Ivan Ejub Kostić: Kako je biti musliman u Beogradu
Ivan Ejub Kostić trenutno je doktorand na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Arapski jezik i književnost diplomirao je na Filološkom fakultetu na Katedri za orijentalistiku. Na istoj katedri, master-tezom Vidovi islamskog reformizma u XIX i XX veku završio je masterske studije – studijska grupa islam i civilizacija. Bio je angažiran kao predavač na Fakultetu za komunikacije i medije Univerziteta Singidunum na predmetima “Kultura i istorija Bliskog istoka” i “Orijentalizam i okcidentalizam”.
Jedan je od osnivača Balkanskog centra za Bliski istok, čiji je i izvršni direktor postao 2013. godine. Koautor je knjige Progonjeni islam. Član je uređivačkog odbora naučnog časopisa za religijske nauke Kom i stalni saradnik na izdanju Yearbook of Muslims in Europe, koje od 2009. godine publicira Izdavačka kuća “Brill”, Leiden. Također, član je Evropske muslimanske mreže, kao i urednik nove online platforme za savremenu islamsku misao i kulturu Algoritam. Pored toga, autor je mnogih naučnih radova i tekstova iz oblasti islamskih studija i čest komentator za vodeće medije u zemlji i regiji na temu Bliskog istoka i islama.
Za Stav govori o konvertitskom iskustvu, aktuelnoj diplomatskoj krizi u Zaljevu, stanju muslimana u Srbiji, te o online platformi Algoritam čiji je urednik.
STAV: Primili ste islam kao rođeni Beograđanin i svom imenu dodali ime Ejub. Kako je došlo do tog čina i kakve je posljedice na Vas ostavio prelazak na islam?
IVAN EJUB KOSTIĆ: Pre nego što odgovorim na pitanje koje ste mi postavili, želim da istaknem da ja nikada do sada nisam pristao da govorim za medije o ovoj temi o kojoj ste me Vi pitali. A puno puta je to traženo od mene. Zbog toga imam potrebu da Vama kažem da ste neko ko je ovoj temi pristupio veoma ozbiljno i da sam po prvi put osetio da je neko svojim pitanjima pobudio želju da o njoj javno iznesem svoje mišljenje.
Osim tretiranja ove teme od medija zarad porasta čitanosti ili gledanosti, osnovni razlog zbog kog nisam želeo da pričam o svom ličnom iskustvu prelaska na islam jeste taj što je moja konverzija apsolutno atipična, i, kao takva, mnoge može da zavara. Jer, ja nikada u svom životu nisam trpeo nikakve negativne posledice zbog moje odluke. Niti odbačenost, niti materijalnu ili fizičku ugroženost, usamljenost, niti bilo šta drugo negativno. Razloga za tako nešto ima više, ali, po mom mišljenju, verovatno najvažniji jeste da ja dolazim iz porodice veoma otvorenih shvatanja i koja je društveno pozicionirana tako da je posedovala potreban autoritet da stoji iza ovakve moje odluke i da mi pruži potrebnu sigurnost.
S druge strane, tokom godina su mi se obraćali mnogobrojni konvertiti koji su od mene tražili savet i koje je zanimala moja priča. Od njih sam saznao da biti konvertit u Srbiji, i ne samo u Srbiji već generalno gledano, jeste nešto što je veoma teško, mukotrpno, po neki put i opasno po materijalnu egzistenciju ili čak fizičku sigurnost. Usled tog saznanja, uvek sam osećao da bi moja priča stvorila lažnu sliku kod ljudi i konverziju predstavila potpuno iskrivljeno, kao nešto što je veoma lako uraditi, a to svakako nije slučaj. Stvari ni najmanje nisu ružičaste. Put je veoma trnovit, s puno prepreka.
Osim što su konvertiti u velikom broju slučajeva izloženi odbacivanju od sredine iz koje dolaze i mogućim problemima koji im prete od većinskih grupa, oni su, takođe, veoma često zapostavljeni i od strane samih muslimana i Zajednice. S njima se izuzetno malo radi. O njima se nedovoljno vodi računa.
