Priča jednog psihoterapeuta – kako roditelj želeći dobro, naudi sopstvenom djetetu

Ljudi su nam dosadni kada ih ne poznajemo stvarno, kada oni ne poznaju sebe… ili kada mi ne poznajemo sebe. Tome me je naučio moj „najdosadniji klijent na svijetu“.

Ispričaću vam ukratko jednu svoju psihoterapiju u kojoj sam mnogo toga radio pogrešno (prema psihoterapijskim pravilima), a da sam radio ispravno, vjerujem da ne bismo uradili ništa.

Sa klijentom kojeg sam, samo u svojoj glavi, nazivao “smor”, “najdosadniji klijent na svijetu”, radio sam prije oko 25 godina. U to vrijeme, on je imao nešto manje od 40 godina, zaposlen kao službenik (radio je na šalteru jedne institucije), nesvršeni student prava (ostalo mu je nekoliko ispita do kraja). Imao je svoj stan (naslijeđen), redovnu platu od koje je mogao “pristojno da živi”, imao je i djevojku sa kojom se zabavljao nekoliko godina, i određeni uži krug prijatelja sa kojima je održavao kontakte. Prema njegovim riječima, vodio je “normalan život”.

Problem zbog kojega se obratio za pomoć bilo je neko “konstantno stanje apatije”, nezadovoljstva, neispunjenosti. Njegov izraz za to stanje bio je “mrzi me da živim”. Počeli smo da tragamo za uzrocima njegovog nezadovoljstva i apatije. Međutim, on nikako nije mogao da ih nađe. “Sve je u redu…” govorio je, “ali se ja ipak osećam tako”. Posao koji je radio za njega je bio OK, nije bio zahtjevan, niti stresan, plata je stizala redovno… I da je završio studije, ne bi li se osjećao bolje… svejedno mu je šta radi, on radi samo zbog plate. Neke druge ambicije niti očekivanja od posla nema… Sa djevojkom je, takođe, bilo “u redu”. Nisu se svađali, ona nije bila neka zahtjevna djevojka, živeli su “normalno”. I drugari su mu bili “korektni”, bili su tu da se nađu kad nešto treba da se pomogne, i on je njima pomagao… viđali su se, “tu i tamo” na druženjima… Njegova primarna porodica je, po njemu, bila “normalna… obična”… Sve u svemu, sve je bilo u redu, samo što je on bio apatičan, “mrzjelo ga je da živi”.

Kako je vrijeme prolazilo, iz seanse u seansu, počeo sam da osjećam kako mi je dosadno da radim sa njim. Baš dosadno. Terapijske seanse su se svodile na to da on dođe sa konstantnim žalbama kako je deprimiran, kako ga ništa ne ispunjava, a sve je u redu… Postavljao sam pitanja, podpitanja… tragao za uzrocima nezadovoljstva, suočavao ga sa time da je možda u otporu, da izbjegava nešto neprijatno što bi moglo biti uzrok tog njegovog stanja, ali nije bilo nikakvih novih sadržaja koji bi rasvjetlili uzroke njegove apatije. Pomisli sam da, možda, ja nisam pravi terapeut za njega i pokušavao da razgovaram sa njim o njegovim osjećanjima prema meni. Međutim, i ja sam bio “ok” za njega, “korektan”.

Već sam otpočeo razgovore sa jednim kolegom o tome da ga on primi na terapiju, jer sam ja, vjerovatno, bio u nekom “kontratransferu”, samo što nisam mogao da razumjem svoj kontratransfer. Nije bila problem samo dosada koju sam osjećao, već i glavobolje koje su se javljale prije i u toku seansi sa njim. Imao sam osjećaj da ću da puknem, i poriv da ga uhvatim i dobro prodrmam. Razmišljao sam o tome da li je u pitanju projekcija njegovih osjećanja u mene, neka projektivna identifikacija…ili sam ja preneo takva osećanja sa neke svoje primarne figure na njega…ali su mi se sve te misli činile kao puke spekulacije.

