Poučna priča: Ruke malog dječaka  

„Majko, majko, idemo li sutra da kupimo one igračke i ruksak koji sam vidio?“

„Vidjet ćemo, sine“,  rekla je majka tiho dok je u ruci držala tespih i pod prstima provlačila jednu po jednu bobu.

A bore na rukama govorile su o njenom životnom putu. Spustila je tespih i podigla ruke visoko ka nebu. Dok je poluglasno izgovarala svoje želje, hladan zrak se provlačio sobom.  A njenim licem potekla je suza.  Da li je to bila suza bogobojaznosti? Suza nadanja? Ili odraz tegobe kroz koju prolazi?

Znala je majka da ruksak i igračke ne može kupiti.  Ali nije znala kako dalje… Šta ako ne nađe lijek za bolest koju boluje?

„Amin…“ čulo se još samo kada je majka rukama umivala lice.

„Sine Omere, spremi se, večeras idemo u džamiju.“

„Ali zašto baš majko večeras? Sad će početi utakmica i igra moj najdraži igrač. Znaš kako je on brz.“

„Omere, utakmica će biti i sutra. A večeras je posebna noć. Noć želje, noć nade, Allahove milosti i oprosta.“

„Hladno je majko, vidiš, i snijeg pada.“

„Vidim Omere. Ali, u Božijem okrilju nikada hladno nije.“

„Dobro majko, ići ćemo. A mogu li ja večeras poželjeti baš sve što bih volio?

„Možeš  sine. Iskreno poželi sve što bi volio. Allahu ništa nije teško dati.“

Čuvši to, mali Omer se hitro spremio.

„Ah djeca i njihova želja za igračkama.“ , kroz smijeh je promrljala majka.

Snijeg je sve jače padao. Vani mukla tišina. Noć baš onakva kakva treba biti za skrušen razgovor s Gospodarom.

 I krenuli su Omer i majka u džamiju. Ulicom su sretali one koje su koraci vodili ka istom odredištu.

„Vidi majko, puno ljudi ide s nama. Je li svi oni imaju neku želju?“

„Tako je, Omere, svako ima neku želju.“

„Ali kako će sve želje da se ostvare? Je li to puno?“, začuđeno je pitao mali Omer.

„Omere, u Allahovoj milosti ima mjesta za svakoga.“

Razgovor Omera i majke prekinuo je  njen kašalj.

„Majko, opet ti je loše.“, uplašeno je rekao Omer.

„Dobro sam, ne brini.“, rekla je majka, nježno milujući svog Omera.

„To mi je od hladnoće.“, rekla je majka, a duboko u sebi je znala da će stanje biti sve teže ukoliko ne nađe lijek.

U daljini se zažuo ezan za jaciju namaz.

„Požuri Omere, da ne zakasnimo.“

Ubrzo su i stigli do džamije. Cijeli džamijski harem je odisao mirom i toplinom, uprkos hladnoći i snijegu koji su bili vani.

Polako su ušli u džamiju. Zauzeli svoje mjeste i skrušeno klanjali.

Poslije namaza u džamiji su ostali oni koji su željeli još vremena provesti u ibadetu.

Majka je podigla ruke visoko ka nebu, a i Omer za njom. I svi ljudi koji su bili tu. Hiljade duša. I još toliko dova i nada.

„Gospodaru moj, daj mi snage da koračam putevima koje ne mogu promijeniti. Da koračam hrabro kroz tegobe ka najljepšem cilju… Tvojoj Milosti. I čuvaj Omera, onda kad moja duša pođe ka Tebi.“, tiho je ponavljala majka.

I Omer je nešto govorio. I s vremena na vrijeme pogledao u majku.

„ Amin…“, izustio je taj nježni  Omerov glasić.

Polako su Omer i majka izašli iz džamije. Majka sa suzama u očima  jer je znala da joj je ovo možda posljednja godina da sa svojim Omerom može doći do džamije. Ali i sretna, jer je ovaj put ipak mogla doci.

Idući snijegom koji je škripao pod nogama, majka je upitala: „ Hoćeš li mi reći šta si govorio kad si podigao ruke? Šta si poželio? Je li neku igračku da možeš kupiti?“

„Majko, majko… šta će mi igračke ako se ne budem mogao igrati s tobom. Poželio sam da ozdraviš, majko. Da i iduće godine dođemo ovako zajedno u džamiju“, rekao je Omer.

Majka je čvrsto stisnula Omerovu ruku i stavila je u svoj džep od jakne, da te male ruke ne budu hladne.

„Velike su to želje, moj Omere.“

„Jesu majko, ali i sama si mi večeras rekla: Allahu ništa nije teško dati.“

I dok su  išli prema kući, još u daljinama se vidjela svjetlost  s munara…

      Jutro je. Njihov san prekinulo je zvono na vratima. Mali Omer je otvorio vrata.

„Ne gospodine, pogriješili ste. On ne stanuje ovdje.“, rekao je Omer gospodinu koji je nekoga tražio na njihovoj adresi.

Njihov razgovor prekinuo je majčin kašalj.

„Moram ići, majka nije dobro.“, rekao je Omer.

 Nepoznati gospodin je znatiželjno pitao može li ući u kuću. Ušao je i saslušao majku koja mu je ispričala o svom zdravlju i lijeku koji joj je neophodan.

Gospodin je ubrzo ustao i krenuo prema vratima.

7 dana poslije….

I dok se sa svih strana čula graja, mali Omer je ubirao prvo martovsko cvijeće i nešto pjevušio.

„Omere, gdje ćeš s cvijećem,“, upitao je komšija.

„Danas majka izlazi iz bolnice. Znaš, ozdravila je. Našla lijek.“, rekao je Omer i skakutao s noge na nogu, čvrsto držeći u rukama cvijeće koje je ubrao samo za svoju majku.

„Majko!“, povikao je Omer i čvrsto zagrlio majku kada se pojavila na vratima bolnice.

Godinama poslije…

Omer više nije dječak.

„Gospodine Omere, čekaju Vas. Imate li rješenje za ovaj problem? Gdje ćete?“

„Vraćam se  brzo“, rekao je Omer i otisao na namaz. Spustivši glavu na sedždu još jednom je rekao: „Gospodaru moj, hvala ti što je još uvijek živa.“  I tako svaki dan iznova bi se Omer zahvaljivao jer je majka ozdravila.

Vrativši se kod svojih kolega, potapšao ih je po ramenu i rekao: „Ne brinite, Allahu ništa nije teško dati.“

 Piše: Lejla Omerčić

Akos.ba