Poezija: Hava majka Pridorka
Što to ječi Pridor-polje polje široko
Što Kozara gora jeca i kose razpliće
Što se Sana razsrdila obale razmiče
Kakva huka iz dubina majke zemlje izvire
Il se zemlja otvorila pa guta nebesa
Il se nebo privrnulo pa gromove stresa
Il holujni vihorovi oblake razgone
Jal svatovi gorom poje bisno podvriskuju
Da su svati već bi umuknuli kićeni svatovi
I gromovi sa nebesa već bi utihnuli
Vihorovi slomili bi krila
Rika Sana podvila bi skute
I Kozara oči izkapala
Nit se zemlja otvorila zemlja rodonosna
Nit se se nebo izvratilo nebo spasonosno
Niti munje i gromovi biju sa Kozare
Niti majka sina ženi pa se veseli
To Pridorka majka Hava
mrtve sine oplakuje
Što imade šest sinova ko šest gorsklih vila
A sada ih rano ljuta crna zemlja skrila
Ne smori ih glad podmukla mora sirotinjâ
Ne pomori kuga teška strašna morija
Ne sažeže grom nebesni ni gromovo đule
Nit holuje i gromovi sa gore mamene
Ne odnese voda plavna ni zemlje silina
Ne odpuha vihor gorski sila hurnebesna
Ne probi ih oštro kopje ne ustrili ljuta strila
Ne posiče sablja britka u starome boju
Ne odmami na dubrave bajna gorska vila
Smrt im crna dokasa srid razcvalog prolitja
Na crnom hatu sadruga rata
Pod budnim okom ciloga svita
Do zgaslog ognjišća do kućnih vrata
Zgibe šest Dobrih Bošnjana
Pridorskih dičnih sinova
Zadojeni milinom majkina mlika
Nabrekli snagom soka drinova
Da svidoče odsele do vika
Kako je šest gazija sve viti jablani
Ni mrava nisu zgazili
A svešest brat do brata zaklani
Kraj babe im glave kuće
Dobrog Muharema
Komšije ih sve pobiše zviri sa tri prsta
Kivni sinovi knežopoljke majke
Na privaru bez milosti sve u ime krsta
U strašnoj pomami svetosavske hajke
O Senade
O Sejade
O Nihade
O Zilhade
O Zijade
O Nishade
Majka vam huda talkin zaziva
II.
O šest kata mojih na srcu mehlema
Svešest sam vas pod srcem nosila
Majkinim vas mlikom zadojila
Da budete ljudi med ljudima
Nad dahom vam drhtala ja krhka jasika
Da mi ostasate Allaha svog sam molila
Ko jablani viti uz vodu
Da mi ne budete kockari ni pjanice
Nego sve škole da mi izučite
I da mi budete učevni i ljudevni i kućevni
Da ljude pazite a komšiju ko rođena brata
Da nikoga nikad ne pratite
Gladna priko kućnih vrata
Da se pročujete u sedam gradova
Pa da vas na glasu kućom oženim
Rastli ste mi ko jablan iz vode
Jedan drugom do uha stizali
Što je bilo kakvog posla
Sve ste radit znali
A u školi sve ste nadučili
Svi momačke sanjali ste snove
I životne izkivali nade
Sijali ste polja i dolove
Gnizdo vili za željene mlade
Sa sila ste s pismom dolazili
Gorom jezde kićeni svatovi
Poljem bi se pisma horila
I nabreklom klasju zanosno zborila
Svatovski te zobali hatovi
Pođahkad bi kod kuće pivuši
Haj Krajino krvava haljino
Bosno moja poharana
Zemljo moja neorana
Haj Krajino vele da si mala
Al si vele ti gazije dala
Ko što Mladen vodi partizane
Razvio ih na sve četir strane
Kad bi radost punila im grudi
Harmuniku Sead bi razvuci
Bosno moja divna mila
Čuli bi se milni zvuci
Još svatovac kad složi bi stari
Sve ko jedan u sve sedam grla
Zvonili bi i bili duvari
Do svakoga pisma bi doprla
A tek kad bi onu odpočeli
Koliko je Pridor-polje dugo široko
Još je lipša Pridorčanka
Bajna diva mila
Nju mi gleda mlado momče tanko visoko
Konja jaše sablju paše ide po dragu
Dok mu lahor poljem poručuje
Široko je Pridor-polje umorit ćeš se
Duboka je Sana voda utopit ćeš se
Odgovara azgin momče ašikli srdašca
Prikasat ću Pridor-polje kao avliju
Priskočit ću Sanu vodu zagrlit Ajniju
Dragu svoju obljubit ću
na svome čardaku
Da mi s pismom od uranka
dvori staru majku…
III.
