Vi ste ovdje
Home > Kultura i tradicija > Književni kutak > Za ne daj Bože

Za ne daj Bože

Unprofor je još uvijek zalazio u naše mahale, tragajući za ostacima rata. To je za nas, djecu, bilo nepojmljivo, jer od rata smo u glavama pravili asocijacije samo na roditeljske šarene prsluke, ili, eventualno, poneke vojničke hlače. I minska polja na Poljanama…

Bilo je šest sati popodne, a ljeto na kalendaru. Mjesec august. Prljav i neuredan, nakon uredno izgubljene fudbalske partije, tražio sam povrat iznemogle duše u avlijskom šlaufu. Nekakvo komešanje pred magazom. Roditeljski sastanak komšijskih očeva. I mog. Otvoren gepek na golfu. Mnoštvo umotanog neznanja. I jedna otkrivena puška, koju, mimo ‘kantera kod Krce,’ po prvi put u životu gledam. Hladan znoj me obli. Puška?

-Sine, ovo je za ne daj Bože.

Nisam upitao ništa. I malo tog mi je bilo jasno…

* * *

Godine su se redale mojim dječačkim leđima i već mi je kičma, osjećam, pomalo na teretu. Ruksak pun debelih korica. Cesta puna nepreglednih razreda. Srce puno nepreglednih zgoda. I nezgoda! Ponovo je ljeto. I ponovo august. Mama malo briše prozore. Babo malo briše prašinu sa magazanskog alata. Kao da se beskrajan sklad sručio nad nama, i sve je kako treba…

Nesnosna je sparina u gluha doba, pa jorgan prevrćem desno – lijevo. Opet sam žedan i opet mi usta tragaju za nekakvim šlaufom. Hrlim kuhinji kao pustinjak oazi. Mama. Sjedi. Plete džemper.

-Što će ti to, imamo džempera kol'ko hoćeš!?

-Neka, sine, za ne daj Bože.

Nisam upitao ništa. I malo tog mi je bilo jasno…

* * *

Unprofor je davno odletio iz naših krajeva, ne ostavljajući ni helikoptere, ni šansu da ikad više mahnemo nečijem vojniku iz ove mahale. Odletjelo je i mnogo komšija od tada. Neki za onim što ovdje nisu mogli naći. A neki zauvijek…

Ruksaci su demode ovih dana. Preko ramena nosim torbu. Preko glave naočale. Mnoštvo se korica od onda preturilo preko ovih očiju, i sada je red na ozbiljnije diplome…

Treba da krenem. Roditeljski tešku lovu strpavam u novčanik. I u torbu mnogo hrane. Zdjela. Galona. Kesa. Kesa. Kesa…

-Ma ne treba mi toliko, mama!

-Neka, sine, za ne daj Bože!

Nisam upitao ništa. I malo tog mi je bilo jasno…

* * *

Na pragu smo izbora ove godine i svijet je ponovo počeo da se brine. Mnogo raje iz moje mahale je odavno dio nečije prekookeanske mahale. Laste dolaze rjeđe, jer se od zadnjeg rata i kuća sa olucima pravilo sve manje. Nekakve studeni spopadaju ovu moju Bosnu. Ljudi skupljeni u jakne, sa glavama uvučenim u kragne. I ceste se skupljaju u trotoare. Kuće u šiljate ograde. Porodice u zidove. Sve pomalo liči na kišu. Na jaku, nadolazeću, kišu.

-Mogla bi past, a komšija?

-Mogla bi!

-Uzmi kišobran, za ne daj Bože!

Nisam upitao ništa. I bilo je malo jasnije.

Piše: Mujo Adžemović

Akos.ba

Akos.ba pratite putem aplikacije za Android i društvenih mreža Facebook | Instagram | Twitter.

Top