Vi ste ovdje
Home > Kultura i tradicija > Historija i tradicija > Da li će opstati domaća sorta krave: Buše malo daju, ali još manje traže

Da li će opstati domaća sorta krave: Buše malo daju, ali još manje traže

Ekonomska isplativost uzgoja buše je skromna. Prosto, nju su potisnule savremenije rase, rekao je Mišo Vejin i objasnio da nema povratka, ako se autohtone rase sada ne očuvaju Piše: Gorana Jakovljević

Razvojno-edukativni centar Manjača koji funkcioniše u okviru banjalučkog Centra za razvoj i unapređenje sela jedini na prostoru Republike Srpske ima stado buše, domaćeg kratkorogog govečeta, koje je u prošlosti bilo veoma rasprostranjeno na prostorima Balkana, a sada je pred izumiranjem.

Mišo Vejin, koordinator u Razvojno-edukativnom centru Manjača za Anadolu Agency (AA) objasnio je da je centar Manjača poligon za obuku studenata Poljoprivrednog, Prirodno-matematičkog i Šumarskog fakulteta, a pored toga na ekonomiji imaju i oko 100 grla goveda, nekoliko balkanskih magaraca i tri lipicanera, a bave se i proizvodnjom sjemena strnih žita.

Sada imaju 26 grla buše, od čega 10 krava, jednog bika, a ostalo su junad i telad. Pošto je u pitanju mala populacija da bi se ovo stado moglo održati potrebno je da bude bar 50 grla.

“Trenutno imamo problem genetičkog drifta i inbridinga, zbog problema male populacije. S obzirom da zemlje u okruženju kao što su Srbija, Hrvatska, Crna Gora već rade na tome, na očuvanju genetskog materijala i imaju takva stada i imaju isti problem bilo bi praktično da radimo na razmjeni genetskog materijala u smislu razmjene bikova. Mislim da bi se taj problem mogao prevazići”, rekao je Vejin.

Na pitanje da li postoji još stada u Bosni i Hercegovini, on je odgovorio da “koliko im je poznato postoji još samo jedno stado buše u Širokom Brijegu, otprilike iste brojnosti, ali su ta grla već u srodstvu s grlima na Manjači”.

“Ekonomska isplativost uzgoja buše je skromna. Prosto nju su potisnule savremenije rase. Poslije Drugog svjetskog rata bili su planski programi ukrštanja, odnosno pretapanja buše u simentalca, u tome svemu se ona izgubila zbog svojih loših proizvodnih karakteristika. Značaj buše je u tome što je ona kao grlo, govedo grupe konstitucije, jako otporna, malo daje, ali strašno malo i traži. Dugovječne su, pa za života mogu dati veliki broj teladi, otporne su na sve žive bolesti, parazite, sve ono što je problem današnjem savremenom govedarstvu”, rekao je Vejin.

Objasnio je da je tako jednosmjernom selekcijom dobijena rasa holštajn koji ima dnevnu proizvodnju mlijeka od 100 litara, ali životni vijek je kratak, imaju mali broj teladi, neotporne su na bolesti i imaju velike zahtjeve u ishrani.

Dok je na planini Manjača ekipa AA na pašnjaku posmatrala stado buša, razigranu telad, Vejin je objasnio da su ženska grla težine oko 200 kilograma, a mužjaci od 250 do 300. Životni vijek ovih životinja je oko 20 godina.

“Pošto već radim s tim, vagao sam tu telad, po rođenju su telad u prosjeku težine od 10 do 17 kilograma, baš onako mali”, rekao je Mišo Vejin.

Ono što je specifično za ove životinje, za razliku od rasa simental i holštajna, prema riječima Vejina je temperament.

Znalo se dešavati da kada se bikovi počnu bosti, ne odustaju od bitke po tri sata. Jednom prilikom, ispričao je, dvojica bikova su u žaru bitke probila zaštitnu ogradu, ali na to nisu obraćali pažnju, nego su sa borbom nastavili u žitu, a radnici Centra su ih jedva uspjeli razdvojiti.

Buše za uzgajanje uopšte nisu nisu zahtjevne.

“Mala joj je mliječnost, toliko eto da kažemo da othrani tele. Uglavnom je to paša i zimi sijeno, nisu uopšte zahtjevne, najveći problem je baš male populacije i problem s ukrštanjem”, rekao je Vejin.

I na Manjači buše se ne muzu nego se drže u sistemu krava-tele. Prosječno, jedna buša može da ima između 1.000 do 1.500 litara godišnje.

“To je izuzetno malo, ali treba napomenuti pošto smo malo radili na tome, znatiželje radi mliječna mast je izuzetno visoka. U mlijeku buše mliječna mast je 7 posto, dok je, naprimjer, kod simentalca 3,8 ili četiri posto”, kazao je Vejin.

Kao posebno zanimljiv izdvojio je fenomen “gladne sterilnosti” koji se javlja kod ove rase. Naime, ukoliko imaju lošu ishranu, buše se neće teliti sve dok se ne poboljša ishrana.

U Razvojno-edukativnom centru Manjača 26 radnika vodi računa o svim grlima i o još 160 hektara zemlje. Ponosni su na buše, te u sklopu očuvanja genetičkih resursa na balkanske magarce te lipicanere koje su kupili u čuvenoj prnjavorskoj ergeli Vučijak.

Na pitanje koliko su magarci ugroženi, Vejin je objasnio da su se oni dosta zadržali na ovim prostorima. Obzirom da nomadi uzgajaju ovce-pramenke, uglavnom sa sobom vode i magarce. Lipicaneri sa ove ekonomije korišteni su u reprodukciji u dva banjalučka konjička kluba.

Iako je Razvojno-edukativni centar Manjača na budžetu Grada Banjaluka, veliki dio sredstava za svoje finansiranje zarade i sami. Zaposleni u centru na Manjači tvrde da se, za razliku od drugih poslova, ovdje nešto dešava svakog dana, tokom 24 sata, obzirom da životinje zahtijevaju punu posvećenost.

Na pitanje koliko je važno da se sačuvaju ove autohtone pasmine, Mišo Vejin je odgovorio:

“Prosto, ukoliko ih ne očuvamo i izgubimo tako nešto, nećemo nikada više moći imati takav genom.”

Akos.ba

Akos.ba pratite putem aplikacije za Android i društvenih mreža Facebook | Instagram | Twitter.

Top