Jeste li se ikada zapitali zašto toliko volimo bebe?
Jeste li se ikada zapitali zašto toliko volimo bebe? Volimo ih zato što su tako otvorene prema svemu i ranjive, slabe. Kada rašire oči i gledaju nas, kao da nam kažu: „Voli me. Potreban si mi i ne mogu da preživim sama.“
Kako odrastamo, mnogi počnu misliti kako se moramo praviti da nam niko ne treba.
Pretvaramo se.
Kažemo: „Dobro sam, u redu sam, čvrst sam, mogu da izađem na kraj s svim“, dok vrlo dobro znamo da smo uplašeni, usamljeni i čeznemo za nekim ko bi nas saslušao.
Pogrešno je misliti: „Ako priznamo da smo slabi i usamljeni, svi će pomisliti da smo slabići“, „Ne smiješ iskreno reći šta osjećaš, jer će neko gledati da to iskoristi protiv tebe“.
U stvarnosti je obrnuto.
Ostali dobro znaju kada smo iskreni i otvoreni i vole nas zbog toga. U probleme sam može dovesti samo obmanjivanje i pretvaranje da je sve u redu.
Ironično je to što se najviše pretvaraju oni koji najviše čežnu za pažnjom, što je potpuno nepotrebno. Kada se raznježimo ili kada smo usamljeni, moramo se puno potruditi da zavaramo druge da je s nama sve u redu.
Ljubav nije odvratna.
Ljubav znači snagu i posvećenost.
Voljeti nekog ponekad znači da toj osobi kažete nešto što ona ne želi da čuje.
Ljubav je hrabrost jer mnogo više hrabrosti treba da bi se reklo: „Plašim se“, ili „Volim te“, nego da nekog ružno odbijete.
Ljubav je poštovanje prema sebi i drugima. Drugima dopuštamo da ostanu tu gdje jesu, ali ipak ih volimo.
Od momenta kad kažemo: „Voljet ću te kad uradiš to i to, kad budeš imao/la to i to, kad budeš takav/va“, to više nije ljubav, već – manipulacija.
Ljubav znači da tražite ono dobro u ljudima. Ako nam to stalno polazi za rukom, sigurno je da ćemo i mi sami biti sretni.
Naš život je često odraz nas samih, pa što više ljubavi i ljepote uočavamo oko sebe, tako sve više rastemo i postajemo sve bolji ljudi.
Izvor: knjiga „Being Happy“ autora Andrewa Matthewsa
Za Akos.ba priredio: Nedim Botić
