Srebrenica – jučer, danas, sutra

Jučer

Mjesec je juli, 1995.godina Imam nepunih 20 godina. Četiri posljednje sam vojnik. U rovu sam na Treskavici. Pogled mi je uprt u daljinu, u nove neprijateljske rovove koje ćemo, s Božijom pomoći, zauzet. Do mene je moj saborac Asim. Ima dugu crnu kosu na zatioku svezanu u konjski rep. On ima mali radioaparat . Slušamo vijesti. Nino Ćatić izvještava iz Srebrenice koja pada u četničke ruke.

Poginuli i ranjeni neprestani se dovlače u bolnicu. Nemoguće je opisati. Svake sekunde po tri smrtonosna projektila padaju na ovaj grad. U bolnicu je trenutno dovezeno sedamnaest poginulih, pedeset sedam teže i lakše ranjenih. Da li iko u svijetu može doći da vidi tragediju koja se dešava Srebrenici i njenim stanovnicima!? Ovo je nečuven zločin koji se izvodi nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice! Populacija u ovom gradu nestaje! Da li iza svega stoji Akaši, Butros Gali ili neko drugi,bojim se da za Srebrenicu neće više biti bitno!…

Godinu dana prije nego što sam postao vojnik, kao učenik Gazine medrese bio sam u jednom srebreničkom selu na ramazanskoj praksi. U glavi mi se smjenjuju slike dragih i čestitih insana kod kojih po kućama zapošćavah i s iftarom se mrsih slaveći Gospodara. Danas sam ovdje a osjećam da bih trebao biti tamo. Nisam jedini. Vojska iz susjednih rovova priča isto. Upućujemo poglede ka Bjelašnici i Igmanu očekujući da vidimo malu crnu tačku i čujemo zvuk helikoptera koji će nas, kao i mnogo puta do sad, pokupiti i prebaciti tamo gdje je najpotrebnije.

„Da nas hoće makar do Tuzle nas prebaciti“, kaže Asim.

„Il’ do Kladnja,“ odgovara Miralem.

Ja šutim. Kundakom puške oslonjen sam na kamen kraj rova. Otkako je otac devedeset druge postigao šehadet – ne plačem. Vojnik sam i ratujem. S dušmanima po bosanskim brdima, sa šejtanom u sebi. I sad ratujem s njim. Nisam ja na ramazanskoj praksi bio samo u Srebrenici, bio sam i u Višegradu, i isto ovako slušao na radiju imena mojih dragih džematlija koje su dušmani poklali.

Tada sam u ruci imao drugu pušku, a u rovu do sebe rahmetli babu da mu na ramenu oplačem drage insane čija su imena čitana. Imao sam babu da se za nj od bola i straha zaklonim. Koliko će danas srebreničke djece ostati bez svojih baba, koliko sutra, koliko će nas prekosutra u ovoj krvavoj Bosni biti bez suza a suza željnih? Možda bih, da imam starijeg brata, i sad plakao, možda bih da imam mlađeg popustio pred bolom i na njeg prenio emanet našeg babe, ovako ne mogu. I najstariji sam i najmlađi. Jedinac sam. Stojim u rov,u gdje je moj otac stajao, spreman da poginem da bi neki drugi otac i neki drugi sin mogli živjeti. Ako ja poginem naša loza će nestati, rekoše mi nakon očeva šehadeta.

„Neka!“, velim.“ Možda će nestati loza ali neće zemlja, a dok bude zemlje, dok bude dina našeg, bit će i moje loze. Ni otac mi se nije kitio imenima krvnih predaka, nego s blagošću, ponosom i najvećim poštovanjem sjećao se i nadahnjivao časnim i hrabrim Božijim lavovim o kojima je, kao o uresima dina, vazio naš dobri hodža Smajil.

Radio šuti u Asimovoj ruci, a ja bismilom gasim plamen panike. Učinilo mi se na tren da je sve nestalo.

Ustajem i okrećem se ka Igmanu.

Gdje je taj helikopter, ta naredba, ako nisam mogao za Višegrad, da se borim za Srebrenicu?!