Zato, ja smatram da je moja osnovna dužnost da, kada se o ovoj temi govori, ne pričam o svom ličnom iskustvu, već da ukazujem na našu braću i sestre kojima je potrebna znatno snažnija pomoć, kako institucionalna – od Islamske zajednice, tako i od samih muslimana na nivou džemata kako bi bili u poziciji da se brže i bolje integrišu.
STAV: Esencijalisti identitetu pristupaju kao monolitnom fenomenu i posmatraju ga kao neupitnu datost. S druge strane, savremene teorije identitet definiraju kao fluid u neprestanom procesu upisivanja novih sadržaja i vrijednosti. Čin prihvatanja vjere s čijim se naslijeđem Vaša domicilna kultura nerijetko obračunavala kao s neprijateljskim definitivno Vas udaljava od esencijalističkog pogleda na identitet. No, može li se istovremeno biti Srbin i musliman?
IVAN EJUB KOSTIĆ: U prošlom odgovoru spomenuo sam svoju porodicu. Osim što je ona inkluzivno nastrojena prema različitostima, ona gaji i jedno sasvim drugačije razumevanje nacionalnog identiteta nego što je to uobičajeno na Balkanu. U mojoj porodici niko nije posmatrao nacionalni identitet u romantičarskom duhu, kao nešto što je uklesano u krv, tlo i jezik, već se pripadnost, pre svega, doživljavala preko ideje građanskog identiteta i pripadnosti određenoj državi preko činjenice da ste njen državljanin, tj. da posedujete pasoš određene zemlje. Zbog toga što su mnogi u mojoj familiji javno zagovarali ovakve stavove, u vreme kada je Srbijom divljao mahniti nacional-socijalistički zanos, koji se temeljio na apsolutnoj netrpeljivosti spram bilo koga ko je drugačiji, plaćena je velika cena. Trpeli smo nebrojene pretnje, uvrede, omalovažavanja, napade itd.
Zbog toga, odrastajući u ovakvoj porodici i atmosferi kakva je bila u Srbiji devedesetih godina, još od najranijeg doba stekao sam izuzetno snažnu odbojnost spram ideje ekluzivističke etnonacionalne identifikacije koja se, nažalost, i dan danas bez izuzetka forsira u svim državama bivše Jugoslavije. S druge strane, pošto ste pomenuli u svom pitanju savremene teorije identiteta, voleo bih da istaknem da je meni “zavičajni identitet”, koji se često prenebregava, od velikog značaja. Kada kažem “zavičajni identitet”, tu mislim na mesto gde sam rođen i gde sam odrastao, a to je Beograd. Njega neizmerno volim i izuzetno sam vezan za njega i on je odigrao veliku ulogu u formiranju moje ličnosti. Iako sam svestan da je Beograd mnogim ljudima u regionu oličenje zločinačke politike srbijanskog režima devedesetih godina i asocijacija na agresivnu srpsku nacionalnu ideologiju, voleo bih da ljudi budu svesni da je on ujedno i grad koji je bio dom mnogima koji su se snažno i hrabro suprotstavljali takvoj politici. O tom periodu devedesetih iz veoma ličnog ugla i iznutra može da se sazna iz knjige Devetnaest društvenih igara, čija je autorka moja pokojna majka Stanislava Staša Pešić, koja je bila nekada naša čuvena glumica i veoma aktivna u pružanju otpora Slobodanu Miloševiću svojim angažmanom u Građanskom savezu Srbije, jedinoj istinskoj antinacionalističkoj partiji čija je liderka inače bila njena rođena sestra, a moja tetka, Vesna Pešić. U knjizi može da se sazna o tim mračnim vremenima i šta smo sve preživljavali u Beogradu pod Miloševićevom vladavinom, ali isto tako i o tom lepom, hrabrom Beogradu, koji je sistematično uništavan. Naravno, tih divnih i hrabrih ljudi još u Beogradu ima. I taj lepi, pozitivni, otvoreni Beograd nikada neće biti ugušen ma koliko to neko pokušavao učiniti.