I, u jednom trenutku, na jednoj od terapijskih seansi na kojoj se opet žalio na apatiju, dok su mene boljele dosada i glava, zaista sam i “pukao”. Jednostavno je izletjelo iz mene pitanje izgovoreno sa dosta naboja:

“Dobro, čovječe, da li si ti ikada u životu bio nečime ispunjen!? Da li si nešto radio od srca!? Bilo kada?”. (Već sam se bio “ugrizao za jezik” i pitao se “šta mi bi?”, ali mi je, u isto vreme, nešto govorilo da je to što sam uradio u redu. Shvatio sam i da mu nisam persirao, da sam bio previše “ličan”, ali da je to možda bolje nego da se bezlično dosađujem).

Pogledao me je iznenađeno, (ali ne i apatično) i odgovorio stidljivo zbunjenim tonom:

“Pa, jesam… ali to je bilo bezveze”.

“Šta je bilo bezveze!?”, zapitao sam ga.

“Pa to čime sam bio ispunjen… to su bile neke gluposti”, uzvratio je.

“Daj, molim te, pričaj mi malo o tim glupostima i bezveznim stvarima koje su te ispunjavale, ove ozbiljne i “normalne” ubiše i tebe i mene od dosade” (Tek tada sam se čudio sebi. Hajde što mi je nešto izletjelo, ali zašto to i nastavljam na isti način?. Nekako mi nije zvučalo terapeutski, permisivno, nedirektivno i neutralno…). Nasmijao se (po prvi put) i odgovorio:

“Dljeljao sam drvo… pravio neke figure… i time se zabavljao po cijeli dan, umjesto da radim nešto korisno, pošteno…”.

“Čije su to reči?” , prekinuo sam ga pitanjem.

“Ćaletove. On me je uvijek ismijevao zbog toga, nazivao zamlatom i zgubidanom… da sam bar pravio stolice i stolove, pa da me da u stolare… a ja sam pravio neke gluposti… i onda sam, odjednom, prestao to da radim i opametio se…”

(“E, baš si se opametio”, pomislio sam). Bili smo na samom kraju seanse, pa nisam htio da produbljujem temu, već sam ga pitao samo da li ima nešto od toga što je pravio dok se nije opametio.

“Ma, ima tih gluposti pun podrum… sve se nakanjujem da ih pobacam…”.

Pitao sam ga da li bi mogao da mi donese neku od tih gluposti, da vidim. Pogledao me je “blijedo”, kao da se pita “Je l’ ovaj lud? Šta će mu gluposti iz podruma?”, ali je učtivo dogovorio da hoće.

Na slijedećem sastanku sam doživio šok. Ušao je sa kesom u kojoj je bilo nešto neobičnog oblika i promrmljao: “Evo, donio ja jednu moju skalameriju” (uz nervozan, bojažljiv smješak).

“Daj da vidim, baš me interesuje” – rekao sam (primjetivši da sam radoznao, i da me ne boli glava). Kad je izvadio “skalameriju” iz kese, umotanu u mesarski papir, razrogačio sam oči i zinuo. Iako ne psujem pred klijentima, izletjela mi je psovka uz riječi:

“Ti si ovo napravio!?”. Ugledao sam predivnu umjetničku skulpturu, veoma složene konstrukcije, izuvijanih, isprepletenih spirala od drveta koje su činile savršenu polifonu cjelinu…i poželio da je imam, da je gledam kad poželim. To mi se veoma, veoma rijetko dešava. Klijent me je gledao zbunjeno, kao da, sa jedne strane, očekuje da ću mu reći “kakva glupost, na to si trošio vreme!”, dok sa druge strane vidi iskreno oduševljenje. “Gledaš me iznenađeno, izgleda mi kao da misliš “je l’ ovaj lud”. Klimnuo je glavom. “Ali, ovo je umjetničko delo. Ovo je izuzetno” – izgovorio sam, zaboravivši na terapijsku situaciju i neutralnost (stvarno nisam mogao da budem neutralan.) Zanemio je, spustio pogled… činilo mi se kao da će da zaplače.