Danas

Okrećem glavu u stranu i suznih očiju izbjegavam odgovor na sinovo pitanje: „Zašto babo plačeš?“

Spremam mu ruksak za put (a najrađe bih pao po podu i ljubio mu stopala.)
Stavljam sendviče, vodu, nešto slatka, da mu se nađe za puta.
Osnovac je. Izrastao mašaAllah! Sa učiteljem i djecom iz razreda prvi put ide u Srebrenicu.
Svašta bih mu još u ovaj ruksak stavio. Svašta mu ispričao. Nervozno vitlam misli pitajući se ima li još nešto da mu nisam rekao a da je važno za put na koji ide, na mjesto koje će hodočastiti.
-Da ide s abdestom?, to sam mu već rekao.
-Da bude skrušen i tih?, tako sam ga odgojio, ako Bog da.
-Da pomiluje s bismilom desnom rukom nišane šehida? To nisam.
-Ali, sine, kad proučiš Fatihu, dlanom desne ruke pomiluj vrh nišana ispred sebe.
-Zašto to, babo?
-Ne znam, sine, ne znam, ali tako je činio moj rahmetli dedo kad bi mom rahmetli babi na mezar odlazio, pa i ti tako učini.
-A vjeroučitelj u školi kaže da se ne mora imati abdest kad se ide u Srebrenicu.
-Ne mora sine, nije farz, ali je farz roditelja poslušat, a ja sam ti rekao da sa abdestom pođeš i sa abdestom u Potočare da kročiš.
-Dobro, babo, je li to sve? Zakasniću…
-Jeste, sine, mislim da jeste.
Na izlazu iz kuće stišćem mu glavu i ljubim ga među oči. Kada su one na dunjaluku trepnule moje su dobile izun da mogu zaplakti, i često, jako često plaču.
Odlazi, a mene sjecnu u srcu.
-Ali, sine!
-Kaži, babo!?
-Kad proučiš Fatihu i pomiluješ nišan rukom, šapni tiho u sebi: „Halalite, helikopter nije došao!“
– Koji helikopter?
-…Ništa, sine, ništa, zaboravi da sam ovo rekao, samo onako kako smo se dogovorili.
-Allahimanet, babo!
-Allahimanet, sine!

Sutra

Sutra počinje „Marš mira“.
Marš mira je pješački pohod koji se održava u sklopu obilježavanja godišnjice genocida nad Bošnjacima u Srebrenici i njenoj okolini s ciljem odavanja počasti žrtvama genocida te podsjećanja na stravične zločine koje su počinile snage vojske i policije Republike Srpske, potpomognute snagama iz Srbije, nad Bošnjacima iz “sigurnosne zone UN-a” – Srebrenica u julu 1995. Pohod nosi naziv “protestni” jer ima za cilj animiranje svih relevantnih aktera na lokalnom i međunarodnom nivou za brže hapšenje i procesuiranje osoba odgovornih za počinjene zločine radi zadovoljavanja pravde kao preduvjeta za izgradnju trajnog mira i tolerancije među narodima u BiH.

Ovako piše u letku koji sam dobio. Prošlo je osamnaest godina od kraja rata, osamnaest godina kako nisam kročio van teritorije koju je u ratu očuvala bosanska Armija.

-Imaš taj strah od neprijateljske teritorije, strah od zarobljavanja iz rata ostao je u tebi, šta ste preživjeli budi sretan pa te je samo to snašlo!, reče mi prijatelj moj, psiholog po zanimanju.

Zašto nam uvijek kažu da smo preživjeli? Ko smo mi da se odvajamo od hiljada, stotina hiljada onih koji nisu? Kako smo preživjeli kad ja sutra polazim u pohode deset hiljada nepreživjelih? Za deset hiljada duša je ova Bosna uskraćena. Ko će mi reći da sam preživio ako nisu preživjeli Abidović Ibrahim, Ademović Enver, Ademović Muhamed, Ademović Fajko, Agić Ermin, Alić Muharem, maloljetni Dizdarević Selvedin, i još stotine drugih što će im posmrtni ostaci bit spušteni u mezarja za nekoliko dana? A toliko ih je položeno u svakoj od ovih osamanest godina.

Sutra ću zakoračiti u svoj strah. Svoju tugu. Svoju bol. Svoju manjkavost. Zakoračit ću polahko, korak po korak, svakom stopom kojom su Srebreničani tražili spas ispred dušmanskih kama.

Zakoračit ću iz Bosne u Bosnu. Sastavit ću mora strahova u sebi, s bismilom udariti Musaovim štapom po njima i ona će se rastavit. Bošnjak će Bosnom do Bosne Srebrene poći.

U busenu zelenom našeg seoskog harema bijeli se mermer bosanskog šehida. Mog rahmetli oca. Poželio sam ga obići pred put. Put za hiljade običan, a za mene velik k’o Sirat ćuprija. Učim mlađeg sina da pomiluje dlanom desne ruke vrh babinog nišana, i molim Uzvišenog da ne dozvoli dušmanima da potaru u ovoj zemlji Bosni naše dlanove. Sve dok bude onih što Fatihe uče i nišane dlanom miluju biće i svrhovitosti samih naših nišana. 

Piše: Esad Bajić

Akos.bA