Vi ste ovdje

Srebrenica

Oči gledaju, a um ne može  da  vjeruje.

Zdrav  um ne može, a i kako bi.

Teško  je  shvatiti da čovjek  može  jesti meso čovjeka.                                         

Da ne bi bilo  dileme, treba otići i svom umu dokazati da su oči u pravu, da se ne varaju.

Dana dvadesetog oktobra 2005 godine sa svojim kolegama krenula sam u Potočare.

POTOČARI- oni su jedna velika rijeka suza, oni su bolni uzdah majki, oni su duša koja zna samo za bol, duša koja šuti ali ipak puno kaže.

Ne može biti drugačije.

Svaka izgovorena riječ gubi smisao, suvišna je.

Ispod šutljivih, hladnih bašluka leže nedužna stvorenja kojima su uskraćene želje i snovi zbog imena.

Učitelj, pekar, ljekar, trgovac, čoban, sudac…svi su stali na pola puta.

Ime im prekrati put.

Učitelj prestade učiti svoje đake, ljekar prestade liječiti, prestade mirisati hljeb mahalom, čoban izgubi svoja stada, sudac…da ustane, kako bi presudio?

Znam samo jedan sudac je pravedan.

Njegova je pravda spora, ali dođe. 

Dugo pravdu čekaju ljudi koji su živi, a mrtvi.

Njihova srca kucaju, održava ih nada da će pravda doći, a jedan dio njih je s onim dušama pod hladnim, šutljivim bašlucima.

Taj dan nebo je bilo sivo, tišina  caruje.

Krv u žilama ledi se od te pustoši, iz svakog ugla zjapi smrt.

Kuće opustošene, ne liče na kuće već na podsjetnike zločinačke prljave ruke koje su ih rušile i ubijale njihove stanovnike koji su im nekad davali smisao.

Ovu grobnu tišinu razbi zvuk ezana.

U isti mah u meni se javi i čuđenje i radost.

Taj umilni zvuk vrati me u vrijeme kad su sve one duše ispod bašluka u Srebrenici udisale život punim plućima. Snovi koje su tad sanjali nikad se ne pretvoriše u javu, jer neko je bio bolestan, pa mu je smetao ezan.

U oči mi „upade“ jedna mala aščinica na kojoj natpis iznad vrata glasi:

AŠČINICA KOD OMERA.

Omer u mojim očima ostade pravi borac, heroj.

Još uvijek u sebi ima snage, svu muku koja mu se prelomila preko leđa skupio je i potisnuo u sebi, smogao snage da novom danu gleda u oči. Kuha Omer pite, čorbe, peče bosansku kahvu …  „otima se“.

TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA

Kaže, neće da zavisi od “njih”. Hoće da živi od svojih ruku, da prkosi onima koji mu sve pokopaše.

Gledam Omera i divim se njegovoj snazi i umijeću da prikrije bol.

Molim Boga da u Srebrenici bude još Omera.

Svako biće koje se rodi ima pravo da živi pa se stalno pitam: zašto je ovim ljudima uskraćen život?

Zašto pekar nije mogao peći hljeb, učitelj učiti djecu!!?

Moj um je zdrav, ja ne mogu i neću da shvatim te monstrume prljavih ruku.

Mogu samo moliti Allaha dž.š. da ih kazni za njihova zlodjela.

 

Piše: Nermana Gosto

Akos.ba

Akos.ba pratite putem aplikacije za Android i društvenih mreža Facebook | Instagram | Twitter.

Top