I na kraju, ako čitavu ovu moju priču stavimo u kontekst kur’anske poruke koja stavlja akcenat na vrednosti nadnacionalne zajednice, na čovečanstvo, čovečnost i miroljublje, a ujedno ne poništava ni zavičaj i razlike, odgovorio bih i na Vaše konkretno pitanje – da li osoba koja poseduje srpski pasoš, i koja neizmerno voli Beograd, grad u kome je rođena, može da bude ujedno i musliman? Naravno da može.
STAV: Dominik Moisi smatra da je 20. stoljeće stoljeće ideologija, a 21. identiteta. Moisi drži da će ratovi u 21. stoljeću biti vođeni upravo zbog identiteta. Ipak, čini se da su nesreće s identitetom na Balkanu počele mnogo ranije. Slika Balkana u kojoj Bošnjaci mogu biti muslimani, Srbi pravoslavci, a Hrvati katolici oblikovana je u narativima 19. stoljeća. Krvava iskustva 20. stoljeća samo su reproducirala ovakvu sliku. Šta nam u konstelaciji metanarativa u kojima se potencira jedinstvo nacionalnog i religijskog identiteta može donijeti 21. stoljeće?
IVAN EJUB KOSTIĆ: Verujem da na osnovu mojih dosadašnjih odgovora možete već da pretpostavite kako gledam na potencijalnu budućnost Balkana ako bi stvari ostale ovakve kakve danas jesu. Esencijalistički narativi i gledanje jednih na druge preko nišana, pri čemu sedimo ukopani u rovove, ne mogu da donesu apsolutno ništa dobro. Takvo razumevanje sveta i odnos spram drugoga može jedino da nam donese još patnje, mržnje, nerazumevanja, stradanja, prolivanje krvi…
Zato duboko verujem da mlađe generacije, u šta ubrajam i Vas, a i sebe, moraju svim silama da se bore protiv takve budućnosti. Starije su generacije rekle šta su imale da kažu i bilans je da imamo reke krvi, etnička čišćenja, genocide, raseljena lica i do krajnjih granica ekonomski i vrednosno uništene države i društva.
Po mom mišljenju, jedini izlaz iz ovakvog stanja jeste da pod hitno suštinski prihvatimo da živimo na podneblju koje je prepuno različitostima na svim mogućim nivoima i da jednom za svagda počnemo da slavimo te različitosti, da ih doživljavamo kao našu najveću vrednost. Bez ijednog jedinog “ali”. Jer, onog momenta kada se izgovori prvo “ali” stvar je gotova i Pandorina kutija mržnje ponovo je otvorena.
A ako govorimo o konkretnom državnom uređenju, onda smatram da je drugačija budućnost jedino moguća ako prihvatimo ideju moderne inkluzivne građanske države koja bi mogla da sve postojeće različitosti afirmiše i neguje na odgovarajući način.
STAV: Tolstoj će reći da je uvijek lakše kada drugi biraju za nas, a da samo rijetki sretnici mogu sami odabrati svoj put. Koliko je hrabrosti i duhovne smjelosti potrebno da se preispitaju temelji svog identiteta, da čovjek ne živi u matrici datosti već po kodu vlastitog izbora?
IVAN EJUB KOSTIĆ: Tolstoj je bio potpuno u pravu kada je to rekao. Jer, čovek ne može biti uistinu slobodan ako on nije sam na osnovu svojih spoznaja doneo odluke o svom životu, svojim verovanjima i ubeđenjima. Mene je zaista od najmanjih nogu potpuno fascinirala ta zadojenost “datom” tradicijom koja se s kolena na kolena prenosi bez da se i jednog trenutka iko zapita – šta je sve ovo? Zbog čega moram da budem ono što mi društveni konstrukti nameću da jesam (Srbin, pravoslavac, Jevrejin, musliman, Bošnjak, Hrvat, katolik, budista itd.)?
Ranije mi je to sve prvenstveno bilo smešno i potpuno apsurdno. Sećam se da sam nebrojeno puta bio u stanju šoka kada sam gledao ljude koji po automatizmu slave i neguju običaje svojih predaka, pri čemu u ogromnom broju slučajeva nemaju blage veze čega se te slave i svetkovine uopšte tiču i koje vrednosti predstavljaju.
