Život je tren
Svakome u životu dođu dani, sati ili momenti kada shvati da je život samo tren. Kada pogled unazad, iako pun mnoštva sjećanja i iskustava, je samo jedan pogled na ono što smo ustvari mi. Izbori koje smo činili, dobri ili loši, koji vode dobrim ili lošim situacijama, a one opet dobrim ili lošim načinima da se nosimo sa njima, postupci dobri ili loši i na kraju osjećanja, dobra ili loša.
I taj pogled postane kristalizacija onoga što smo mi ustvari, jer sigurno nismo oni stari koji su tek krenuli na put što se život zove. Jer su nas oni gradili, klesali, oblikovali. Svi ti izbori kao i situacije koje su, na Njemu poznat način, dio našeg života. Gubitak bitne i bliske osobe sam po sebi zasije tugu, koja se nosi, učinjena nepravda bijes, loš postupak kajanje, mnoštvo slijepe sujete… Sa svim tim se nosimo mi.
Ujedno, sve to mogu biti kočnice da progledamo pravim očima i shvatimo pravu svrhu ovoga života. Ali dođu dani kada vidiš da možeš sve izgubiti i da ostaje samo ono što je uvijek tu, u tebi.
Lijepo se dotjeraš, našminkaš, prekriješ svaku boru, obučeš najljepšu haljinu, zasijaš punim sjajem i što je u svemu tome najbitnije-svi se oduševe. Onda se vratiš u svoj dom, skineš sav taj paravan i ostaneš opet samo ti, sa svim onim što u sebi nosiš, sa čim zaspiš i budiš se.
Svako od nas živi svoju laž. Drugima dajemo samo ono što želimo od svog života, što želimo da misle o nama i nerijetko je to samo dobro, ali samo pred Jednim ne možemo obući nikakvu odoru koja će sakriti sve naše dobre ili loše izbore, postupke ili osjećanja. Pred Njim smo uvijek u jednom. Samo Njemu dajemo sve i samo On nas opet kao svoje robove voli i daje nam upute kako da budemo uistinu onakvi kakvim svaka duša od iskona teži da bude, sebi i drugima dobri. Dobrota je začarani krug, činiš dobro, osjećaš se dobro.
Koliko truda ulažemo u vanjštinu, uljepšavamo svoje tijelo i ono što nas okružuje. Da bar pola toga truda ulažemo u pravo bogatstvo, da smo bolje osobe, pravednije, iskrenije, da se bolje ophodimo prema drugima. Da drugima želimo ono što želimo i sebi, jer samo smo tada uistinu bogati, a štoje još bitnije, i ona sva vanjština oko koje smo se toliko trudili tek tada dobija onaj pravi sjaj.
Naša duša dobija hranu i smiraj pa isijava u svakom pogledu. I tada se doživi i ono pa ti blistaš, a samo ti znaš da je to zato što je tvoja duša zadovoljna. Mirna je jer nema ničeg lošeg da je uznemiri. A i mirna je jer ima nadu da je i njen Stvoritelj njom zadovoljan. Sve ovo dođe u tim danima, satima ili momentima kada shvatiš da je život tren i da u istom tom trenu možeš izgubiti sve što misliš da imaš.
Mersiha Ćejvanović
