Šume južne Srbije: Ono što ne može mehanizacija mogu konji samaraši iz Bosne FOTO/VIDEO

Posao, koji mnogi smatraju jednim od najtežih, pedesetdvogodišnji Nenad je u Bosni i Hercegovini sa ocem i bratom počeo da radi kao dete, sa nepunih 16 godina. Zato ga, kako kaže, u razgovru za Anadolu Agency (AA) smatra nasledstvom.

Na terene juga Srbije došao je 1996. godine i do danas je izvlačio drva sa Svrljiških planina, Suve planine, Babičke gore i šuma kod Majdanpeka i Kučeva.
– Sa konjima se mora kao sa ljudima – Poslednjih nekoliko godina ovaj posao u tom kraju radi desetak ljudi, a grupu od trojice radnika, od kojih svako tovari po četiri konja, ekipa Anadolu Agency zatekla je na zadatku na obroncima Ozren planine u okolini Sokobanje.

“Kad gledaš sa strane, ti bi rekao da je ovo prosto raditi. Ali, ovo je prohtjevan posao i hoće veliko znanje. Radimo to svi, neko radi jednostavno, ne pati se, ne muči se. Onaj ko ne zna, on se pati i muči. Treba da učiš čitav život ovaj posao”, priča Nenad.
Posao umnogome zavisi i od konja koje, kada su “novi u zanatu”, jer treba učiti i do šest meseci. Za to vreme tovare se lakše da steknu snagu i kondiciju, pa su tek onda spremni da ponesu pravi tovar. Postoji važno pravilo – sa svakim konjem mora se postupati s poštovanjem.
“Normalna stvar, konj je jako pametna životinja, on ne trpi galamu. Ako ti galamiš i biješ ga, on pamti po pet dana. Ti njemu vičeš “stani”, on se boji i sve je brži i brži. Moraš da postupaš kao sa čovekom”, priča Nenad.
A da Dorat, Putan, Soko i Rubin od Nenada nikad nisu čuli povišen ton svedoče ostali radnici. Mlađi od njih je Slobodan Dugonjić iz Kotor Varoši koji ima tek 24 godine, a za razliku od većine vršnjaka, vreme provodi u šumama daleko od kuće i porodice. Dešava se da i po šest meseci ne vidi dom.
“Znate kako, u mene se ovim poslom bavio djed, otac, ujaci. Od malih nogu ja sam krenuo s njima uz konje, radio sam, imao sam i svoje konje. Tamo kod nas slabo to uspjeva, pa sam došao ovde da radim tu kod Nenada. Meni nije teško, volim konje, volim ovaj posao”, govori Slobodan.

– Ustajanje svako jutro u pet sati-

Na to da svoje najbliže retko posećuju, radnici su, kažu, već navikli, a oni koji to ne mogu da podnesu brzo odustanu. Ni radno vreme im ne smeta. Ustaje se pre pet, pije kafa, pa kreće u šumu gde rad počinje najkasnije u sedam sati.
Drvoseče čekaju sa već isečenim stablima koja se tovare konjima na samar, a oni sami nalaze put kroz šumu do puteva pristupačnih za mehanizaciju. Tamo se sve istovari, pa konji vraćaju nazad do posečenih stabala. I sve tako do sedam uveče, a pauze od 15 minuta prave se svaka dva sata, i zbog konja i zbog ljudi.
“Svaki dan nosim u proseku sa četiri konja 25 metara drva. Jedan konj svaki dan u proseku nosi oko pet metara, nekad više, nekad manje, sve zavisi”, priča Nenad.
Posao je posebno težak, kako smo čuli, kada sunce jako peče i kada se radi po previše strmom terenu gde jedan pogrešan korak može da dovede do opasnih posledica. Jedna od mera predostrožnosti je da se nikad ne radi po kiši jer je tada klizavo i nebezbedno.
“Na momente dođe teško, nekad je lako, ima svega. Ima i težih i gorih poslova. U ovom poslu meni je najteže što su loši uslovi smještaja. To mi je najbolnija tačka”, kaže Nenad i dodaje da uglavnom spavaju u kolibama bez struje.
A radna sezona skoro da ne prestaje. Ako vreme dozvoli, trojica radnika će ostati u ovim šumama sve do decembra i iznova početi posao već u februaru. Na kraju priče i radnog dana, svi su saglasni – posao je mukotrpan, ali se isplati.