Međutim, onda kada sam malo porastao i kada sam se suočio s činjenicom da su ti isti “obični” poluinformisani ljudi, kojima je neka određena tradicija unapred dodeljena, spremni da zarad nje mrze, ubiju, dehumanizuju Drugoga, da kidaju najbliže porodične veze, da potpuno izgube razum i odu u animalnu svirepost, tada sam apsolutno shvatio da tako nešto nije nimalo smešno, već da fenomen “datosti” sa sobom potencijalno nosi nesagledivo zlo, seme razdora, mržnju, netrpeljivost i da je u svojoj biti apsolutno antihumanistički.
STAV: Šta promjena svjetonazora implicira u intelektualnom smislu? Kako je izgledao Vaš susret s bogatim naslijeđem orijentalno-islamske kulture?
IVAN EJUB KOSTIĆ: Ja sam studirao arapski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. I s bliskoistočnom kulturom, pa samim time i sa samim islamom, upoznavao sam se postepeno tokom studentskih dana. Doduše, ja sam znatno pre fakulteta izrazio interesovanje za islamsko kulturno nasleđe. U tom inicijalnom periodu to je uglavnom išlo preko književnosti i muzike i snažne empatije spram palestinskog pitanja, kao i duboke ljubavi prema Malcolm X‑u i njegovoj beskompromisnoj borbi za prava Afroamerikanaca. Takođe, u to vreme sećam se da sam slušao u nedogled fenomenalne “Sabri brothers”, očeve muzike qawali. Inače, zanimljivo je da je upravo jednog od dvojice braće Sabri nedavno ubio fanatik iz redova tzv. Islamske države. Tekstovi tog benda u to su doba meni bili zaista nesagledivo duhovno inspirativni…
Ipak, delo koje je svakako imalo odsudan uticaj na mene jeste knjiga od Muhameda Asada Put u Meku. Po ovome se verovatno ne razlikujem od mnogih konvertita koji su upravo zbog ove knjige osetili nesagledivu ljubav prema islamu. Asad je u toj knjizi na maestralan način uspeo da prenese osnovni islamski princip tawhida na apsolutno čitavu živeću realnost. To me je potpuno oborilo s nogu. I taj osećaj fascinacije koji sam tada osetio drži me i dan danas. Zapravo, ono što sam tada shvatio, čitajući tu knjigu, jeste da apsolutno sve ima svoj Izvor koji nas stvara i kome se vraćamo i prema kome smo obavezni da gajimo nesagledivu odgovornost i zahvalnost za sve što nam je pruženo. Kada tako počnete da istinski posmatrate sve što Vas okružuje, Vaš život dobije sasvim drugačiju dimenziju, dubinu, smisao koji do tada nije postojao. Sve kockice dođu na svoje mesto, što automatski dovodi do osećanja jedne vrste spokoja koji je konstantno prisutan kakve god spoljašnje okolnosti bile, loše ili dobre.
STAV: Koliko su muslimani danas daleko od tog naslijeđa? Uzmimo za primjer Srbiju. Je li uopće moguće organizirati islamsku zajednicu koja bi ujedinila postojeće? Kakvi su za to kompromisi potrebni?
IVAN EJUB KOSTIĆ: Ne pripadam grupi ljudi koji su izrazito kritični prema stanju u kome se danas nalaze islamska misao i sami muslimani. Naravno, svi znamo da je situacija u predominantno muslimanskim zemljama veoma zabrinjavajuća i da vladaju potpuna razjedinjenost i duhovno-kulturna okupacija od spolja. Međutim, u isto vreme ja mislim da se trenutno dešavaju izuzetno važne stvari na polju islamske misli, pogotovu na periferijama muslimanskog sveta, u šta spada i Zapad, gde žive i rade mislioci poput: Tarika Ramadana, Haleda abu Fadla, Ziauddina Sardara, Asme Barlas i mnogih drugih. Doduše, ako pogledamo i islamske mislioce s kraja 19. i 20. veka, pa to je neverovatna plejada imena: Muhamed Abduhu, Rašid Rida, Fazlur Rahman, Muhamed Arkun, Muhamed Asad, Hasan el-Bana, Sajid Kutb, Muhamed Ikbal, Abu ala al-Mavdudi, Ismail el-Faruki, Malik Benabi, Hasan Hanafi, Rašid Ganuši, te šiijski mislioci Murteza Motahari i Ruholah Homeini itd. Ovi markantni mislioci nas svojim intelektualnim radom obavezuju da ne očajavamo, već da se trudimo da veliko znanje koje su nam podarili iskoristimo i da ga dalje razvijamo i da budemo uporni u našim nastojanjima.
