Tarik Đođić: Priča o sabah-namzu

Srednji. Ne dam nikom da je bolji i ne prozivam nikog da je gori. U par more, ne branim, ali ne dam nikom preda se. A Bog jedini zna. Nije moje, ni ničije, da ičiji, osim svoga, iman mjerim.

Ne znam koliko sam imao godina, ali sam samostalno donosio odluke. Prošli dječak, skoro mladić. Čovjek? Ne znam, sine, budemo li to ikad i jesam li to ikad stvarno postao.

Postio jesam. Klanjao više jesam nego što nisam. Znao preskočiti, ali vjerovao u milost Božiju. Pio nikad nisam, nije mi godilo. Ali nije da nikad nisam popio. Nekoliko puta, onako, sa rajom, u neobuzdanim mladalačkim danima, kad insan hoće sve da proba, makar u prkos. Kakav sam bio tada, takav sam i sada. Musliman, bosanski, sa mahanama i vrlinama. Sada je lakše, jer svi moji životni sokovi, koji su brzo curili i još brže se sa vrela mladosti obnavljali, kao da su se zgusnuli, kao da su se u smolu pretvorili. Sporije kolaju, sporije dolaze i sporije se troše. Dok ne presahnu. A već jedva da dno suda pokrivaju.

Uvijek sam bio polijen na ustajanju. Na jaciji te večeri, uz ostale, izgovorih u sebi i dovu, želju, da na sabah ustanem. Nikad nisam vekericu navijao, ali nisam nikad nigdje ni zakasnio. Na spratu roditeljske kuće bio je sat, koji je otkucavao onoliko puta koliko je sati bilo. Sabah će u pet i pet, a u pet će sat pet puta otkucati. Mladost spava slađe od starosti, tako je i moja. U dubokom snu, osjetih da mi neki paučak, ili mrav, pređe od ramena prema bradi, sa desne strane. Kao perce da me pomilovalo, samo mekše, i ljepše. Kao majčina ruka. Ta me blagost i ljepota probudi. I čuo sam nježan glas: ustani, sabah će, poželio si, vrijeme je. Oči sam otvorio, nekoliko minuta bio budan. U to je i sat počeo kucati. Otkucao pet puta, ali ja nisam ustao. Nakljanjaću, rekoh, nađoh sebi neko opravdanje, kao što čovjek vavik sebi opravdanje nađe. Okrenuo sam se na drugu stranu i počeo tonuti u slatki san. Čuo sam ezan, ali ustao nisam. Živo sam se tog doživljaja cijeli naredni dan sjećao.

Sutradan, sličan dan, jacija i ista dova. Daj mi, Bože, da lahko na sabah ustanem. Pred sabah, prije pet otkucaja sata u materinoj kući, opet me po vratu ono perce pomilova, ili neka ptica svojim nježnim krilom. Bubamara, može biti. I onaj isti glas. Ali ja opet ne ustah, a opravdanje se, naravno, opet našlo.

Treće noći, bezobrazno sam ponovio istu molitvu Gospodaru. Da ustanem. Kad je vrijeme došlo, neka me sila spopade za ramena, za kragnu, mada sam poslije shvatio da sam go do pojasa, da kragne nemam. Nije me perce milovalo, nego sam kao perce bio. I lakši od pera. Podiže me grubo iz kreveta i glasom poznatim mi od prošlih noći, vrisnu: ustaj, šta čekaš, tražio si! U trenu sam se razbudio, skočio, uzeo abdest i klanjao sabah. Vrag odnio šalu, ali da njega sada ne pominjem.

Od tada, nisam postao bolji. Preskočim i sada poneki vakat. Uzdam se u Božiju milost. Trudim se činiti dobra djela. Trudim se biti na korist zajednici. Pogriješim. Ali, od onog sabaha, nikad više sabaha prespavao ni preskoči nisam. Da si ti ono doživio, ne bi ni ti, vjeruj mi.

Zato, sine, pazi šta želiš, moglo bi se, Bogu hvala, i ostvariti.

Piše: Tarik Đođić

Akos.ba