Trideset godina nosio noću hranu siromašnima, a da niko za to nije znao
Ahmed ibn Hanbel je često učio ovu dovu: ”Allahu, usmrti me, a da budem nepoznat među Tvojim stvorenjima!”, a kad je umro nije bilo muslimana, a da nije znao za Ahmeda ibn Hanbela.
Prenosi se da je Fudajl ibn ‘Ijad susreo Abdullaha ibn Mubareka na vratima ”Benu Šejbe” u haremu Ka’be, pa mu je Abdullah ibn Mubarek rekao: ”O Ebu Ali, uđi sa mnom u džamiju da razgovaramo o vjeri i da ponavljamo ono što smo naučili.”
Fudajl ibn ‘Ijad mu je rekao: ”Ako uđemo u džamiju, zar ne želiš da razgovaramo o nekim finesama islamskog znanja koje mi poznajemo, a koje su drugima nepoznate.”
”Da”, odgovorio je Abdullah ibn Mubarek.
Fudajl ibn ‘Ijad, rekao je: ”Šta će onda ostati od naše iskrenosti ako se jedan drugom pokušamo predstaviti u što ljepšem svjetlu da bi zadivili jedan drugog onim što posjedujemo od znanja?”
Tada mu je Abdullah ibn Mubarek rekao: ”Oživio si me, Allah te oživio!” I nisu ušli u džamiju.
Prve generacije muslimana, posebno učenjaci, skrivali su svoje najljepše ibadete, kako bi oni ostali između njih i Allaha, bojeći se samodopadljivosti i traženja pohvale od ljudi, i strahujući da time ne pokvare i ne upropaste svoje ibadete.
Trideset godina je Zejnul-Abidin, sin hazreti Huseina, radijallahu anhu, na svojim leđima nosio milostinju i hranu noću u domove siromašnih, hudovica i potrebnih, a da niko za to nije znao. A kad je umro, oni koji su ga gasulili vidjeli su na njegovim leđima tragove od nošenja vreća, a siromašni ljudi su ostali uskraćeni za hranu koja im je nekad dolazila, pa su znali da je Zejnul-Abidin vlasnik te milostinje.
Imam Ez-Zehebi navodi u svom djelu Sijer el-e’alam en-nubela’ da je Davud ibn Hind postio četrdeset godina, a da njegova porodica za to nije znala. Njegova žena mu je pripremala ručak i ne znajući da on posti, pa bi on odlazio u svoju radnju, a pripremljenu hranu je udjeljivao siromasima. Kad bi se navečer vraćao kući, večerao bi sa svojom porodicom i to mu je zapravo bio iftar, a oni to nisu znali.
Osnovni princip je da čovjek skriva svoja dobra djela koliko god može, kao što skriva svoja loša djela, jer ništa Allahu nije draže od tajnih dobrih djela, zato što se njima želi samo Allahovo zadovoljstvo i nagrada.
Zato se ne boj za svoj ugled i uspjeh, dosta ti je da te Allah voli, a ako te Allah zavoli, onda On, kako se navodi u predaji, pozove meleka Džibrila i kaže mu: ‘Ja volim tog i tog Svoga roba, pa ga i ti zavoli!’, i Džibril ga zavoli. Potom Džibril pozove stanovnike nebesa (meleke) i kaže im: ‘Allah voli tog i tog Svoga roba, pa ga i vi volite!’, i oni ga zavole. Zatim se ta ljubav spusti i na Zemlju i takav čovjek bude prihvaćen i omiljen kod ljudi.” (Buharija)
Ahmed ibn Hanbel je često učio ovu dovu: ”Allahu, usmrti me, a da budem nepoznat među Tvojim stvorenjima!”, a kad je umro nije bilo muslimana, a da nije znao za Ahmeda ibn Hanbela.
Piše: Edhem Šerkavi / Preveo i prilagodio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
akos.ba
