Životna priča Nezima Halilovića Muderrisa: Moja mama Ajka

Mama je baš topla i nježna riječ, koja je za nas istočnjake, a posebno žepljake pobaška i nekako mi je finija i od riječi majka.

Prošlo je podosta vakta otkako hoću da napišem priču o mojoj rahmetli mami Ajki, ali me strah da nešto bitno ne izostavim. Priča o njoj je priča o svim našim dobrim mamama, jer su one haman sve iste, a opet je svaka od njih priča za sebe.

I nešto razmišljam „Ako je Ibrahim, alejhis-selam, bio ummet“, onda je svaka naša majka institucija za sebe i svaka ona vrijedi više od mahšera današnjih žena.

Moja mama Ajka je rođena 1932. godine u selu Šatrovići kod Borika, kao treće po redu d’jete od petoro đece roditelja Alije i Nize. Babu joj Aliju, moga đedu su četnici ubili u Rogatici 1944. godine i sa grupom šehida, ali i živih muslimana zapalili u Rogatičkoj školi, tako da mu se ni za mezar ne zna.

Naša domovina Bosna i Hercegovina, a posebno moja Istočna Bosna su jedan veliki mezar naših predaka, a naša Drina je mezar koji plovi i šapuće tajne svojih šehida, samo što mi njen šapat ne razumijemo. Zato nam u našoj nam domovini Bosni i Hercegovini i voće drukčije miriše, jer korjeni bosanske „mive“ dotiču mirišljivu šehidsku krv, a onda daju plodove kojih niđe na butum dunjaluku takije nema.

Mama joj Niza, moja nena koja je nakon đedine smrti ostala sa svoje petoro jetima, ubrzo se razbolje i dušu teslimi za malo više od godinu dana nakon đedinog šehadeta. Tako je moja mama sa četrn’es godina života svojoj starijoj braći Zulfi i Jusi i mlađim sestrama Ćamki i Neziri – Miloj bila i sestra i mama.

Mojoj mami je kroz život falila ta majčinska ljubav, pa bi nam uz stari fijaker dok je prela ili plela, a nikada nije bila besposlena više puta pričala kako je njena rahmetli mama dok je bila na smrtnoj postelji češljala svoje tri maloljetne šćeri i plačno govorila: „Gr’na rano! Šta će biti sa ovom mojom sirotom!?“

Rahmetli dajnica, Zulfaginica, ali i druga famelija su govorili da je bila „najljevša“ na taj kraj i mogla se udati za koga je „šćela“.

Brat joj Zulfo, najvr’niji insan dokle se u to doba moglo čuti, kada je vidio da se sestra Ajka zacurila, pa i da kradom ašikuje sa Abidom Halilovićem, plavokosim i plavookim vitkim žepljakom, više joj je puta govorio: „Nemoj lje da se udaš u Žepu! Crna će te krv zaliti! Tamo je teret! Crnči se od jutra do mraka!“ Ajka bi klimnula glavom i stidljivo odgovorila „Neću brate!“

Pošto je đevojka Ajka imala rodbine u Štitkovu dolu, u Žepi išla bi urijetko uz dozvolu braće kod njih da ih obiđe, pa bi im pomagala u kupljevini, žetvi i branju graha i mive. I bila je vrijedna, pa su govorili „Ja vr’je’ne Brđanke“, kako su žepljaci zvali sve one što su preko Brezove ravni.

I Abid bi dolazio da „pomogne“ u kupljevini sijena i otave i branju mive Ali-hodži, Bećir-agi i Mehagi u Štitkovu dolu. Sa sobom bi od kuće ponio pune džepove svojih najboljih oraha, jer se nije smjelo tuđe dirati, da more Ajku zgađati orasima kad’ se dok radi ko kanom zamisli. On bi se prvo obazro da ga ne vidi ko od starijih ljudi i žena, pa zgađa Ajku orasima, a ona se i onako rumena još više zajapuri i šapće Bećiraginici i Mehaginici: „Otkud u ovoj bašči orasi, kad nema ništa drugo sem šljiva? A i da ima rano him je opadati!“

A onda se Abidu osmjehne i nastavi raditi k’o da ne haje za njim. Toliko je bila stidna da je tek kad se udala nakon nekoliko godina primijetila da Abid ima plave oči.

Mama nam je kad smo prirasli kroz šalu znala kazati kako je babo namamio na orahe „kokavce“, a kada se udala ona se kao i mi patila sa koštunjevcima, jer su se kokavci „pokučivali“ rodbini u Saraj’vu i Rogatici. A onda bi kroz smijeh kazala: „Nisu „đaba“ stari ljudi govorili: „Dok te mami, šećerom te hrani, a kad’ te namami i hljeb ti zabrani!“

Tamam kada se Ajka dobro „zagledala“ u Abida strina je sjetuje: „Nipošto se ne udaji u Žepu! Tamo ima oplaza!“ Njoj bi krivo što joj to govori, pa na pendžeru pita ašikliju: „Abide, čujem da kod vas u Žepi ima oplaza!?“ A on će ljutito, k’o da prvi put čuje tu riječ: „Vela havle Ajko! Ma kak’e oplaze?! Nema toga kod nas! Ko ti je to rek’o?“ A ona će: „Ma ne mogu ti reći, ko mi je rek’o! Ma bez šale, šta ti je oplaza?“ On se kiselo nasmija i vješto pređe na drugu temu.  

Ajka se raspitivala za Abida i svi su joj govorili: „Ne propuštaj priliku! Valjan je momak, vrijedan i viđen! Jes’ da je siromah, al’ daće Allah nafaku! Ne propušta vakta, a dobro pazi mamu Mušu i sestre, a posebno brata Halila! A vala, ako ćemo pravo, od dobre je famelije. Rahmetli mu babo Halil je bio imam i mujezin žepske džamije, a i Halilovići su u Žepskoj dolini vala najpobožniji. Jes’ da su malo tabijatli, al’ nema boljije ljudi. Momak je na svoga rahmetli babu; samo da čuješ kako ezani i kakav mu je mekam?!“

Pošto su i curu i momka falili sa svih strana oni se u Štitkovu dolu na pendžeru u drugoj polovici novembra 1951. godine dogovore da on narednog uoči petka sa još pet rođaka i sestrom Mejrom, kao jenđom s kljusadima dođe do Idriz-age i Ćamil-age Isakovića u Vranjake, a onda kradom sa svatovima dođe po nju u prvi mrak u Šatroviće, pa  bjež’ u Žepu, jer ako brat Zulfo sazna, sve će raskopati. Tako i bi…

A kada je brat Zulfo sazn’o da su rođaci Isakovići pomogli u krađi najstarije mu sestre Ajke, sape opanke i požuri u Vranjake da se raspravi s’ rođacima, ali ga dok dođe do tamo huja prođe i sve se završi na riječima: „Sram vas bilo! Hrđe je’ne! Kaki ste mi vi rođaci, kad mi sestru udadoste u Žepu? Znate li vi da je žensko u Žepi haman k’o rob?!“ A oni šute k’o zaliveni, jer znaju da je Zulfo plahovit, pa more na zlo izići.