„Pa, ja bih umro kad bih ovakav talenat držao u podrumu“- komentarisao sam surovo.

„Pa, i ja se osećam kao da sam već umro…“ promrmljao je.

Pitao sam ga kako se osjeća trenutno. “Promašeno”, odgovorio je, “kao da sam promašio život”.

Gledao sam u figuru i ćutao. Šta da mu kažem? Pa, i jeste promašio život. Razmišljao sam o tome kolika je sila potrebna da bi se u sebi suzbila takva kreativnost. Da čoveka zaboli glava od toga, da ti dođe da pukneš. Razumio sam glavobolje koje sam imao dok sam radio sa njim. Nesvjesno sam empatisao sa njim, sa tom „da pukneš“ unutrašnjom borbom. Ćutali smo neko vreme, a onda sam ga pitao da li bih mogao da kupim ovu skulpturu. Odgovorio mi je da je “glupo da prodaje beskorisne stvari koje se vuku po podrumu”, i da mogu da je uzmem ako mi se sviđa kao poklon. Usprotivio sam se, rekavši da ne mogu da primim kao poklon nešto što ima veliku vrijednost, ali bih ipak volio da kupim njegovu skulpturu. Onda smo se “cenjkali” u obrnutom smeru. On je pokušavao da me ubijedi da mi proda skulpturu po nekoj simboličnoj cijeni, tek da ispadne da sam platio, a ja da ga ubijedim da platim neku sumu zbog koje se ne bih osjećao loše jer sam dobio nešto vrijedno u bescenje. Na kraju smo uspjeli da se dogovorimo o “pristojnoj” cijeni (iako sam, i dalje, imao osećaj da je to prilično jeftino… a on je otišao sa osjećanjem da je primio novac zato što ja “želim da ga ohrabrim”, da mu činim uslugu, ne zato što skulptura stvarno vrijedi, već da bih ga “podigao”).

Ostavio sam skulpturu u radnoj sobi. U narednih nedelju dana gotovo da nije bilo osobe koja je ušla u tu sobu, a da me nije pitala gdje sam nabavio skulpturu, ko je umjetnik, gdje bi mogla da se pogledaju i kupe njegova dela… Kada sam mu to saopštio, uslijedilo je dugo ćutanje. Na pitanje kako se osjeća povodom toga, odgovorio je: “znači, ipak sam promašio život… zbog toga me ništa ne ispunjava. Da li je sada kasno?”.

Odgovorio sam mu da sada može da se bavi time, a da ga niko ne smatra zamlatom. Da mi izgleda da bi od toga mogao da zarađuje pristojno, jer se priličan broj ljudi interesovao za njegove radove. Pitao sam ga da li mogu da im dam njegov broj telefona. Odgovorio je potvrdno. Naše naredne senase su postale veoma žive, sa puno emotivno proživljenih sadržaja vezanih sa njegov odnos sa ocem. U međuvremenu je rasprodao “skalamerije” iz podruma i počeo da pravi nove… Njegova inicijativa je “buknula”. Danas živi u inostranstvu, ima nekoliko svojih galerija, živi dobro od svoje umjetnosti i nimalo nije dosadan, ni sebi, ni drugima. A mene ne boli glava kad pomislim na njega. Drago mi je što se nisam oslobodio tog bola tako što bih ga prosledio kolegi. Naučio sam i to da se iza dosade kriju mnogi dragoceni sadržaji, da je dobro da čovek ponekad “pukne”, čak i ako je u ulozi psihoterapeuta. Psihoterapijska pravila i preporuke su dobre smernice za rad, osim onda kada nisu. (Danas to često ponavljam svojim edukantima za psihoterapeute -„sve ovo čemu vas učim je dobro, osim onda kada nije“).

Izvor: Nebojša Jovanović, psihoterapeut

detinjarije.com