popravkama na kući. Izostao je odlazak na more. Izostalo je sve ono što su njih dvije voljele, pozorišta, kina, naši mali čarobni izleti, kupovina nekih malih radosti, svašta nešto nam je tog ljeta bilo uskraćeno, i mi odrasli nismo to osjećali zbog tihe i velike sreće što konačno sređujemo svoju kuću da bude ušuškana, ljeti hladna a zimi topla i prije svega bezbjedna za život. Djeca su samo i jedino vidjela da im se ništa ne dešava, da su uskraćena za puno toga i da nam je dvorište svakodnevno puno majstora .Oko njih, druga djeca su živjela svoje živote uobičajenim tokovima i radostima. Putovala na more, švrćkala se koje kuda i šepurila se u novim krpicama, na novim rolerima i bajsevima.

I jednog dana desilo se ono što se mora ponekad i desiti. Pobuna na brodu Baunti. Moje skromne djevojčice bile su već par dana neraspoložene i mrzovoljne. Kada sam od silnih obaveza, majstora, građevinskih radova i svih anakondi koje dave mamu to razabrala i popričala sa njima, bila sam poražena i tužna.

One nisu ove godine  bile na moru, i da, znaju da je to za njihovo dobro i da sređujemo kuću, ali zašto nismo mogli makar svaki drugi dan da idemo na izlet? Mlađa želi rolere, a starija je prerasla svoj bajs. I gleda im se onaj novi meda Padington. I jednoj je pukao ruksak, i neće da ga nosi ušivenog. A druga hoće pernicu iz dva dijela. Već drugu godinu nosi istu krpenu pernicu sa rajsfešlusom, a svi imaju te pernice „na sprat“. Ako već koriste polovne knjige zašto ne mogu da imaju novi pribor? I svi su ovog ljeta bili u nekom akva parku, to je baš jeftino,  Možemo li mi sutra u akvapark? (Jesam li već rekla da su baš skromne?)

Šutila sam i slušala. Nisam se ljutila, djeca su to. Pojma nemaju šta je život, šta je novac i šta je jeftino a šta skupo. Shvatila sam da priča ne pomaže. Jer ako je neko pričao, ja jesam. Malo su u svoj ovoj ludnici od obaveza bile i zapostavljene. Kada više vremena provodimo zajedn,ja sam upućenija u njihova razmišljanja i onda stajem na rep bubicama i žutim minutama na vrijeme. Pričam kako su u stvari toliko sretne da nisu toga ni svjesne. Da su djeca gladna, žedna, bez roditelja, bez krova nad glavom, u porodicama gde su nasilje, alkohol i bijeda sveprisutni kao njima palačinke sa džemom od kajsija. Pričam, i one mi vjeruju. Znam to jer svakodnevno slušaju takve stvari, sažale se nad nečijom sudbinom, i sve znaju… ali…ali, nekako je to sve samo teorija. Nisu osjetile to u praksi. I hvala dobrom Bogu što nisu.

Shvatam da ću nekako to morati da im dočaram. Ne tu neimaštinu i očaj u kome žive djeca i izrastaju u ljude kroz razne nevolje i iskušenja. Za početak, moram da im dočaram nekako u praksi – kako nije lako zaraditi novac. I kako ga je neuporedivo lakše potrošiti. I kako sve što oči vide, mislimo da nam treba. Dobro, mi koji živimo u predgrađima velegrada sa parčencetom zemlje i nekim stablom voća, još možemo da uberemo strukić blitve, skuhamo paradajz za zimu i uberemo neku voćku, ali ljudi u gradu, koji nemaju nikog svog na selu da donira teglu nečega ili vreću krompira, moraju da kupe i čehno bijelog luka. U neboderima ništa ne rađa. U betonu uspjeva samo depresija.

Nekako su se tih dana, kada su podigle potrošačku revoluciju, desilo da su se i radovi priveli kraju.To svakako nije značilo da će biti više para. Jok. Čak naprotiv. Septembar, najskuplji mesec u godini čekao nas je na kraju avgusta i trljao ruke nadajući se velikim prilivima love.

Ali, ja sam imala plan. Ideja koju sam iznijela na razmatranje svom mužu nije naišla na odobravanje. Ma kakvi. Bio je šokiran, štaviše. Rekao je da je to blamiranje i da sam surova. ”Ne dolaziš u obzir,  Jasmina.“ izričito mi je rekao. Znala sam po intonaciji da sam za njegov ukus pretjerala.

Ali, Jasmina je imala i plan B. A on je podrazumijevao ulazak na mala vrata. Moram djeci to da predstavim kao zabavu miliona. Da ih oduševim idejom, pa ćemo zajedno dobiti blagoslov oca nam i muža da ideju sprovedemo u dijelo. Njih dvije su bile željne neke avanture. Nije bilo teško ubjediti ih, još kada su čule da tako mogu da zarade i neki novac, sada pred početak školske godine, njihovom uzbuđenju nije bilo kraja.