Kad su svatovi oborili naniže niz Brezovu ravan Mehmed Devedžija ispuca iz starog kolutaša i započe pjesmu.

Sav se Stop sklept’o da dočekaju mladu, a svekrva joj Muša čeka kod vrata stare trošne kuće, držeći Mus’af svoga rahmetli muža, umotan u pređnu krpu, da ga da mladoj da pređe kućni prag sa Mus’afom. Mlada poljubi svekrvu u ruku, pa je zagrli i izljubi četiri puta, jer su se tamošnji muslimani šćeli razlikovati od „anamo-onih“ i u tome, bez obzira što su znali da je po sunnetu tri puta. Uze Mus’af, poljubi ga ope’ četiri puta, stavi pod desno pazuho i desnom nogom sa Bismilom zakorači u kuću.  

Abid je na sebi im’o teget plavo odijelo koje mu je za ženidbu pozajmio tetić Hamdija Hodžić Hruščov i plaho mu je stajalo, a još frizuru zaliz’o na stranu. Kada se tako sređen pomolio sa mladom, oteše se uzdasi Imamkuša, Karićki i Hrvki, što dadoše takom momku da se oženi sa strane.

U avliji su se proučila četiri tekbira, a onda Hasan, babin amidžić započe pred kućom žepski bećarac. Svekrva Muša đeci kroz pendžer baci dvije šake kocki šećera i prionu praviti halvu, od koje se selo uzmirisa. Mlada oborenog pogleda dvori u ćošku kod vrata, a uz nju je da joj je običnije najstarija zaova Mejra. U kuhinju se redaju stari ljudi, u sobu tiskaju stare žene, a đeca proviruju kroz prozor da vide mladu. Zaove Mina, Fatima i Đemila dijele medovinu, a onda se na stari rasklimali hastal tura veliki šerbetnjak na bene, da se popije slatka kahva i da se doljeva iz mavene raljike i pije dok ne izbistri. Mladoj donesoše malog đevera Halila, jer je adet da mlada u naručje uzme muško dijete, ne bi li joj prvo, a i sva druga đeca bila muška.

Žene se došaptavaju u ženskoj sobi: „E vala odavno na Stop nije došla viđenija mlada! Ako je imalo vr’je’na k’o brat joj Zulfo, blago li se ovoj kući! Da joj bude hairli! I ne urekla se! De proučite šta i ne gledajte plaho u mladu! Ima urokljivije insana!“

Kad se ispi i za’nja kap kahve mladoženjin amidža Mujaga povika: „Ko nema „avdesta“, nek’ se „avdesti“, da se klanja jacija i obavi nićah!“ Ezan prouči amidža, pa se fino klanjaše sunneti, prouči tri puta Ihlas, pa farzi i ostalo po redu. Imamio je Muhamed ef. Konaković, žepski hodža, koji je im’o avaz k’o da je iz Stambola, a ne iz Parževića od Sokoca. Kad se završi namaz Muhamed ef. održa vaz, ispita mladoženju i mladu trides’ i tri šarta, obavi nićah i prouči dovu!

Mlada pređe kod žena u sobu, a svekrva i zaove prostrše čaršaf nasred kuhinje i postaviše siniju, na koju iznesoše veliku raljiku graha, sirnicu, tirit pitu i keške, a onda razvarušu i halvu. Kad je muškinje završilo sa večerom, ženska sofra se postavi u žensku sobu.

Za heftu se izredaše na slatkoj sva rodbina i komšije, a mlada se obikla, k’o da je kod svoje kuće. Ni svekrva ni zaove ne daju joj u štalu, pa ni na vodu u selo, ali to pravilo u Žepi za mladu vrijedi samo prvu heftu.

Treći dan po ženidbi mladoženja ufati volove i ode orati, da posije ozimu „šenicu“, a sa njim odoše sestre Mina i Fatima. Mlada u neka doba proviri mladoženju kroz gusti šljivik, kad ono Fatima voda volove, mladoženja snažno drži plug, a Mina krampom nešto kopa za njima. Kad im na njivu u staroj bošči odnese ručak, stidljivo pita Abida: „Šta ono Mina kopa?“ On se grohotom nasmija i reče: „Ajko li se Ajko! To su ti one tvoje oplaze!“ I zapamtila je Ajka dobro šta je oplaza, jer ih je ona kroz život najviše iskopala. Abid je or’o duboko i ralom i plugom, a oplaze su se morale iskopati ništa pliće od oranja, jer je valjalo izhraniti mnogobrojnu čeljad.

Živilo se u „zajednici“ i niko nikoga nije štedio u pogledu posla. Nije se razbacivalo, a vala ni bilo gla’no; baš taman kol’ko treba.

Četiri mjeseca po udaji, nakon što se brat Zulfo odljutio posla sestri Ajki ruho natovareno na četiri konja. Kažu da odavno na Stop nije siglo tako ruho.

Za šes’ mjeseci dođe Abidu da ide u Vojsku u Pulu, a u septembru mu se dok je on bio u Vojsci rodi sin Ahmed. Kad je odslužio Vojsku nađe Ahmeda kako po bašči „gonja“ pilad. Za tri godine Ajka rodi Suvadu, koju su svi zvali Mirsada. Iste godine joj od ujeda „čvele“ u 37. godini života umrije brat Zulfo, što je bio veliki udarac za svu fameliju. Za pet godina rodi Minu, pa onda za tri godine od tereta pobaci u šestom mjesecu muško dijete, pa za godinu rodi sina Nezima i za dvije godine šćer Mejru. Dok je bila „trbava“, stomak je k’o i druge žene krila dimijama i bluzama, a đecu je rađala u hodu.

Naše mame dok su nas nosile u svojim stomacima više su se brinule za nas da nas ne nažulje, nego što su mislile na sebe. One su se posebno plašile da nas u toku nošenja od tereta seoskog života „ne otkinu“. A kada je bio vakat poroda usput su nas rađale na njivama, u štalama, na banjicama i u magazama i same nam vezale pupke. Za sebe su čuvale preživjeli bol i rizik poroda, a u isto vrijeme su bile presretne što smo „pod butum“ (zdravi), pa nas sa Bismilom, Ajetu-l-Kursijom, Ihlasom, Felekom i Nasom dojile svojim mubarek mlijekom i spuštale u bešike i dubke, jer je valjalo ići za poslom. Mi smo svojim plačem prirodno širili pluća, dok ne bi u behutu zaspali.

I tepale su nam naše mame i nene riječima: „Zlatonja mamim/nenin! Dabogda mi sretan bio! Na Ćabi se oglasio! Dabogda ne zn’o đe šta im’o! Dušmani ti pod nogama bili! Dabogda i tebe slušali k’o ti mene! Dabogda mi sudija bio! (Ime su mi dali po sudiji Nezimu.)“

„Oblačila“ (kupala) nas je redovno svakog uoči petka. Prala nam je studenom vodom suknene i pahretne gaće, a kasnije košuljice, pantolice i sestrinske katiće i šalčad, a onda ih svako dvije hefte otkuhivala u lugu u starim rasušenim kablovima i čini mi se da su haljine od toga bolje mirisale nego od ovih modernih omekšivača i deterdženata. 