Ne dočekah ja taj sritni danak
Ja Pridorka majka Hava
Ta mi pisma sruši slatki sanak
Vukodlačka nadvila se strahva
Drekavac je u mrklim noćima
Navišćivo krvave pirove
Sa svih strana zinule hijene
Krvožedni čopori kurjaka
Poklat će vam sve do dojenčeta
Pa zakuka sinja kukavica
Baš na Jurjev rano u nedilju
Na oskruši iznad hošafhane
Krvav vam je Bajram osvanuo
Vi ste svoje odbrojali dane
– Ko to laje to nemere biti
Partizansku imamo zakletvu
Muharem je stao govoriti
U boju se krvlju pobratili
Bahnuše nam hajdučki na vrata
Baš na Bajram za sofrom ručamo
Čizmama nam vrata otvoriše
Na bureku vilice zastaše
Pod crnom šubarom komšije Jovana
Škiljavo oko vatrom žagrilo
– Pomozbog vam na Bajram balije
Zar se tako gosti dočekuju
Nosim pozdrav od vašeg Alije
Nesta Bosne sve biće Srbija
– Šta govoriš komšija Jovane
Koja te je nevolja pritegla
Da nam tako priko praga priđeš
Da nam vako hrupiš u odaje
Da s puškama Bajram čestitate
Da popriko čeljad mi poglédaš
Zar se nismo krvlju pobratili
Na Paležu na kozarskom visu
Partizanska di ti je zakletva
Čudio se moj blagi Muharem
Što pogazi ti rič partizansku
I pogazi krvno pobratimstvo
Do jučer smo zajedno kosili
Kupilice skupa su kupile
A kopači u istoj postati
Žetelice zajedno su žele
i pojali pisme žetelačke
Šeničice sitno sime
Mi te žele a mi te ne jele
Svatovski te konji pozobali
Za ovom si sofrom večeravo
I rakiju moju izpijao
Pijanog te do kuće pratio
Hava te je ko sina pazila
I pojila taze varenikom
Znam ko dite vazda se izdvajo
Dok su drugi igrali se klisa
I kerali po proplanku šudu
Ti si šćapom-sabljom razmahivo
Tvoje riči nisu od diteta
Kad si piso na šumskoj kolibi
Ovdje živi hrabra četa
Harambaše Jovančeta
–Koja postat kakve žetelice
Šta kopači a i kosci znojni
Ja kosbaša vama sam odsada
Nema više kao što je bilo
Odsada je srbska vlast u Bosni
Sve će biti pod krstom na vratu
Nema više zajedničke mobe
Za kopanje ni za koševinu
Žetelice posebno će žeti
Ni sahrane a ni pirovanje
Neće s vama nikada bivati
– Što nam braniš kad smo se obvikli
Da živimo kako vi hoćete
Radi vas smo sve svoje zatrli
Imena smo vaša nadivali
Uz kazane rakiju srkali
I pijani uz krmad spavali
Krmetinu jeli kao i vi
Ni po čemu svoji nismo bili
Džamije nam u trnje zarasle
Rođenoga brata udaljili
I jezik smo rodni zaturili
Sve rad bratstva da se ne bijemo
– Ne govori da vas ne pobijem
Na Đurđevdan, u neđelju svetu
Vojvoda mi strogo naredio
Da vas žive do njega dovedem
I privedem na zbor oko crkve
Da krst časni opet cjelujete
I vojvodi skute poljubite
Da zajedno kolo povedemo
Da kličete ovo je Srbija
Nema Bosne glavom da jamčite
Ne bojte se ništa vam nećemo
Oči su mu krvave sivale
Pod šubarom oko mu žagrilio
Na šubari kokarda razpeta
Lice mu se naizvrat stavilo
Od huje je sasma pomavilo
– Stani malo pa da se obujem
I bajramsko odijem odilo
Da sve bude po adetu starom
– Nema više kao što je bilo
Moreš i bos neće ti trebati
Ni bajrama više biti neće
Od sada se naše kolo kreće
Digoše ih sa kućnoga praga
A na sofri svih sedam kašika
Gladna usta ostaše da žude
Zadnja mi je slika u očima
Niz put idu pored stare bašče
Pod beharom razcvalih trešanja
A za njima s puškom u rukama
Jovan Đorđe Miloš i Namanja
Sve od tada do zadnjega časa
Drhtao je bolno kućni prag
Ali od njih ni traga ni glasa
Zloslutna šutnja zamete im trag
Osta zemlja zdivljačena neorana
Bez težina vaših prsa na lemešu
Bez poprska toplih zrna s vaših dlana
Vi što mjesto u oranja
U krv svoju zamočiste mlade gležnje
Dohaka vam srce golubije
prid zvirima u janjećem ruhu
halalite svojoj staroj majki
Što vas rodi među kurjacima
I odhrani na svom halal-kruhu
O Senade
O Sejade
O Nihade
O Zilhade
O Zijade
O Nishade
Majka vam huda talkin zaziva
IV.