Što se tiče Srbije, govoriti o položaju muslimana u njoj izaziva snažnu mučninu. Zbog toga mislim da je tu temu bolje preskočiti. Jer, zaista trenutno ne postoji niti jedna pozitivna stvar koju bih mogao da istaknem. Šta reći o državi u kojoj uoči ramazana horda žandarma pod punom opremom ruši džamiju u romskom naselju?! Isto tako, način na koji se predstavnici muslimana u Srbiji već decenijama unazad doslovno glođu međusobno predstavlja sve samo ne islamski bonton. Tako da ja ne bih da trošimo reči na već toliko puta ispričane priče, koje očigledno nemaju nikakvu svrhu. U Srbiji, da bi se stvari promenile, potrebni su ne samo neki novi mladi ljudi i neverovatno mnogo energije i odlučnosti već je neophodno i da se neke društvene okolnosti drastično promene, za šta mislim da trenutno ima veoma malo izgleda.
STAV: Kako kao direktor Balkanskog centra za Bliski istok gledate na aktuelnu diplomatsku krizu u Zaljevu? Koliko su duboki njeni korijeni?
IVAN EJUB KOSTIĆ: Kriza u Zalivu ima više aspekata. Prvi jeste postojanje Al Jazeere, stanice koja već decenijama unazad svojim programom i izveštavanjem zadaje velike glavobolje duboko autokratskim režimima Arapskog poluostrva. Svi znamo koliko je značajna uloga ove stanice bila tokom Arapskog proleća. Saudijska Arabija ne želi da prepušta ništa slučaju i oni su već tradicionalno veoma beskrupolozni pri obračunavanju sa svojim suparnicima. Osim toga, činjenica da je Katar na neki način utočište Muslimanskoj braći takođe je značajan trn u oku zalivskim režimima koji se kriju iza islamskog učenja koje su pretvorili u mrtvo slovo na papiru i distorzovali ga na način da im ono pruža legitimitet za autokratsku vladavinu.
STAV: Još je polovinom prošlog stoljeća Michael Foucault ukazao na bitnost medija u discipliniranju smisaonih učinaka politike. Koje to “istine” saudijske politike podriva Al Jazeera?
IVAN EJUB KOSTIĆ: Pre možemo reći da Al Jazeera razotkriva pravo, mračno lice ovih režima. Takođe, Al Jazeera pruža prostor onim pokretima i misliocima koji apsolutno više nisu spremni da trpe status quo i koji svoja angažovana promišljanja temelje na islamskom učenju koje promoviše ideju o promenljivosti režima, konstantno ukazujući na antiislamski karakter korumpiranih monarhističkih feudalnih vlastodržaca u Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Naravno, vladarima ove dve države tako nešto predstavlja egiztencijalnu pretnju, zbog čega Al Jazeera iz njihove vizure mora biti likvidirana po svaku cenu.
Međutim, tu postoji još jedan aspekt priče o kome se manje govori. A to je pitanje Turske, koja je, po mom dubokom mišljenju, glavna meta čitavih ovih dešavanja. Erdoğan je prosto do te mere postao problem zapadnim zemljama da su oni odlučili da on mora da ode po svaku cenu. Tako da Katar kao lojalni saveznik Turske zbog toga mora da dobije adekvatnu disciplinsku meru.
STAV: Prije nekoliko dana pokrenut je Algoritam, portal za savremenu islamsku misao i kulturu, čiji ste urednik. Otkud ideja za pokretanjem jednog takvog portala? Zašto Algoritam?