Čuvala je struju, pa bi čak i ljeti u šupi na ognjištu ili u starom fijakeru ložila granje da se skuha hrana, jer je bilo jazuk trošiti i plaćati struju. Tako joj je iz istog razloga godinama stajao neuključen frižider, ali je za to imala drugi izgovor: „Vala je hrana iz frižidera k’o klada! Ne znam ko ga izmisli!?“

Zaove su joj se narednih osam godina hairli poudale, a valjalo ih je sve opremiti, pa im spremiti ruho, dočekati mirdžije i prijatelje i otići u prijatelje, pa im đeci ići na babine.

Đevera Halila je pazila k’o rođeno dijete, jer je bio jetim, a govorila je čo’jeku dok su ga školali: „Nemoj Abide da đetetu šta usfali! Ima se fala Allahu prodati na pijaci i janjadi i teladi, a ako zatreba moremo prodati i Balju, jes’ da je najbolja, al’ ima i godina! Samo neka se d’jete škola i nek’ se ne pati! Nije šala jetima ucvijeliti! I nek’ se škola dokle god ima škole!“

I đever Halil završi Mašinski fakultet i posta direktor odjela u Tvornici prečistača u Rogatici, te zaposli brata Abida, koji mu je bio jedan od najbojih radnika. Radio je Abid i prekovremeno, pa i po dvije smjene više dana u hefti, kako bi zaradio koji dinar više, jer je valjalo troje đece školati u Saraj’vu, a u taj vakat nije bilo stipendija i svako je mor’o školati svoju đecu kako zna i umije.

Halil je bio stručan, moralan i tih; što kažu ni mrava ne bi zgazio. Al’ dušmani ga u ljeto 1992. godine u živom štitu ubiše na Duljevcu sa još 24 rogatičanina. 

A kada joj je čo’jek Abid 1984. godine pripremao dokumentaciju za prijevremenu penziju, trebao je ako hoće da ostvari dodatak na penziju sa sebe prepisati veći dio imovine. Zato je on odlučio sve osim kuće i okućnice prepisati na brata Halila i sinove Ahmeda i Nezima. Prije nego je o’šo u Rogaticu da prepiše zemlju, žena mu Ajka reče: „Abide, prepiši na brata Halila svu babovinu, pa i dio onoga što smo zaj’no kupovali, da se ne ogr’ješimo o njega! Jetim je to nije šala! A našoj đeci će Allah to naknaditi!“ 

Mama je nas petoro dojila po dvije i više godina, a kada bi išla u njivu da kopa ili da kupi malu đecu bi stavljala u bešiku iza gromile i prilazila bi im samo kad’ joj nadođe mlijeko ili kad bešiku ufati Sunce, da je premjesti u hlad. A mogli smo plakati do mile volje, jer ona nije mogla napuštati pos’o, pa bi se osmjehnula i kazala poluglasno: „Dobro je za pluća da malo otplačeš!“ I zanimljivo je da se nije plašila da nas iz gromile ne ujede guja i mislili smo da ona zna neku posebnu dovu protiv njih. Kasnije smo shvatili da je ona bila potpuno sigurna da đecu Allah čuva preko svojih meleka i da nam se ništa ružno ne mere desiti.

Iza ranog sabaha koji nikada nije propuštala plijevila je vrt i kukuruze, srpom požela međ da se more „lju’ski“ hodati i onda bi se zaprtila sirovom travom, da se ispod bremena ne bi ni viđela. Tako bi svako jutro, pa i kada pada kiša obradovala hajvan svježom travom, ali bi time mogla uštediti i nešto sijena za zime!

Kada sam imao pet-šest godina, nekoliko dana sam išao sa mamom na Strmicu, gdje su babo i Ahmed kosili veliku livadu. Te godine se okišalo, pa kada bi padala kiša njih dvojica bi išli u Javor na konak kod nekog od rođaka, da prespavaju u koljebi, a kada bi bilo suho, onda bi spavali ispod velike jelike, na čije donje grane bi stavili sijeno i time se zaštitili od međeda, vukova i komaraca. Ja bih sa mamom ranom zorom krenuo sa Stopa na planinu. Ona bi na rahtilu (vilama i grabljama) nosila zavežljaj hrane za taj dana, a ja bih nosio malu kanticu vode, da moremo usput piti. Kada bi nakon tri sahata dobrog hoda stigli na Strmicu, sunčevi zraci bi tek tada obasjali Strmicu i Javor. Mama nama trojici prostre čaršaf i postavi doručak. Dok mi jedemo, ona razgrće otkose i ne sjećam se da je ikad sa nama sjela da jede, već bi samo usput uzela koji zalogaj. Cijeli dan bi grabila, vilala i rastersala otkose, a pravila je pauzu samo da džematile klanjamo podne i ikindiju i kada bi nam postavila da ručamo. Kući smo kretali u sami akšam, kada bi babi i bratu Ahmedu postavila večeru da jedu. Usput bi negdje oko Borka klanjala akšam, a na Stopu bi bili taman u jacijsko vrijeme. Valjalo joj je pohizmetiti neni Muši koja je bila na postelji, namiriti hajvan, po mraku sama donijeti vodu, sa dna sela, spremiti hranu za naredni dan i ranom zorom opet u Strmicu. Tako je to bilo punih petnaest dana. Čudio sam se kako sve to more izdržatu, jer da bi sve to stigla siguran sam da nije imala kad ni spavati. I nije se žalila da joj je zahmetli, a možda se i nije imala kome požaliti.

Vodu je sa dna Stopa donosila u bremama punu dvadeset i je’nu godinu i tek su je kad su se zacurile odmjenile šćeri Mirsa i Mina. Muškarci nisu nosili vodu jer je „bilo sramota“. Sjećam se kako su žene prepričavale kada su viđele je’nog stopljanina koji je doš’o iz Saraj’va kako nosi bremu, a pored njega žena sarajka „maše praznijem rukama“. Sve su u glas govorile: „Sram je bilo! Ona „šerlu perlu“ (šeće se prazna) pored njega, a on uprtio bremu! Ve lahvle ovije sad žena! Ni stida ni obraza! Da Bog-da da ovo izhajri!“

Hizmetila je svekrvu Mušu koja je imala tešku zaduhu pune 24 godine i nikad se s’ njom nije preporiječila. A pazila je k’o rođenu mamu, što zbog toga što se svekrva morala slušati i paziti, što zbog toga što je kroz njenu pažnju željela i da nadomiri toplinu koju nije mogla pružiti svojoj rahmetli mami.

