Znamo li šta govorimo: Inša’allah, maša’allah i ne’uzu billah

Uzrečica koja svakodnevno treba da krasi naše živote je i ”In ša’allah” ili u našem prijevodu ”ako Bog da”.

Puno puta smo ovo čuli i sami kazali. Na ovaj način mi potvrđujemo kako se sve što mislimo uraditi najprije podvodi pod Allahovu Volju. Koliko puta kažemo: ”E, sutra ću u Sarajevo,” ili ”E, u subotu odoh na more!” Ko ti altto može garantovati? Zapravo, ko ti može garantovati da ćeš se ujutro probuditi živ? Ali kad se uz ovakvu rečenicu doda jedno ”ako Bog da”, to poprima sasvim novu dimenziju.

Konačno, to nam i Kur’an u suri Kehf naređuje: ”I nikako ne reci za nešto – Uradiću to sutra – a da ne kažeš ‘ako Bog da’.” I u suri Kalem Kur’an govori o tome. Tačnije, govori o vlasnicima vrtova, odnosno ljudima koji su imali prekrasne bašče sa obilnim plodovima. Jedne večeri su s ponosom govorili o svom blagu te se čak i zakleše kako će sljedećeg jutra ubrati njegove plodove, ali s uma smetnuše naizgled nebitne riječi ”ako Bog da”. Da, ne rekoše ako Bog da, ali kada slijedećeg jutra uđoše u svoje bašče rekoše: ”Mi smo zalutali”. Allah Uzvišeni ih kazni te, dok su oni spavali na njihove bašče i usjeve sruči nevrijeme nakon čega ostade pustoš. ”Zar vam nisam rekao da Allaha treba spomenuti?”, govorio je jedan od njih, ali tada bijaše kasno.

Zato, neka nam ne bude mrsko sve svoje buduće aktivnosti popratiti riječima ”In ša’allah”. Slično je i sa riječima ”Ma ša’allah” ili, kako to mi kažemo, mašala. One bi u slobodnijem prevodu značile ”Biva onako kako to Allah želi”.

Njima izražavamo svoje divljenje i reakciju na lijepe i pozitivne pojave, stvari i događaje koje vidimo. Time pokazujemo da ni u dobru ni u zlu ne zaboravljamo našeg Stvoritelja kome tako priznajemo vlast i moć nad svime što postoji. Dakle, svoje oduševljenje nečim ne izražavamo time što ćemo rastegnuti neki od samoglasnika (aaaaa, eeeee, ooooo). Ne. Mi smo na znatno većem nivou na kome stalna svijest o Allahovoj Volji ima svoje stalno mjesto i ulogu.

Divna li je naša uzrečica ”Ne’uzu billah!” kojom, za razliku od prethodne, izražavamo svoje gnušanje i zgrožavanje nečim što smo čuli, vidjeli ili saznali. Mnogi i u ovakvim situacijama koriste samoglasnike ili jednostavno kažu ”Gluho bilo!”. Mi kažemo ”Ne’uzu billah”, što znači ”Utječemo se Allahu od toga”. A koga drugoga se sjetiti i od koga drugog utočište zatražiti osim od Onoga koji sve može?

Piše: Safet Pozder

preporod.com