Fahrudin Bogdanić, gorštak iz Goražda: Golim rukama od vukova otimao ovce
Od 35 godina svog života Goraždanin Fahrudin Bogdanić 20 je posvetio uzgoju stoke. Život u samom podnožju planine Petibor, dvadesetak kilometara od grada, dosta je težak, ali je tako odlučio i svoju odluku, kako kaže, neće promijeniti. Mnogi su mu govorili da je težak život stočara, predlagali da se preseli u grad, ali ga život u gradu ne zanima, pa u Goražde tek povremeno ode.
“Mene je povukla želja ovdje. Doš’o sam u 14. godini života i ja mislim da ću tu i ostati ako Bog da. Mene ne interesuje grad, mene interesuje rad, stoka, da se može fino živjeti. Još malo ova vlast da pogleda nas mlade momke i ostale ljude, da nam pomognu s mašinama i mi se ne bi žalili. A ne žalimo se ni sad“, kaže u razgovoru za Anadolu Agency (AA) Fahrudin.
Živi sa roditeljima, koji su već narušenog zdravlja. Osim što brine o stoci pripremio je i veću zalihu drveta, jer očekuje hladnu i dugu zimu koja na oko 1.100 metara nadmorske visine počinje ranije. Njegov radni dan počinje rano ujutro, a završava kasno naveče.
“Od zore do mraka, eto ti. Moraju se ovce da čuvaju dva puta dnevno. Izjutra ih pustim oko pola sedam, nekad u sedam. Čuvam do 12, zatvorim i u tri opet pustim. Naveče do šest, pola sedam. Živi se, radi se, devera se. Navikne se čovjek na sve. Hodam i preko stijena, brdima, čitav Petibor čuvam ja, ovamo kod komšija na Borak Brdu … Nekih 20-30 kilometara pređeš dnevno, dođeš kući, malo odmoriš noge i onda opet pustiš poslije podne. I tako 20 godina“, s osmijehom priča Fahrudin.
Počeo je sa nekoliko, a danas ima cijelo stado ovaca. Jagnjadi bez problema proda, jer malo je stočara u ovom kraju a potražnja je velika.
“Počeo sam 2000. godine u martu mjesecu sa tri- četiri ovce, a evo, hvala dragom Allahu dž. š., sa upornim radom sad imam i dvije krave i nekih sto ovaca, a imam nešto i tuđih, za jednog prijatelja čuvam. Pola svog života i više bavim se sa stokom. S kravama, s ovcama, nema kakve životinje nemam. Imam i koke, imam i keradi, imam sve“, objašnjava Fahrudin Bogdanić.
Potrebne su mu mašine, jer nema kosačice, pa travu koja je ove godine izdala mora ručno kositi i sušiti, pa i kupiti od komšija kako bi je imao dovoljno preko zime. Od vlasti je, pokazuje nam, dobio samo ručna kolica, civare koje su zahrđale pa je morao kupiti nove. Zimi mora biti dodatno oprezan, jer u potrazi za hranom i divlje životinje češće napadaju.
“Sa svakom sam se životinjom suočav’o, samo nisam sa medvjedom. Gonio sam i lisice, otim’o kokoši. Evo, unazad tri dana dolazila je lisica, odnijela mi tri horoza. Mora i ona od nečeg da živi. Ja opet imam dva, elhamdulillah, biće još dogodine. Vuka sam jedne godine, kad sam jako počinj’o čuvati, kad sam im’o pet-šest ovaca, gonio do na kraj livade. Oteo sam mu ovcu, vuk je otiš’o gladan, a ja sam vratio ovcu na leđima u stado. To mi je prvi doživljaj bio. Jedino što sam ga vidio na televiziji, nikad ga nisam vidio uživo. Ali eto, hvala dragom Allahu dž.š., otjerao sam ga preko livade i na moju sreću nije nap’o ni mene, a ovcu je pustio i vratio sam je u stado”, prisjeća se Bogdanić.
Medvjede još nije sretao, ali je u Otricevu, s druge strane Petibora, već napao stado ovaca kod povratnika koji je u sličnoj situaciji kao Fahrudin. Radi se o divljoj životinji koja je strogo zaštićena aktuelnim zakonskim propisima.
“Čovjek nema sredstava, isto k’o ni ja, da n’ak’e čobanice nabavlja, tu struju da to ometa. Može i meni doći kad god hoće, u po dana, ovdje sam na samku. Po noći da i ne govorim. Evo 20 godina meni dolazio nije, a samo nas dijeli jedno brdo. Meni kad bi doš’o ja bih udario na njega. Nek’ satre i mene, ja ne bih mog’o gledati stoku da tare. Ne možeš 20 godina nešta graditi i da ti dođe. Međed zaštićen, a mi nismo. Šta smo mi? I mi smo, bar mi na selu, jedna vrsta životinje. Mi smo neka vrsta životinje, a dolje su ljudi u gradu. I ja sam životinja, nema šta me nije tralo”, kaže Fahrudin.
Ponavlja svoju jedinu želju, da dobije mašinu s kojom bi kosio i prevozio travu, ali ne samo on već i komšije koje su u sličnoj situaciji. A komšija je sve manje, jer svi istu muku muče, imaju volju, ali snage sve manje, pa brojna sela u okolini postepeno ostaju prazna.
Akos.ba