Kod babe su bile pare i on je kupov’o šta je trebalo za kuću. Ona nije ni žalila što nema para, a ni uvida kol’ko ih ima kod babe. A kad smo mi prirasli i počeli zarađivati, bila je presretna kada joj damo „zelenku“ ili „crvenku“. Ona bi se onda falila konama „da i ona ima svoje parice“. To bi ona ope’ kad joj usitnimo podijelila unučadima i đeci po selu. Ponekad bi se s njom našalili, pa kažemo: „Mogla bi ovo i mama platiti!“ A ona bi kroz smijeh povikala: „Neću ja da raskopavam! Ako raskopam, odoše!“ Prvih godina je pare držala u rubcu, a onda smo je nagovorili da ih drži u novčaniku, koji je zaklapala u seharu.

A kada bi joj kupili materijal za kata, šamiju, džemper, poluver, čarape, kahvu, šećer, suhe smokve koje je puno voljela i krupno crno grožđe, ona bi povikala. „Teško li je ovo skupo!? Ve la havle đeco! Vama je đaba govoriti! Što se trošite! Imam fala Allahu svega! Ovo samo pojedeš i ništa!“ Potom bi se zasmijala grohotom.

A kada bi nam došli gosti ili kada bi joj mi donijeli neki poklon, ona bi nakon posluženog šerbeta i kahve, kada se započne eglen, išla u špajz ili magazu, da pregleda šta je donešeno. A kada bi je „viđeli“ kao pregleda kese ili torbe, ona se grohotom zasmije i kaže: „Vallahi me ope’ ufatiše! Ma nije to meni „uharać“! Milo mi samo da vidim šta ste mi don’jeli!“ Moja Nudžejma i Abdullah su po tome na svoju rahmetli nenu!

Radovala se gostima, a posebno bratu Jusi i đeveru Halilu i njihovim, bratiću Muji, „milicajcu“, sestrama Ćamki i Miloj, ali i zaovama i njihovim „ljudima“. Snahi Šahmani i jetrvi Nisveti je davala šćerinsku šalčad da se pokriju kad se pomole đede i nene iz sela. Njihovu đecu je pazila k’o i svoju i kad god bi sjeli za siniju govorila bi: „Trpite se đeco! Kod nas je seljaćka hrana! Nije k’o kod vas!“

A kada bi joj bahn’o bratić Mujo u milicajskoj uniformi sa svojim kolegama milicajcima, s puta bi poviko: „Tetka, imal’ pure?“ Ona bi začas napravila puru, pa je dobro pomastila domaćim maslom i potrusila sirom iz kabla. Dok bi ona napravila salatu od domaćih paradajiza i krastavica, oni bi već završili sa purom. A onda mi Mujo s’ ponosno rek’o: „E ne mere tetka s’ tobom puru niko napraviti!“ Društvo bi klimnulo glavom i zafalilo se, a već bi na stolu bila kahva i sahan meda.  

Ona bi narednu heftu konama pričala da joj je ope’ dolazijo Mujo miliconer, sa svojim društvom. A onda bi dodala: „Ma nije što je moj, ali je najvr’eniji od njih sviju! E Sunce ga grijalo, na rahmetli je svoga babu Zulfu!“ A onda bi malo zastala pa sjetno nastavila: „Ma ope’ je Zulfo bijo vr’je’niji! Njega su se Vlasi plašili k’o guje! Sto kosaca na Borici, a moj rahmetli Zulfo kosbaša! Malo-malo pa ga čuješ kako vrišti u polju! Kad mi to naumpa’ne, sita bi se isplakala!“

Bila je najdžometnija i najvrijednija u nekol’ko sela. I najsretnija je bila kad nekom more pomoći, jal’ poslom, jal’ da „šta pokuči iz ruke“. Dječiju garderobu kad bi nam okraćala krišom je od babe d’jelila đeci po selu.

U velikim teknetima je pripremala sad paradajiza i paprika i uvijek je sada imala više od svojih potreba, da more pokučiti konama.

Osluškivala je kada će u Žepu stići vikendaši da im pošalje mrsa (mlijeka, sira, kajmaka i sirutke). Zato sam ja svako jutro u selo na više adresa nosio mrs i svi su govorili: „Ne mere niko sa Ajkom! Pa kad ču da smo došli? E jes joj hasul ovaj mrs!“

Mlijeko smo dok nam se krave muzu prodavali slastičaru „šiptaru Kemi“, šumaru Ibri Džananoviću i nastavnicima, a svi su najviše voljeli naš mrs, pošto je kod mame sve moralo biti kako je ona govorila „cakum-pakum“. I zbog toga što je bila izuzetno čista i uredna u selu nisam svugdje mogao jesti, a to mi je bio problem kasnije i na ramazanskim praksama.  

U toku posljednje oružane agresije niko nije doš’o na vrata da traži konak, a da je vraćen sa kućnog praga. Naprotiv, svako je im’o večeru i im’o je đe leći. Ko god se pomolio od muhadžira da traži brašna, nikoga nije vratila. Skoro mi priča jedan srebreničanin, da je on sa još dvojicom rođaka u toku agresije u jednoj jesenjoj noći od dna sela tražio konak i svi su ih upućivali na hadžiju Abida i njegovu hadžinicu Ajku. Kad su došli pred vrata kaljavi i mokri, mama samo što ne zaplaka, pa će: „Bujrum đeco! Ima se fala Allahu đe! Odmah im je donijela suhe haljine da se presvuku. Nakon akšama, večere i jacije, smjestila ih je u gostinsku sobu sa Mehmed ef. Hajrićem, koji je kod mojih roditelja živio u toku agresije, a prilikom pada Žepe postigao šehadet. Kada su se braća srebreničani probudili na sabah, haljine su im bile oprane, osušene i složene, a i čizme su bile oprane i suhe i ugrijane pored šporeta. Nakon sabaha su se lju’ski najeli omaka i domaćeg šenično-ječmenog hljeba i podosta brašna ponijeli sa sobom, ali i pola hljeba i teglu kajmaka da založe usput.    

Hajvan je posebno „gledala“. Krave su joj uvijek bile site, čiste i iščešagijane, a telad i janjad najbolja i najformastija. Kod nje hajvan nikad nije rik’o zbog gladi, jer nije dala da se pati, a krave bi se oglasile samo kad traže vola. A kada bi hajvan čuo njen avaz, odmah bi prestao pasti i krenuo bi za njom.

Na pijaci su njena telad bila najbolja; hem debela, hem čista i ko god bi ih vidio govorio bi: „Maša-Allah! Šteta je ovo zaklati! Ovo je za držanja dušu dalo!“

Tepala je kravama sa „cure moje!“, a one bi joj pružale vratove da ih počeše i nikad joj se nisu gicale dok muze. Kada je poostarila sjela bi na stolić pored krave i pomuzla da se ne pomjeri. Dok ih je muzla, pred njih je stavljala pomije u staroj kabulji, koju je poslije na naše insistiranje zamijenila Jupolovom kantom, ali je za kabuljom još dugo žalila. Na ulazu u štalu je imala plavi dugi mantil, koji je oblačila čim uđe u štalu i onda bi se našalila: „Vidiš me k’o kaka službenica?!“

Ružila bi nas kad bi nam pokipilo mlijeko, govoreći: „Vela havle đeco! U što gledate? Pa jesam li vam rekla da pazite da ne pokipi?! Najgore što će kravama ispucati vime!“ A onda bi po plati šporeta potrpusila soli da se manje dimi i da ne učadi kuhinja.