Tako složne i pune elana, nas tri smo začas ubjedile vrhovnu komandu da odobri poduhvat. Onda je nastupilo pitanje: “A, šta ćemo prodavati?”

Plan je bio da ih odvedem na pijacu. Kompromis je bio da to ne bude na pijaci u našem naselju, da se ne bi „blamirali“. U redu. Ako nećete u naše naselje, onda moramo prijevozom. I, ne neće nas otac odvesti autom, jer bi onda i naša eventualna zarada bila potrošena na gorivo. Ići ćemo autobusom. Da, sa svim što treba da ponesemo. Još nisu shvatale ozbiljnost situacije. Ali, ja nisam marila. Teške lekcije znaju da olakšaju budući život.

“A, šta ćete prodavati? To me pitate? Pa, smislite same. Ali jedno je bitno, nećete prodavati ništa što nama treba. Ni nešto što smo ostavile za zimu. Ni slučajno. Može samo ono što nam pretekne. Ili nešto što je rodilo i previše, a ne koristimo ga baš toliko. Imate čitav dan da se pripremite za sutra. Ustajemo rano. I, ne zaboravite, sve mora da bude primamljivo. Ne smije da bude neugledno, musavo, da ima tragove zemlje iz bašte.”
Već tog dana, znala sam da mi je plan dobar. Ma koliko nekom zvučao okrutno ili maćehinski a ne materinski. Nisam željela da od njih napravim male ikebane, nesposobne za život. Ni nekoga ko će sjediti i žaliti što nema više novca za svoje prohtjeve. Ne. Život je više nego težak, i možemo mu dohakati ako na vrijeme učimo male bezbolne lekcije koje ga razotkrivaju.

Čitav dan su cvrkutale i dogovarale se šta će i kako će. Pravile su spisak. Prale kofice u koje će slagati svoju robu. Tražile mi “na zajam” dvije plastične gajbice. Konsultovale su me, naravno, šta sve smiju da uberu za prodaju. Prvo na spisku im je bilo cvjeće. Nije mi bilo lako da to odobrim, cvjeće je moja velika ljubav, ali bilo nam je samo ukras, nije bilo od neke koristi za preživljavanje, pa sam, iako teška srca, odobrila. Rekla sam im samo da ga beru tek ujutru, da bi duže bilo svježe. Slijedeća na spisku je bila blitva. Jesmo je koristili, brali i jeli, ali se ona kao višegodišnja biljka lako regenerisala i obnavljala svoje zeleno lišće. Zatim smokve, koje smo veoma voljeli, ali nismo stizali da ih pojedemo i podjelimo sa rodbinom i komšilukom. Džem i slatko nismo od njih pravili, jer nije bilo intresenata, a i bilo je već sasvim dovoljno konzerviranih kajsija, šljiva i  breskvi u teglam,a tako da su nam smokve bile baš odlične za prodaju. A i cijena im je uvijek veća nego drugom voću. Odabrale su još neki strukić peršuna, i poneki krastavac (ne previše, krastavac smo i mi samo tamanili), neku tikvicu, i one su uvek rodne, malo vinogradarskih breskvi koje stižu sredinom avgusta a one ih ne vole (ja sam jedini ljubitelj), tako da su mogle na tržište. Htjele su da nose još neke kruške, paradajz i još neke voćkice, ali sam izričito zabranila, jer je to bilo nešto što smo svaki dan jeli ili je moglo da se spakuje u tegle. Bile su uzbuđene i jedva su čekale taj dan kada će “namlatiti silne pare”.

Ja sam se samo smeškala. Znala sam za jadac.

Ustale su slijedećeg jutra vedre i pune nade. Nisu baš bile pretjerano oduševljene činjenicom da svoju robu moramo same da nosimo, i da cvijeće moramo u kofici kao one sirote bakice, ali hrabro su to podnijele bez negodovanja. U autobusu smo bile atrakcija. Bilo je i poznanika koji su nas pitali kuda ćemo i šta planiramo, ali su i to podnijele bez da su crvenjele. Već na polasku sam im rekla da nema mjesta sramoti. Same smo odgajile i same ćemo prodavati plodove svog rada. Sramota su neke druge stvari. O tome smo već pričali, nebrojeno puta.

Ja sam nosila najteže stvari, ali sam svjesno i njima ostavila, shodno uzrastu, priličan teret. Lekcija je počela i nisam planirala da im činim medveđu uslugu.

