Moja najbolja drugarica: Upoznala sam je davne 91. godine
Upoznala sam je davne 91. godine. Nekako mi je odmah zapela za oko……
Otada smo nerazdvojne. Znate ono kad imate nekog i možete mu reći ama baš sve. Takva je ona. Uvijek sam joj govorila šta mi dušu tišti. Znala je za sve moje simpatije i prva uzdisanja zbog ljubavi. Znala je za loše ocjene i sva moja maštanja i snove. Slušala je ona i moje zahvale i radosti Milostivom na svemu što mi dade. Godinama se naš odnos samo popravljao, produbljivao, sazrijevao i rastao. Nikada je nisam iznevjerila niti napustila. Voljela sam je i volim baš zbog toga što je uvijek bila tu za mene.
Zajedno smo putovale i obišle mnogo gradova i država, bolnica i hotela, ali ona je uvijek bila na prvom mjestu. Njoj sam mogla plakati do zore, govoriti rane i boli ovog dunjalučkog života. Vidjela je ona more suza i čula mnogo hamdela za sve ove godine, ali ostala vjerna meni I mojim tajnama. Ona je moja posebna drugarica i zato je nikad ne ostavljam.
Najljepša mi je bila u haremu Kabe. Sve onako bijelo i sjajno, a ona svojim šarenilom mami poglede prolaznika. Neka, neka gledaju i zaslužila je da bude viđena.
Upoznala sam je davne 91.godine. Nekako mi je odmah zapela za oko. Tada nije bilo izbora serdžada kao danas. Molila sam mamu da mi je kupi, a onda i babu. Znala sam da će on popustiti. I kupio mi je. I moja je sve ove godine. Prolazimo školu života skupa i što je najbitnije nikad je nisam zaboravila i molim Allaha da tako i ostane.
“Gospodaru naš, ne dopusti srcima našim da skrenu, kad Si nam već na pravi put ukazao, i daruj nam Svoju milost, Ti si uistinu Onaj koji mnogo daruje.” (Al Imran, 8)
Za Akos.ba piše: Zilha Ramić