Dok smo „držali“ ovce, za kurban se klao najbolji ovan ili ovca „jalovuša“, a kasnije bi kupovali dobrog ovna od nekog od rođaka, pa bi ga dva-tri mjeseca tovili, tako da kada bi ga zaklali od loja mu se nisu viđeli bubrezi i ponutrica. Nekoliko godina je od sestre Ćamke uzimala janjad bliznad, pa bi ih hranila mlijekom iz flašice, a ona bi poslije za njom hodala kud god krene.

Kad bi joj kokoši isprljale uredno opranu ploču i trotoar, ona bi ih zaružila riječima: „Ciganke je’ne! Šta mi uradiste? Ne mere od vas nimalo biti ćisto! Meni žao da vas držim zatvorene u toru, a vi polećele u zijan!“ I one kao da bi je razumile, taj dan i narednih dana su pasle travu podalje od kuće. Kada bi je ugledale poletile bi prema njoj, jer bi im ona najčešće posipala žito i nije dala da se živina pati.

Rijetko je nasađivala koke, jer smo ih imali toliko da nismo mogli upratiti đe su se sve nagnijezdile, a onda bi neko vrijeme nestalo neke koke. Mi taman pomislimo da je o’nijela lisica ili jastreb, kad se ona za koji dan pomoli sa pilićima. Horozi su se klali čim bi bili za klanja, „da ne jedu džaba žito“, a ostavio bi se najbolji za koka i još dva-tri za zetova i bajramskog kešketa.

Koke bi se kod nas u Žepi držale desetak i više godina, dok se dobro „ne iznesu“, a onda bi se čuvale da se zakolju kad’ dođu zetovi i moram priznati da ih nije bilo moguće uhasuliti, jer su bile k’o „oputa“. Zetovima je ipak bilo drago da im se iskazalo poštovanje, a mi smo žalili što nemamo oštrijih noževa da nađeljamo bar malo mesa sa kostiju koje bi ostale iza zetova.

Uvijek smo imali dobrog mačka, a najbolji je bio Žućo. Od njih se miši nisu smjeli primaći kući, a kada bi se pojavili u štali ili soldrmi, oni bi ih začas rješavali. I često je Žućo nakon što ulovi miša, donio ga još živog pred verandu da i mi vidimo da on ne čeka samo sir i mlijeko i drijema na Suncu, već da sebi sabira nafaku. A onda bi kada ga dobro izmori, čvrsto ga zgrabio za vrat i pod verandom omastio brke.    

Bakrač, kazan, drljaču, ralo, plug, polugu i rahtilo davala je u selu kome god zatreba, al’ krijući od babe, da ne je ne ruži.

Voljela je da joj se dođe, a i da ona posjeti svoje kone: Hajriju, Hasku, Tidžu, babu Župku, Mujesiru, Nuru, Hafizu, Mušiju, babu Mušu, Nurku, Stoboranku, Merku, Šeću, Munibu Mehmedovicu, Rađušu, Hasibu iz Tovčija, Curu Stoboranku, Muniru Župku, Mušku Mustafinicu, Fadilu sa Skakala, Malu od Kule, Habibu Izinicu, Habibu Fejzinicu, Bidu iz Vrela i Havu sa Kopile. I nikada se ni skim nije preporiječila.

Kada se moj brat Ahmed 1975. godine vratio sa šestomjesečnog učenja arapskog jezika iz Libije, na jaciju nam kući dođoše stare đede i nene iz komšiluka. Pita đedo Mujaga brata mi Ahmeda iza jacije i ašereta: „Kako ti je Ahmede u toj Libiji? I kol’ko ti treba do tamo?“ A Ahmed će: „Đedo, plaha je to zemlja. Puno je viša od Jugoslavije, a ima samo pet-šes’ miliona stanovnika. Treba mi tri sahata avionom od Beograda do Bengazija!“ Njima bi čudno da insan more u Libiju doći prije nego iz Žepe u Saraj’vo, pa će đedo Arif-aga: „A kako se voziti u tom „avijonu“? Terese li? Jel’ te strah moj Ahmede?“ A on nastavi: „Đedo! Fina je to vožnja. Bolje nego autobusom. More u avion stati 200, 300, pa čak i preko 500 putnika!“ Njima se to učini nestvarno, jer su iznad Žepe lećeli samo mlazni „avijoni“ i izgledali k’o bolji horoz. A onda Ahmed nastavi: „Sjediš, a oni ti donesu kahvu, čaj i jelo! I ima i hala, za nevolju!“ Kako to za’nje reče, oni se samo zgledaše i nemadoše više ništa pitati, jer kako je moguće „da u avijonu ima i hala, a da ništa po Žepi ne pada!“ Dok je on to pričao mama je kod šporeta mljela kahvu, pa mu kada zavlada tajac pogledom naišareti da ide u špajz. On odmah ustade, a ona će za njim. Čim zatvori vrata reče molećivim glasom: „Nemoj sine Ahmede nikad više pričati ovo za avijon! Vidi sv’jet da lažeš!“ On se nasmija i reče: „Neću mamo!“

A kada joj je sin Ahmed bio na dužnosti ambasadora Bosne i Hercegovine u Iranu, 1999. godine pošalje pare da se za mamu uplati hadž i kaže mi da zamolim u Rijasetu da budem te godine vodič, kako bih joj pomogao na hadžu. Kaže mi da će i on inša-Allah na hadž sa ženom i đecom, ali da mami to ne govorim da se ne sikira još i za njih! I na kraju dodade: „Molim te sve joj u avionu pokaži, pa čak i halu i ako za nju ne bude imala potrebe, da vidi da nisam lag’o!“ A kada smo sjeli u avion mama se usturila i turila ruke na koljena, k’o da je na tešehudu, pa se ne pomjera. Kažem joj šta je Ahmed rek’o, a ona će: „Ja sam vallahi mislila da moj Ahmed laže! Zar ‘vo more ‘vako biti?“  

Moj brat Ahmed je od rahmetli nene Muše bio u povlaštenom položaju, jer je „bio prvo muško“, a i „škol’o se u Medresi i u Bijelu svijetu“, ali povrh svega nije volio ni raditi seljačke poslove. Kad sam ja bio u Medresi i Fakultetu, cijelo ljeto bih proveo u Žepi i svaki dan se imalo šta raditi od zore do crnoga mraka. Ahmed je u to vrijeme bio profesor u Medresi, tako da je cijelo ljeto imao godišnji kolektivni odmor. U Žepu je dolazio na konak, a kada bi se okišalo ostajao je i duže. Odmah po dolasku bi me pit’o: „Buraz, u koja ste doba sa poslom?“ Ako mu kažem da smo glavno poradili, a posebno da smo sve pokosili, što mu je bilo najmrže, onda bi on ostajao i duže. U protivnom bi uveče nakon što dobro večera, a uvijek je mami govorio da nije gladan i klanja jaciju rek’o: „Žao mi je što vam ne mogu pomoći! Doš’o sam samo da vas vidim. Ujutro mi je Sjednica nastavničkog vijeća i moram prisustvovati!“ Mama i babo bi u glas rekli: „Sine, da tebe Allah nagradi što ti misliš na svoje roditelje! Ne sikiraj, poradićemo mi inša-Allah! A tebi neka hairli!“ A onda sam sa njihovih lica čitao sreću što imaju sina „bez kojeg se ni Sje’nica u Saraj’vu ne mere održati!“