IVAN EJUB KOSTIĆ: U poslednjih nekoliko godina svedoci smo izuzetnog porasta veoma tradicionalističkih web-stranica koje promovišu izuzetno simplifikovanu sliku islamskog učenja. Osim toga, oni utiču veoma nepovoljno na razumevanje pojedinih pitanja koja su u direktnoj vezi sa savremenošću, poput pitanja ljudskih prava i islama, položaja žene u islamu, odnosa spram nemuslimanima, života i funkcionisanja u sekularnoj državi itd. Smatrali smo da takvom narativu mladim ljudima u regionu treba pružiti kontranarativ utemeljen u izvornom islamskom učenju.
S druge strane, pritisak se oseća podjednako i “sleva”. Mnogobrojni levo orijentisani portali i sajtovi veoma tendenciozno, ponekad i maliciozno i s prepuno stereotipa, predstavljaju islamsko nasleđe i tradiciju. Takođe, ono što je značajna odlika ovakvih sajtova jeste izuzetno slabo poznavanje elementarnih islamskih učenja, iz čega se javljaju potpuno, do neprepoznatljivosti, mutirane slike islama.
U takvom ambijentu duboko sam ubeđen da je pokretanje online platforme od presudnog značaja jer je online sfera trenutno ključno bojno polje u kome se vodi beskompromisna bitka u kojoj mnogobrojne izvorne vrednosti islamskog učenja mogu da nastradaju usled njihove zloupotrebe u svrhu ostvarivanja unapred zacrtanih ideologiziranih ciljeva.
STAV: Kao što ste spomenuli, u posljednjih nekoliko godina pokrenut je cijeli niz internet‑portala koji operiraju islamskim temama i narativima. No, čini se da je Algoritam drugačiji u samoj svojoj suštini jer nastoji biti platformom za savremenu islamsku misao u najširem mogućem značenju te sintagme. Da li je to onaj vakuum u balkanskom online prostoru koji doista nije bio popunjen?
IVAN EJUB KOSTIĆ: Apsolutno. Do sada u online sferi nije postojao niti jedan portal, web‑stranica, a kamoli online platforma koja bi se bavila savremenom islamskom mišlju a da je akademski utemeljena. Naravno, postojali su određeni napori pojedinaca koji su putem ličnih blogova nesagledivo doprineli širenju veoma pozitivnih poruka. Ali, ovakav vid okupljanja određenog broja ljudi s akademskim kredibilitetom i s konkretnim delima iza sebe iz oblasti islamskih studija nije postojao. Takođe, ono što je jedan od glavnih ciljeva platforme jeste i prevazilaženje nacionalnih granica i želja da u najskorije vreme materijal na platformi bude dostupan i na albanskom jeziku.
STAV: Koliko se može vidjeti na osnovu prvih nekoliko tekstova, cilj Algoritma nije moralisanje, već preispitivanje savremenih intelektualnih i duhovnih tokova koji imaju islamski predznak. Je li jedan takav projekt održiv? Može li unutarnju koherenciju portala osigurati kvaliteta sadržaja, a ne neka ideološka matrica?
IVAN EJUB KOSTIĆ: Ja želim da verujem da jeste održiv. I da budem iskren, ja gajim veliki entuzijazam. Možda je to posledica toga što sam ja inače veoma optimističan i ne volim da gledam na stvari crno. Naravno, moj optimizam ne znači da ja nisam apsolutno svestan da postoje mnogobrojni izazovi kako bi se Algoritam pozicionirao tako da ne trpi uticaje ideologiziranih svetopogleda i matrica. Ali, ono što meni uliva sigurnost da je kvalitet sadržaja nešto što će biti prvi i osnovni cilj platforme jeste činjenica da ekipa koja se okupila oko Algoritma jesu ljudi koji poseduju ličnu čestitost, a zatim i značajan akademski integritet. Zbog toga, čast mi je što sam deo ovakvog projekta za koji duboko verujem da, uz Božiju volju, može da bude od velikog značaja na duže staze.