Ja Hava sam majka pramajka
Što zaklanu nadu ko sinove grli
Zlosretna majka Pridorka
Gologlava u susret im hrli
I proklinje svoju sudbu kletu
Pribiruć brazde do svakog odorka
Da odkrije mezar kom ditetu
Tražila ih sedam lita
I još sedam
I još sedam
Bahuljala dan i noć hudila
Da oćuti miruh svojih ljiljana
U snu i na javi glasno je žudila
Sluteć da nada je njena striljana
Kosama kozarskim bosa hodila
Gazila travu rosnu
Golim rukama zemlju razgrtala
Bosansku tvrdu i posnu
Kazuj Kozaro seko zelena
Pitala svaki jasikin list
Gdi ti sakri šest mojih jelena
Pod koji glog il krošnjovit brist
Pitala sam jele vite
Bile brize izpod gaja
Silne bukve gorovite
I jasike treperave
Od listova srebrosjaja
Orlove dozivala s visova sure
pitala cvitak svaki i tvrdi drin
dozvah samo holuje silne kroz gudure
Nalazih samo pelin nigdi bili krin
Da pitam zvizde il misec žut
Il možda zvizdan sjajni
Kako da nađem do njih put
Uski naš stari zavičajni
Kazuj Sano moja posestrimo
Gdi odnese mojih šest jablana
Gdi su oni vodu zabentili
Al samo prazan čun sakrila Sana
Nad poljem klasalim da ševu pita
kada će kliknuti radostnu vist
Kako kad namisto smilja pelin cvita
Na Đurđevdan i Blagovist
Nisam nisam ove sjetve ni rod prvi
Sva sam sva sam vruća rana
Lelek žala jed zeleni prsak krvi
Kao zemlja zdivljačena neorana
Zbog njih prhnuh prvom suncu
Da utope žedne zjene u modrini
I uberu kap sunčane grušaline
Da podare domovini
O da sam ptica pa da imam krila
I da imam oko sokolovo
Cilu Bosnu ja bih obletila
Letila bih nikad ne bih stala
Dok sinove ne bih ugledala
Al zemlja priteže nebo visoko
A insan slab smrti se nada
Ah nisam tica nisam soko
Nisam nisam tica kukavica
A ni ševa što nad klasjem klikti
Lastavica što po nebu šara
Već žalosna pod strehom kumrija
Stabljika krhka u saksiji
Huda majka u četir duvara
O Senade
O Sejade
O Nihade
O Zilhade
O Zijade
O Nishade
Zar da vam majka talkin zaziva
V.
Majka bi ih lahko pripoznala
Po damaru majkinoga mlika
U svakōga čelo povisoko
Sa koga je pucala vedrina
Pod brcima zubi keserasti
Plećima bi vrata zakrilili
Od smiha im čardaci zvonili
Kuća puca od nabreklih snova
Ne umače nijedna divojka
Oštrom oku mojih sokolova
Najmlajeg bih najlakše poznala
Do škole ga na sisi pitala
Pod miškom mu vran mladež virio
Radošću je život razgrtao
Sa lica je blag smišak širio
Po kosama leptire ganjao
Niz potoke pušćao splavove
U vojsku ga na more uzeli
Vala i jest more za mornare
Često mi je mlađan govorio
Ne brini se moja stara majko
Ja te nikad neću ostaviti
Dovest ću ti najlipšu nevistu
Da te dvori da te razgovori…
O Senade
O Sejade
O Nihade
O Zilhade
O Zijade
O Nishade
Zar da vam majka talkin zaziva
VI.