Tako je to bilo par godina dok babo nije čuo da tokom ljeta nema tih famoznih Sjednica nastavničkog vijeća, pa je Ahmed mor’o sa nama na Crkelju kositi dva dana, da bi treći dan babi platio kosca za broj svojih dana, a on ode na Drinu na kupanje. Bez obzira što je babo dobio pare za koševinu, ja sam to mor’o sve sam pokositi.   

Na njimet se kod nas Bošnjaka posebno pazilo i đeca su se od malih nogu učila da se mrve ne prosipaju, jer „mrva kad ispa’ne zaplače, tako da se njen plač more do neba čuti.“

Pitu je pravila svaki dan i začas; samo što čuješ da oklagija u špajzu klepne koji put, pomoli se sa tevsijom skuhane pite. Pitu bi kad se ispeče, a prije nego je izvadi iz rerne na koju minutu pomastila kajmakom i maslom. Pite su joj bile hasul i podebele, jer je valjalo nahraniti mnogobrojnu čeljad.

Prije i poslije jela bi se obavezno prale ruke, a musafirima se donosio leđen i ibrik, a preko ruke je bio peškir, pa bi prije jela oprali ruke, a poslije jela oprali bi ruke i isplakali usta. Jelo se samo za sinijom ispod koje je bio prostrt uvijek čist stari čaršaf, osim kad’ bi došli musafiri, onda bi se pod siniju ster’o novi bijeli čaršaf, a vezeni uski dugi peškir bi se stavlj’o na krilo musafirima. Iz poštovanja prema sofri, a i zbog toga što nas je bilo puno, siđelo se samo na koljenima. Ženskinje bi bilo propisno obučeno i pokriveno, a muškarci bi morali na glavu turiti kapu ili rubac, domaćin bi bio u pročelju, pa po starini, tako da bi najmlađi bili najbliži vratima.

Jelo bi se iz ćasa i tevsija, niko ne bi počinjao sa jelom prije domaćina koji bi naglas proučio Bismillu, a svi ostali za njim poluglasno. Iz sredine tevsije bi se za domaćina izvadio kolut, a u odsustvu domaćina najstarijem mušku. Onda bi se na to mjesto „turila“ ćasa kiselog mlijeka ili „voća“ (kompota). I uvijek je pita bila hasul, bez obzira na tip brašna i jelo bi se uvijek friško, pošto se ljudski jelo i nikada ništa nije ostajalo. Meni je najdraži bio burek, valjda zato što smo ga urijetko jeli.

Jelo se i vrelo i mlako i nije se imalo kad čekati da se ohladi. Jelo bi se ispred sebe. Ne bi se smjelo pričati za vrijeme jela, što zbog sunneta, što zbog toga što bi svaka izgovorena riječ bila zalogaj manje i niko se ni na koga nije obazir’o. Na kraju bi se pobrale sve mrve i olizali sudi i ustajalo bi se kada bi domaćin kazao na glas „Šućur, elhamdu lillah“, a ukućani poluglasno ponovili. 

Mama bi kad se svi poredamo za siniju, sjela nekako nastranu uzela bi dva-tri zalogaja i kao da se plašila da nama ne bude malo, posmatrala nas kako maša-Allah jedemo, a onda bi ružila Ahmeda, Mirsu i Minu što meni i Mejri ne ostaviše koji zalogaj više, jer smo još malehni. I viđela bi se sreća na njenom licu kad’ bi sve pojeli i još očaktali i olizali sude, a onda bi rekla: „Maša-Allah! Haman da sude i ne trebam prati!“

A kada bi za sofrom bili gosti, ona nikako ne bi jela, već bi čistom kašikom samo gurala pitu pred njih i govorila: „Jedite! Ništa vam se ne znade! Mora da vam se ne sviđa! Šta ćeš?! Trpite se! Kod nas je to na selu tako!“

A pravila je najbolje „ružice“, halvu, gurabije, razvarušu, pekmezušu, keške, puru, cicvaru, žmare, čimbur i omak. Ljuske (kokošija jaja) je čuvala da pokuči rodbini i vikendašima, a nama bi pravila čimbur od dva-tri jajeta, sa puno sira i kajmaka i govorila bi: „Umačite, da se najedete! Ne hlipajte!“

Hljeba je u kući uvijek moralo biti i kada bi šćerali do pola hljeba, mama bi odmah potkuhivala drugi da ima „ako neko bahne“.

Posebno mi je u hatru ostao ručak nedjeljom, kada bi iz Medrese doš’o na vikend i treb’o se vratiti za Saraj’vo onim popodnevnim autobusom u dva, koji je samo ned’eljom saobrać’o na relaciji Žepa-Saraj’vo, preko Han Pijeska. Mama bi napravila dobru grahovu čorbu i kumpjerušu koju bi ispekla da fino porumeni, ali ne da i zagori, pa bi je pomastila friškim kajmakom, sa sredine tevsije izvadila kolut i u babinu odsustvu turila ga predame, a u sredinu bi postavila ćasu pod kajmakom, koji se žutio i bio debeo k’o dlan, taman što rekli stari ljudi „da more preko njega preći mačak, a da se ne uvali“. A pored tevsije bi turila duboki aluminijski sahan kiselih paprika. I niko sa njom nije znao ukiseliti domaće paprike, koje bi ona stavljala u stari zemljani ćup.  

Mama je kuću mela svaki dan isključivo po danu. Sudi su se prali odmah nakon jela i ne dao Allah da nešto ostane neoprano prije nego se legne. I kada je babo izbetonir’o trotoar oko kuće, ona bi svako jutro to prala i mela, pa bi na ulaz postavila staru ponjavu, da se ne gazi po ploči i ne nanosi kal. Babo bi se zbog toga ljutio i ponekad bi drekn’o: „Kad bi ja izbetoniro do puta, ti bi nas tamo počela izuvati!“ Ona bi se samo osmjehnula i ništa ne bi govorila, jer je znala da je i njemu drago da je čisto ispred kuće k’o i u kući.

Dok bi gosti malo posjedili, a mama im poslužila kahvu i šerbe od drijenjaka, koje je ona pravila, neprimjetno bi izišla iz kuće i oprala gostinske opanke i poredala „hi“ da se „nama“ (odjednom) mogu obuti.

