Post i mi

Majka sam dječaka s posebnim potrebama. Volimo sebe počastiti titulom posebnih mama, jer ono što dobivamo od te djece je mnogo više u odnosu šta mi njima dajemo. To znaju sve posebne mame.

Kada mi je kćerka rekla da treba i on da posti, dugo sam je gledala bez riječi. Informacija kao da nije dolazila do mog mozga i ja nisam znala ni šta da joj odgovorim, niti šta da uradim po tom pitanju. Ona je samo rekla da njoj prepustim sve i da će se pobrinuti oko njega. S obzirom da su bili veoma bliski nisam sumnjala. Ako je iko to mogao, onda je to zasigurno bila ona. Sestra s velikim S.

Kako djetetu koje ne čuje i koje ima više zdravstvenih dijagnoza objasniti da ne jede i ne pije cijeli dan? Bila je uporna i borila se cijelim bićem. Iako je pred sami ezan otimala čašu s vodom iz njegove ruke, da se ne napije, uspjela je. Uspjeli su! Bili smo ponosni na oboje.

Taj ramazan naš posebni je ispostio 4 dana, naredni više od pola, a ostale ramazane cijele. Otada brojimo dane do ramazana i radujemo se. Tako je bilo i ove godine. I tek što zapostismo vidim mu na licu da nije dobro. Godinama je naučio da skriva i trpi bol, ali ga oči uvijek odaju.

Već drugi dan ramazana smo na pedijatriji (radi se o snovnoj bolesti, a ne nečim što je izazvao sami post), a on neće da se omrsi. Uzimaju mu više epruveta krvi, molim ga da šta popije, ali on me gleda i uporno samo ponavlja da posti. Iftario je samo malo, a na sehur nije mogao ni ustati. Stanje se pogoršalo i on me samo gledao iz kreveta dok sam sehurila.

Dolazi doručak i on odbija da jede. Kaže posti. Duže vrijeme sam ga ubjeđivala, molila i na kraju ucijenila da jede jer očigledno nije bio dobro. On onda meni kaže da zatvorim vrata da ga niko ne vidi. Srce mi je bilo k’o kuća. Zahvaljivala sam Milostivom na ovom evladu. Bolestan, u bolnici i stidi se da jede za ramazan.

Naredni dan isto, ali trećeg jutra ustaje na sehur i sklopi ruke (sporazumjevamo se na znakovnom jeziku) i moli me da posti. Stavljam pored njega razumnu porciju hrane i kažem ako pojede može postiti. Vidim da jede nazor, ali je pojeo. I to je bilo to. Iako je bio podvrgnut brojnim pretragama i nalazima postio je. Nastavljamo gdje smo stali. S prozora gledamo munaru i čekamo njene kandilje da se iftarimo. U bolnicu smo ponjeli fenjerčić i štošta da dočaramo ramazansku atmosferu.

I onda mi pričaju kako ne mogu postiti i misle da ja u to vjerujem. Ne moraš postiti to je tvoja stvar, ali nemoj se meni pravdati.

“…Post je Moj i Ja za njega (posebno) nagrađujem…”(Buhari)

 Pa onda je malo i to već javno mrse pod parolom ‘Šta  zna Bog nek zna i narod’.

Zar nam nije Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao:

“Jedna od prvih poslaničkih izreka dostavljenih ljudima glasi:  ‘Ako se ne stidiš radi šta hoćeš!’”

Akos.ba