Vi ste ovdje

Umotuljak

Bijah jednom dijete, pa ne bih više. Ne čuh te, svijete, bi mi sve tiše i tiše. Igrom se zaklinjaše da u tuđe klasje noge ne stadoše, kosti ne naslutiše ono što tuđe ruke providiše. Narastoh, ali ne odrastoh. Već srastoh. Sa tobom i tobom, sa ovim i ovom, sa onim i onom, sa stablom i betonom, sa zrakom i vodom, sa onim šta mi u emanet dade onaj koji od djeteta u meni dijete u meni ukrade. Potom mi presudiše, na vrata zemlje pokucaše. Uspavanku mi proučiše, potom me pokriše, znajuć’ da me uspavaše. Potom odoše, mirnog me ostaviše, ta drugog mira za života ova duša ne imaše. Duša se čistotom okupaše, to niko za dunjaluka ne saznaše, da oni naravi divnih kada na tle padoše tek tada se uzvisiše, tek tada oživiše, tek tada postadoše. I na koncu to vječno ostadoše.

Hodžić Dženita, žena Mirzina, mati Abdullahova, mati Merjemina, i uistinu ona koja traga, koja želi spoznaju, onakvu kakvu samo Allah daje

Piše:

Akos.ba

Akos.ba pratite putem aplikacije za Android i društvenih mreža Facebook | Instagram | Twitter.

Top