Nokte nam je dok smo bili mali rezala starom oštrom čakijom svakog petka iza sabaha i govorila da se „prokleti šejtani kriju ispod velikije nokata!“ Nije se smjelo stajati na prag, u kuću se sa Bismillom ulazilo desnom, a izlazilo lijevom nogom, nije se smjelo u akšam hodati ispod strehe i u akšamski vakat biti napolju, a posebno na cjepalu. 

Tkala je ćilime i ponjave po svunoć. Taman kad bi otkala, odma bi uvlačila nite za drugo tkanje, jer je „bilo grehota da „stanovi“ stoje nako“. Radovala se kao i sve stare žene u selu svakom dolasku komšije Ize iz Titova Užica, odakle bi on dovlačio pletivo, konce i stare rute za tkanja ponjava. Svima nam je otkala pređne peškire, da imamo u kući „kad neko od naše đece dobije temperaturu“.

Dok je mam bila u Žepi do pred agresiju nikad nije išla doktorima, koji su iz Rogatice dolazili samo četvrtkom. Nije imala ni potrebe za doktorima, a nije se imalo ni kad. Pred agresiju je znala ponekad otići, više da se vidi sa ženama iz okolnih sela i da popričaju, nego što je bila hasta. I mi đeca smo kod doktora išli samo kad smo primali „boce“ (vakcine) ili vadili zub kad nas zaboli. Kod nas se u Žepi nisu popravljali zubi, već bi se kad nas zabole odmah vadili, osim đeci nepismenih, žepskih komunista, koji su se „brinuli o sigurnosti Jugoslavije“. Sa sabaha bi o’nijeli knjižicu u Ambulantu, oćerali krave da se napasu i usput kada se krene u Školu svratili bi u Ambulantu da nam Mujo ili Zoran izvade zub, pa odmah u školu. Kad bi čuli da je toga četvrtka doš’o Mujo, bilo bi nam lakše, jer je „im’o lakšu ruku“ i manje je boljelo.

Prela je vunu na nožnu preslicu, vito i vreteno i plela džempere, poluvere, čarape i pape, kad god ima i minutu vremena za to. Duša joj je bilo oplesti maloj đeci u selu vunene čarape i bila je presretna kad su im tamam. Poderane čarape bi zaplela, tako da bi bile k’o nove. Žene koje u rukama nisu imale pletivo, heklanje ili nisu vezle smatrale su se ljenčugama.

Kada bi napravili zijan, govorila je: „Dobrina te snašla! Ve la havle d’jete, na kog’ se baci? Platišeć ti meni! Viđećeš ti kad ti babo dođe iz Rogatice! Samo vi langirajte!“ A šćerima bi govorila isto, ali i: „Nema nigdi obješenije kolača! Viđećete vi, nema nigdi mame!..“

I znala je kao i sve naše dobre majke da nas pripucne prutićem jal’ rukom, ali ono nježno, majčinski, da ne zaboli. I bilo mi je opasnije od toga kad’ kaže: „Nek’ znaš, da će ti babo znati za ovo!“ Onda do petka kad babo dolazi iz Rogatice ne bi smio napraviti ni jednu grešku, kako bi nakon večere uz kahvu ona na njegovo pitanje: „Slušaju l’ đeca?“ odgovorila potvrdno. Tek tada bi se moglo odahnuti.

Babo nam je kupov’o velike kante Mešane marmelade Takovo, ali mama nije dala da jedomo kol’ko hoćemo i moremo, već po njenoj mjeri; dvije tri kašike „marmulade“ i dva puta više kajmaka. A onda bi kanticu uredno zatvorila i turila na vrh stalaže da ne meremo dofatiti.

U staroj bijeloj sehari je držala Rahatlokume, Linđe i Piškote, koje je dobijala za Bajrame od ljudi koje bi babo zvao na ručak ili od brata, đevera i zetova. Nosila bi to konama po selu ili kad krene u prijatelje i sestrama, a povremeno bi meni, ali samo meni dozvoljavala da zavirim u seharu i „vidim je li him datum istek’o“. A kada rok trajanja poodmakne, onda bi se to otpakivalo i mi bi to u slast pojeli isto k’o da je taze proizveden.

Uoči bajrama je obavezno krečila kuću i generalno je prečistila. Babo bi sa sabaha izmak’o kredenac, sećiju i šporet i uveče bi nakon što mama okreči kuću i sve prebriše, stvari vraćao na svoje mjesto. Krečenje je po žepskom adetu bio isključivo ženski pos’o i tek sam u Konjicu vidio da i muškarci kreče, pa mi bi začudo.  

Za dva Bajrama je spremala poseban ručak za desetak uglednih žepljaka koje je babo nakon klanjanja Bajram-namaza dovodio kod nas „na ručak“. Poneko bi mi od njih donio halvicu ili štapiće, r. Bajro Bajić bi mi donio medenjak i Euroblok, ali rahmetli hadžija Hasan Zimić, njegov sin šehid Nurija i Meho Torlak bi mi pored medenjaka, halvica, mevludskih boba i žutih karamela „Evropa“ davali i para, koje bih ja krio od mlađe sestre Mejre u špajzu ispod kartona, na kojem mama držala rukatku i govorio bih mami: „Mamo, kupiću ja tebi zlatne haljine!“ A ona me zagrli, pa pita: „Otkud ti sine pare?“ A ja kažem: „Daće mi za Bajram hadžija Hasan, njegov Nurija i Meho!“

Dok sam bio mali r. nena Muša me naučila da kada me neko pita: „Mali, šta ćeš ti biti?“ Da ja odgovorim: „Efendija, ako Bog-da!“

Mama nije krila od brata mi Ahmeda i moje tri sestre da me najviše voli, pa kada bi je oni zbog toga počeli „dirati“, ona će im: „On me Allaha mi najbolje sluša! Nikad mi nije rek’o neću! I ništa mu nije teško uraditi! Vr’je’niji je od vas sviju! Kako on meni nasitni „luća“ i drva za odlaganje, pa pokida štalu, otkida đubre, o’nese kabulju pred krave, pomete i opere mi sude! I ne trebam mu ništa govoriti, a vi…? E pa kako ga ne bi najviše voljela?!“

Kada sam joj nakon ramazanske prakse poslije I razreda Medrese kupio materijal za kata, iznosila ga je ženama kad joj dođu na kahvu govoreći: „E vala mi Abid nikad nije vaki kat kupio! I još dupla širina! Moći ću i dimije i bluzu dobro naroskati. Teško insanu bez svog’ đeteta!“  Pa bi joj se niz obraze otisnulo nekoliko suza.

Kad bi se na vrata pomolio muško ustajala bi kao i ostale žene na noge, pa makar to bilo tek prohodalo muško dijete. Čak je ustajala na noge i trbavoj ženi „jer možda nosi muško d’jete“.

