Okreći to janje, vidiš da izgori!

Opet je još jedan maj došao

U Bosni ništa novo što se „praznika“ tiče. Troše se teško zarađene pare, kupuju se hrana i piće jer treba malo uživati, malo mozak odmoriti od svakodnevnih briga i problema. Ipak je „praznik rada“ jednom u godini, nema veze što nas je 40-50 % nezapoleno.
Svaki drugi Bošnjak će okrenuti janje na ražnju, hvala Allahu pa se ima barem za toga, jer kobajagi nisi u trendu ako ne okreneš janje za maj. Izmislio je on sve sprave da se to janje samo okreće, fino skine gumu s traktora (koji mu je nerijetko jedino sredstvo da zaradi nešto i prehrani svoje maksume) namontira onaj ražanj i vidi čuda, samo se okreće i peče , dok on leži u hladu i pije sok, da ne kažem alkohol. Kako genijalno razmišljanje, samo što je nekako upotrebljeno u pogrešne svrhe i ciljeve.
Onaj što nema traktora pak, zaposli dijete da okreće to janje ručno, dijetetu zanimljivo, a on može ležati u hladu i piti sok, da ne kažem alkohol. Ako mali slučajno pogleda negdje drugdje, skrene pažnju s janjeta drekne se Bošnjo: „Okreći to janje, vidiš da izgori!“
Baš ove godine, dade Allah pa 1. maj pade u petak, džuma, pa valja otići u džamiju. 
Al’ pusti džamiju i džumu, to ima svake sedmice a 1. maj je samo jednom u godini, a i neće se janje samo zaklati i postaviti na ražanj, posao je to. Ima ako Bog da i sljedeći petak za džumu, ionako onaj hodža uvijek priča isto, ma ustvari ionako ga ne slušam.
Prošlo je od maja skoro 5 mjeseci, hvala Allahu došao nam Kurban Bajram, jedan od naša dva muslimanska praznika. Sve je nekako lijepo, divno, sve je živnulo, svi su sretni i radosni. 
„Hoćeš li ti zaklati kurban?“, upita neko svog komšiju.
„Zaklao bih, al nemam odakle, jedva kraj s krajem sastavljam, znaš kako je, teško je, ne radi se“, odgovori onaj Bošnjo što je prije pola godine kudio sina koji ne zna okretati ražanj i sto je ležao u hladu i pio sok, da ne kažem alkohol.
Razmišljam tako o tome svemu, kako nas je većina prihvatila neke druge običaje, običaje nekih drugih naroda, kako smo se udaljili od vjere, od onoga što bi nam trebalo biti najvažnije. Razmišljam dok me ne prekinu komšijin glas što doziva sina: „Mali, okreći to janje, izgori!“.

Piše: Anel Ahmetspahić

Akos.ba