Zašto beba plače i kako naša reakcija utječe na dječiju psihu?

Kada neko plače, najprirodnije saosjećamo s njim i pokušavamo da mu pomognemo. Kada plače beba ili malo dijete? Pusti ga da plače. Neka se čeliči.

Kada plačemo mi, očekujemo da onaj kome je stalo da nas upita za razlog plakanja.

Kada plače nama draga, odrasla osoba, učinićemo sve što možemo da saznamo šta joj je i da joj pomognemo da se izvuče iz „bedaka“.

Kada neko plače, najprirodnije saosjećamo s njim i pokušavamo da mu pomognemo.

Kada plače beba ili malo dijete?

Kažemo: Ono drami. Ono kmeči. Ono se dere. Nije mu ništa. Bezobrazno je, traži pažnju. Ono nas smara.

„Ušuti! Ne mogu da te slušam više! Dosta!“

A ono plače još jače.

I treba da budemo zadovoljni dok plače.

Jer dok plače, još ima nade. Još vjeruje da ima šanse da nas dozove. Još mu nismo slomili duh.

Jer maloj djeci, a pogotovo bebama, plač je jedini način saopštavanja da nešto nije u redu.

Nama, “svemoćnim” roditeljima. Od kojih sve zavisi. Njihova dobrobit, i njihov život. Dijete zna da je njegov život u našim rukama, i kada plače moli nas za milost.

A mi mu kažemo da ušuti. Da se kontroliše. Da savršeno vlada svojim ponašanjem, kada ni mi odrasli to ne uspjevamo.

Zatvorimo vrata i ostavimo ga da plače.

A zašto beba plače? Šta nam kaže?

Mama, plašim se.

Ne znam gdje se nalazim.

Vrti mi se u glavi od svjetala, od boja, od glasova; od mraka.

Još ne poznajem ovu sobu.

Posteljina mi je hladna i strašna.

Pelena mi je vruća i žulja me.

Mama, zagrli me, samo me zagrli.

Nisam gladna, ali mnogo, mnogo mi se doji.

Boli me rastenje.

Boli me kakenje.

Mama, drži me; imam osjećaj da propadam.

Ako odeš, mogu da umrem od gladi. Može da me neko ukrade. Ili da me pojedu vukovi.

Možda je to nama suludo, ali djetetovo insistiranje da bude uz nas biološki gledano spašava mu život.

Drži me blizu; ako ne čujem tebe dok dišeš, ne znam da li ću ja uspjeti da dišem.

Mama, tata! Moj spase, moj živote; jedina nado i jedini putu.

A mi se ne odazivamo.

Pusti ga da plače. Neka se čeliči.

Znamo već da je bebu nemoguće razmaziti; ali, po istom principu, moramo znati da je bebu nemoguće „čeličiti“.

Šta dijete tada nauči?

Ne, ne nauči da se oslanja na sebe. Ono za to nema kapacitete. Nema „aplikaciju“ za to. Bukvalno mu fali dio mozga za to. Očekivati od bebe da sama sebe utješi je isto kao i tražiti od nje da se potpiše.

Nauči da ne može da se osloni ni na koga drugog. Da je samo na svijetu. Da mu niko neće pomoći. Ostavili smo ga, napustili smo ga. Da je ostavljeno na milost i nemilost sudbini.

Nauči da ga ne volimo dovoljno da bismo mu pomogli.

Nauči da je nevoljeno i samo.

Da nam se ne dopada. Da je nedopadljivo i da se nikome ne može dopasti. Pogotovo kada je uznemireno. Da ga volimo uslovno, samo kada potisne svoje osnovne potrebe. A uslovna ljubav nije ljubav. Uslovna ljubav je laž, farsa, igra.

I dijete, u boljem slučaju, vodi dva života: onaj pravi, koji mu se dešava i koji doživljava; i onaj drugi, u kostimu, za roditelje – za publiku.

Na vrijeme smo počeli da ga učimo glumi, pretvaranju i licemerju.

Ako se ne odnosimo prema njegovim osjećanjima s poštovanjem, prirodno da će ih od nas kriti; što postaju ozbiljnija i odraslija, više će ih kriti.

Dijete postaje ono što mu pružamo; internalizuje naše postupke prema njemu tokom cijelog detinjstva, pa se tako ponaša prema sebi kad odraste. Glas roditelja postane glas savjesti.

Zato, ako hoćemo da naučimo dijete da se oslanja na sebe, moramo da budemo njegov oslonac.

Izvor: zmajka.wordpress.com

Obrada: Akos.ba