Bila je posebno sretna kada je ženila sinove, a za šćerima je plakala govoreći: „Neka him je hairli sreća! Ma vr’je’ne su one! Neću se ja njih nigdi zastiditi! Proćerala sam ja njih kroz iglene uši!“

Snahe nikada nije ružila i savjetovala ih je k’o svoje šćeri. Falila ih je kad skuhaju pitu, riječima: „Jesi je snaho uhasulila. Ma hasulnija ti je pita od moje pite!“ Ahmedu i meni je stalno govorila: „Slažite se sa ženama đeco! Nema vam niko preči! Meni su vala obje fine!“

Kada su mi se nakon dvije šćeri rodila dva sina, bila je presretna, pa joj kažem: „Mamo, šta fali, muško ili žensko? Važno je da je elhamdu lillah zdravo!“ Ona uzdahnu i reče: „Ma sine, strah me da ženska đeca ne isterete k’o mi!“ 

Agresiju je provela u herojskoj Žepi i nahranila i ugostila mnoge muhadžire. I pričala mi je da je bilo puno strah granata, te da je za vrijeme granatiranja bježala u stari bazen iznad kuće, a kada ne stigne u bazen, onda se krila u magazu, kada bi na glavu stavljala porculanski lonac. Sa mamom sam se u toku agresije čuo radio vezom više puta i uvijek je plakala i govorila da se čuvam! A kada sam joj po žepskim diverzantima poslao ratnu forografiju sa bradom, dreknula se na radio-stanicu: „Sine, obri onu bradurinu! Isti si k’o ne bud prim’jenjeno oni s’ Borika!“ – Znala je da je brada sunnet, ali joj je brada ostala mrska i strana jer su joj bradati četnici ubili babu Aliju, dok je ona bila još dijete.  

Nakon okupacije Žepe od strane četnika, a uz superviziju snaga Ukrajinskog bataljona, moja mama je zajedno sa babom, sestrom Mirsom i sestričnom Enisom evakuisana u Kladanj, a potom su prebačeni kod sestre mi Emine u Zenicu. Između borbenih dejstava sa Treskavice odem po njih i dovezem kod mene u Konjic. Potom su prešli u Saraj’vo, gdje su živili sretnim, pobožnim životom.

Kada smo jednoga dana moj brat Ahmed koji je došao iz Sarajeva i ja u Konjicu izišli iz Čaršijske džamije, zagrlimo našu mamu, koja se od tereta skroz pogela, reče neka od žena: „Kako ti tolihna, a toliki ti sinovi?“ Ona se ponosno malo ispravi i sa osmjehom reče: „Kad’ sam hi rodila, bili su mali, pa hi elhamdu lillah odhranih! Vidiš koliki su maša-Allah! Ma pola hi pod rogom!“ 

Pošto se u toku agresije u Žepi isprepadala bilo je strah da se u nju vrati. Zbog toga je za babin hator nekoliko godina boravila u Žepi u toku ljeta i jedva je čekala da se vrati u Saraj’vo.

Išla je često kod svoje doktorice u Ambulantu na Grbavici, mada je elhamdu lillah bila solidnog zdravlja, u odnosu na teret koji je preturila preko leđa. Mudra doktorica bi nju i još nekoliko žena kada se izredaju pacijenti primila kod sebe u ordinaciju, pristavila i popila kahvu sa njima, izmjerila im pritisak i propisala Andol, Kafetin i slično, ako ih bude boljela glava, a onda bi ona govorila: „Ja plahe doktorice! Kako ona nas lijepo primi, pa s’ njom popijemo kahvu i propiše nam lijekove? Nije ona đaba išla u školu! Nikad mi niko nije propis’o boljije lijekova.“ Stalno je na recept podizala lijekove, a slabo pila, jer joj elhamdu lillah nisu ni trebali, pa kada joj se nakupi puna kutija lijekova, kažem joj: „Mamo, što će ti toliki lijekovi? Ne uzimaj ih džaba! Isteći će im rok! Kupićemo inša-Allah ako zatrebaju!“ A ona će: „Sine, neka lijekova! Mogu ne d’o Allah nestati!“

Kada smo je brat i ja prije smrti na nekoliko mjeseci smjestili u Državnu bolnicu da joj naprave detaljne pretrage, zove me dr. Šukrija Đozić, šef Ortopedije i kaže: „Dođi da vidiš snimak kičme tvoje majke!“ Odem kod njega, kad ono na snimku se vidi da je kičma slomljena i tako nakrivo zarasla. Reče doktor: „Ovo je davnašnje! Ali, kada joj se i kako ovo dogodilo?“ Rekoh: „Moj doktore, u Žepi su žene samo mogle raditi ili umrijeti! Treće mogućnosti nije bilo! Zamisli da nečija žena u vrijeme ljetnih poslova leži kod kuće pod izgovorom da je bole krsta (leđa)? To se u Žepi nije moglo desiti!“  

Išla je sa sestrom Ćamkom po mevludima i predavanjima, đe god bi čula da se drže i svaki put bi se nasikirala zbog neke žene kojoj treba u nečem pomoći, te im je obećavala da će to njoj r’ješiti njeni sinovi Ahmed i Nezim, jer „se oni znaju sa ljudima“.

Zadnje dane svoga života je u bolesničkoj postelji provela kod mene. I svi smo joj mi, njena đeca, snahe, zetovi i unučad hizmetili, a trebali smo i više. Prije smrti na sahat zamolim rahmetli dr. Abdulaha Nakaša da pošalje ekipu da vidimo imamo li je rašta smještati u Bolnicu. Kad ona ugleda doktore, šapće mi: „Sine što se trošiš i zoveš ove ljude?“ Moja dobra mama ni na umoru neće zahmeta oko nje.

Dušu je pustila u petak, 04. aprila 2003. godine, poslije ikindije namaza, tačno na godišnjicu IV Muslimanske slavne lahke brigade, čiji sam bio ratni komandant.

Za dva dana joj je klanjana dženaza i ukopana je po njenoj želji na mezarju Turbe, na Bistriku u Sarajevu. Na dženazi je bilo mahšer svijeta iz Žepe, Saraj’va i cijele Bosne i Hercegovine. Toliki mahluk je potpuno blokir’o prilaze Jarčedolima i Hridu. Kada je jedan od prolaznika vidio desetine ahmedija i mahšar svijeta, upitao je Muju Papraću: „Kome je to dženaza?“ On mu reče: „Je’noj neni, hadžinici iz Žepe!“ Ovaj se smrknu i povika: „Koga ti zafrkavaš!“ Vjerovatno je pomislio: „Otkud voliki svijet na dženazi je’noj neni iz Žepe?“

            Stariji joj sin Ahmed je imamio dženazu, pa smo je zaj’no spustili u kabur, a ja kroz suze koje nisam mogao sakriti proučio dovu.

Žao mi što je’noj od svojih šćeri ne nadih mamino ime!!! I obećao sam svojoj đeci da ću inša-Allah onome ko od njih svojoj šćeri da ime Ajka na čelo baciti hiljadu maraka.

Neka je rahmet mojoj mami Ajki, za koju često učim najljepše dove i čeznem za susretom s’ njom na Kijametu i inša-Allah Džennetu!!!

 

Sarajevo; maj 2014.g.                                                  

Nezim Halilović Muderris 

Akos.bA