Kakva huka iz dubina
majke zemlje izvire
Možda bi vileni vitar znao
Što kroz bukove krošnje gudi
Kada je na kosi jednoj zastao
Kad već ne znaju neljudi-ljudi
Haj Kozaro suši svoje grane
Prozbori vitar sa kose prvi
Pa nam odkrij sinove zaklane
Što čedni hlipte u rođenoj krvi
Sa svirale zohve zrele
Jezivi trajanov lelek se čuje
iz mračnih zemnih dubina
Sve do neba silno odjekuje
Ovo ti je kosa Tomašica
U njoj jama strašna jezovita
Sedam bunara suza duboka je
sto hiljada jecaja široka jest
A pod zemljom zemlja progovara
Ja nisam dušman ja sam ti dost
Jama ti ova sinove skriva
Još stotine i tisuće muževa pridorskih
Sve na kosti kost
Pružena ruka iz zemlje viri
Iz lubanje niko bili krin
Kroz lipove krošnje šapat se širi
To majko je tvoj najmlađi sin
Golim rukama zemlju razgrće
Krvavu tvrdu bosansku grudu
I pribira polahko kost po kost
Da smiri majkinu dušu hudu
Kad ih na tabut milujuć skiti
I spusti u kabur mraku i studu
Iščući Allahovu svemilost
Kad ostanu sami na vičnoj straži
Grebje i ona gradina stara
Senad Sejad Nihad Zilhad Zijad Nishad
Majci od dražeg draži
Mezar do mezara
Potom će vaša majka brižna
Svezati mahrame svatovske vezene
Na vaše nišane bile šehidske
Kao da nikada niste ni mrli
I fatihu vam učiti noć i dan
Dok vas misečina mehka grli
I žudi sveti ramazan
A kad me kob moja sustigne
I ohlade kapci očinji
Snivat ću mrtva da me vi
Vid moj očinji
Na svojim da me rukama
Sretnu i mrtvu
U kabur mehki spušćate
Ko u dušek dženetski
Zemlji i Allahu mojemu
Da me predate pravednu…
O Senade
O Sejade
O Nihade
O Zilhade
O Zijade
O Nishade
Zar da vam majka talkin zaziva
VII.
Pognula Kozara glavu od stida
Po kosama vape zaklani krici
Vični tragovi strašnog genocida
U masovnoj grobnici Tomašici
Šta ću sama na ovome svitu
Nema niko da me zovne majko
Pa ni vuka da mi na prag dođe
Molim Boga da mi dušu uzme
Da se smiri u dženetskoj bašči
Kraj šehidskih srdaca sinova
I dobroga moga Muharema
Ja Hava majka bosanska
Stabljika krhka u saksiji
Pod strehom pitoma kumrija
Cili vik u četir duvara
Derviš s tespihom u tekiji
Čelo na zemlji prid Allahom
S dovom vas zadnjom dozivam
O šest godova mojih u srcu
U džennetu ne mirujte više
Ako ste mumin-junaci
Majkine ne gledajte suze
Vi ponosni Bošnjaci
S nebeskih kad modrih visina
Snesu vas meleci amo
Potegnite buzdohan i sablju
Jurnite kroz ranjenu Bosnu
Za vama ko jedan će
Gladni poniženi jadni i bosi
Zbacivši izlizan jaram
Pohrliti Bošnjaci
Halali mi sine Skendere
Na ovoj strašnoj repliki
Što u knjige zapisa kmeta Mihajla
I sina mu druga ti Jovana
S kojim si kažeš na pravi put izišo
Sada mi ćorluće iduć na jutrenje
Što ćeš sama među Srbadijom
Da nam kvariš ti sveto krštenje
Nije više ništa pod kadijom
A tvojoj Stojanki žalosnoj majki
Kozarskoj majki Knešpoljki
Što osvetu priziva rad tri svoja vučića
U amanet ostavljam dunjalučki
Da vično kletvu svoju ponavlja
Kozaro seko zelena
Druga majko mojih jablana
U srcu ko u kotlu plamenom
Mišaš svetu osvetu
Osvetu seko osvetu
Okaj mi sina Senada
Okaj mi sina Sejada
Okaj mi sina Nihada
Okaj mi sina Zilhada
Okaj mi sina Zijada
Okaj mi sina Nishada
Kiše je željno suho simenje
Pridor-polje osvete presvete
Sveti nas seko Kozaro
Okaj nas smrtno krvavo
Kad čuješ jednu huku veliku
Kako dželatima džehennem hajcaju…
Naletosum
Lanetolsun
Naletosum
Postgenocidna kompilacijska replika Skenderu, posvećena ucviljenim i unesrećenim bosanskim majkama
Piše: Safet Kadić
saff.ba