Stigle smo na pijacu gdje je sve vrvilo od života i boja. Još kod kuće sam im predočila da, ako platimo tezgu, od naše zarade nema ništa. Primorane smo da stanemo oko pijace sa svim onim ljudima koji prodaju tako neke svoje rukotvorine, malo i kvrgavo povrće po nižim cijenama i još koješta .Da, na kartonskoj kutiji, na ulici, odgovorila sam na njihove poglede. I da, to je prekršaj. Po svim pravilima to nije dozvoljeno, nije krivično dijelo ali prekršaj jeste. Ipak, jedine nismo. Svi ovi ljudi nisu tu došli radi provoda neko da zarade nešto para. Ona starica se nada da će umesto hrena koga ima previše odnijeti kući hjleb ili nešto drugo što joj treba. A onaj deda što je brao poluzrele šipurke, možda nema za hljeb. Namjerno sam izmišljala priče o ljudima koji su nas okruživali, i zaista djelovali su kao siroti, da bih ugušila onu beskrvnu revoluciju koju su podigle. Da bih pobuni na brodu Baunti, stala nogom za vrat. Morale su danas da shvate da su sretne. I site, i obučene i zabavljene i da pernica koju nosiš tri godine za redom i nije neki problem.

Bilo ih je sramota. Vidjela sam to. I znala sam po tim snuždenim pogledima da ih nije sramota što sjede tu i prodaju svoje povrće i cvijeće. Ne. Bilo ih je sramota što su konkurencija svim onim tužnim i zaista siromašnim ljudima. Bilo mi ih je žao. Znala sam koliko su emotivne, ali imam jednu crtu karaktera (nekad je smatram dobrom, a nekad lošom) što sam dosljedna. Ima da čučimo tu dok ne zapekne vrućina i dok se čitava pijaca ne raziđe. Čudno su nas gledali prolaznici, naši potencijalni kupci. Vidjelo se da se ipak ne uklapamo u tu priču “malih prodavačica peršuna“. Neki su se smješkali i prilazili da kupe od „ovih slatkih djevojčica“, kako su gospođe naglas komentarisale. Svaki put kad bi neko prišao i kupio od nas nešto, starija je krišom gledala ka svim onim pogrbljenim staricama koje možda neće imati danas za hljeb. Mlađa, koja se rodila sa osmehom, ipak je pokazivala mrvicu radosti. Bila je subota, vreo letnji dan i hlad drveta pod kojim smo ujutru stali napustio nas je. Iako smo ponijele sendviče i vodu, vidjela sam da ih vrućina iscrpljuje. Sve manje ljudi je pristizalo da pazari. Majka u meni je otjerala učiteljicu koja čita lekciju i predložila sam da krenemo. Znala sam da su shvatile.

Ali, ostala je još jedna stvar koju nisam smjela da propustim. Shvatile su koliko je teško zaraditi. Sada moram da ih navedem da se vrate kući bez ijednog dinara. Moraju da skapiraju koliko je lakše potrošiti. Ne smijem da dozvolim da dođu kući sa novcem, koliko god ga malo bilo.

Predložila sam da svratimo u knjižaru, da vide neku novu pernicu, ranac, nešto od pribora. Pristale su. Nisam se uopšte mješala u odabir mladih preduzetnica. Ali, pošto su se razumele u novac shvatila sam da su više nego razočarane. Dogovarale su se, preračunavale i na kraju izašle sa još jednom krpenom pernicom (bez famozih spratova, samo rajsferšlus), nekoliko teka, olovaka i još par sitnica.

Očaj se mogao opipati u vazduhu. Ništa nisam rekla. Jedva smo se nekako dovukle do kuće sa našim preostalim povrćem. Bilo je već sunce u zenitu i bile smo umorne i prilično skuhane.

Stigle smo kući, istuširale se i sjele u naše zeleno dvorište u hlad dudova da se osvježimo. Iznijela sam sok od zohve i kolač koji nam je ostao od jučer. Malo su se oraspoložile. Sve je sada već bilo iza njih. Ništa i dalje nisam pričala, slušala sam ih kako prepričavaju ocu svoj dan, čas sretne i ponosne na sebe, čas tužne i poražene nemaštinom sa kojom su se susrele tog jutra na pijaci.

Niko nije spomenuo more, novi ruksak, rolere ili negodovao. Jer znala sam da znaju da one ipak imaju sve. Iako su sumnjale u to. Tačno je da bismo sve mogli da obnovimo, ali isto tako ništa nam nije nedostajalo.

I, da, znala sam da su se namučile. I malo blamirale, i skuhale, i umorile.

Ali, duboko u svom majčinskom srcu, iako mi ih je bilo žao, znala sam da je lekcija naučena i da će poslije ovog dana na novac, život i svjet gledati drugačijim očima… Do neke nove revolucije.

Piše: Jasmina Jovanović

Izvor:  detinjarije.com 

Akos.ba pratite putem aplikacije za Android i društvenih mreža Facebook | Instagram | Twitter.

Top