Takav je bio moj babo: O imamu u ramazanu
Uzbuđenje bi se osjećalo već od ranog jutra.
Taj dan se jelo, pilo i sve je bilo kao i inače, a opet sve nekako posebno.
Vratio bi se s akšam-namaza i pio kahvu s majkom. Nije puno pričao. Uglavnom je nešto čitao ili je ponavljao Kur’an. Ustao bi bez da je ispio onu kahvu i obukao se. Mama ga je pratila te se i ona obukla. Svaku noć drugi kat. Sve je spremno. Ja, ja bih se bunila zašto tako rano idemo u džamiju. Kao da me nisu čuli. Sve su uhodano radili. Otresla bi mu sako i povukla par poteza da izravna nabore. Dodala tek preslaganu ahmediju i gledala da li je fino stavio. Zadovoljni oboje: ona svojim brošem prikačenim na lijevoj strani i on svojim ‘biljegom’.
-Ja izlazim, – rekao bi.
Uvijek i vazda, to je značilo da nikog ne čeka.
Izašla bih vani i pratila ih nijemo. Nisu pričali. Zikrili su. Tekbire su donosili. Kada bismo stigli pred džamiju, nerijetko smo bili drugi. Prvi mutevelija Alija, Allah mu se smilovao i mi. Babo bi ušao u imamsku sobicu, a majka bi sjela u hodnik, što bliže vratima. Dugo godina su pokušavali da je smjeste na mahfil/musanderu ipak je ona hodžinca, ali nije se dala maknuti. Ja sam jedinu prednost ranog dolaska u džamiju tada vidjela što ću ‘zapikati’ stepenice gdje ću čuvati mjesto Enki i Almi da nam niko ne promakne dok ulazi na teraviju.
Njemu bi mutevelija ušao u sobicu pa bi nešto pričali, pa onda džematlije ako bi ko imao kakvu potrebu. Često sam znala provirit da vidim šta radi, i učio bi. Kao da je malo učio Kur’ana pa mu je eto i tih par minuta falilo. Kada bi se graja u džamiji pojačala, izašao bi. U crnom dugom džubbetu i blistavo bijeloj ahmediji.
Allahu ekber-tog hoda! Allahu ekber-tog ponosa! Allahu ekber-te radosti! Tog mirisa.
Koračao bi sigurno prema mihrabu, a sve emocije kao da su prštale oko njega. Tako mi Allaha kako je prolazio kroz džamiju tako su se tonovi stišavali i gasili potpuno. Sjeo bi u mihrab i okrenuo se prema nama. Krenuo bi sa dersom od dvadesetak minuta prije ezana. Uhar je da šta progovori. Uhar je da se ne priča. Podsticao je na zikr i forsirao obilaske jedne drugih i mimo ramazana. Većina je izgledala kao da se baš nisu vidjeli od prošle godine pa toliko toga imaju za kazati. Ali ne u njegovoj džamiji. Uputio bi dovu, a zatim pogledao odabranog za ezan koji je uzbuđeno čekao s mikrofonom u ruci. Dao znak za ezan i Allahu ekber, Allahu ekber!
Klanjao je ni brzo ni sporo. Klanjao je taman. Njegova džamija je bila puna. Elhamdulillah.
Ja sam izlazila prva i to nekada i prije kraja teravije. Morao se neko i ganjati oko džamije. Moja mama među prvim ženama da se ned’o Allah ne gura s muškarcima, a moj babo predzadnji. Netom prije Alije.
Kada bi stigli kući, mama je žurila da mu doda suhu odjeću jer njegova je bila mokra. Onda bi sjeli i pitao bi je za ocjenu. Tražio je mišljenje je li brzo ili pak sporo klanjao, je li bio grub ili blag u dersu? Ima li zamjerku ikakvu?
Moja majka bi mu iskreno dala odgovor shodno svom osjećaju. Kako tu večer tako i do samog kraja.
Allah zna koliko hatmi bi proučio u toku jednog ramazana i uvijek mu je bilo malo. Zadnjih 10 dana bi se zatvorio u itikaf i povećao svoj ibadet.
Jedne večeri, majka ga je nazvala da pita šta je iftario. Rekao je hurme i nešto što je imao odprije. Došlo je do zabune u vezi donošenja iftara te mu tu večer niko nije donio. Majka je odmah skočila i spakovala ono što smo mi iftarile i odnijele smo u džamiju.
Ja danas zapitam sebe, koliko bih ja osaburila, ili bolje da kažem da li bih? On je rahat mogao nas nazvati i da skupa iftarimo ali nije htio da bihuzuri ni majku ni mene, već nas je pustio da jedemo u miru. Subhnallah.
Na kraju ramazana, uoči Bajrama, ahmediju bi razmotao i nakon pranja bijelog čaršafa bi je preslagali. Trebala je da bude čista i mirisna za najveći praznik.
Fali.. Uvijek, a u ramazanima posebno. Živio je on islam. Radio je on islam. On je bio hodajući primjer vjere. Ya Rabb lekel hamd. Ponos moj na dunjaluk, a svjedočim i na ahiretu.
Ya Rabb smiluj se mome babi i uvedi ga u džennet bez polaganja računa. Amin.
A mi, a ja? Molim Allaha da me uputi na pravi put. Da mi oprosti grijehe kojih imam, baš kao iz hadisa, koliko i morske pjene. Molim Ga da me pomogne u hajru, a olakša u ostavljanju harama. Da ispostim ovaj ramazan s lahkoćom i da izađem čista od grijeha. Ja i vi sa mnom. Amin. Molim Ga da moja mahrama požuti na čelu od sedžde kao što je bio čaršav njegove ahmedije.
Piše: Hadžera Beganović
Za Akos.ba pripremila Zilha Ramić
