Ponekad morate pasti da bi sreću dotakli

Krenuo je na džumu u jednu malu, lijepu seosku džamiju. Snijeg je polahko padao, kaldrma poledila.
“Selamu alejkum, Hanifa.”
“Ve alejkumu-s-selam, sine.”
“Kako si?”
“Šućur Allahu, dobro je, ti?”
“I ja sam dobro, malo kod nene došao.”
“Neka si, obilazi je dok je živa.”
“Trudim se.”
Nastavio je svoj put prema džamiji, mladi Mirza, pomalo je ubrzao korak. Negdje niz kaldrmu, okliznulo mu se, pao je.
“Hoćeš ti žuriti, neka! I sam znaš da je žurba od šejtana…”, sam sa sobom je pričao, toliko glasno, da ga je čuo Muradif, dedo koji je izlazio iz avlije.
“Nije samo žurba i žena je!”, reče ljutito i nastavi put.

 

Kakav je ovo insan, ni da me upita, jesam li dobro. Tobe, tobe svašta. Gledajući za Muradifom, izašla je Muradifovca i galami, kao da je bataljon oko nje, ne ona sama, čak ni Mirzu ne vidi.
“Vala, upravu je onaj Muradif. Ima i u njoj nešto šejtansko. Da mi Bog oprosti.”

 

Nastavio je Mirza put do džamije, učio je, donosio salavate, naglo ga prekide neki glas iza njega…
“Sklonjaj se, sklonjaj se…”, vikao je mladić na sakama.
Mirza se prepao, tamo snijeg, dolje basamaci, on osta’ ukopan u zemlji. Mladić je naišao i pokupio ga sa sankama.
“Što sve insan neće doživjeti, prav-zdrav do džamije glavu izgubiti.”
“Halali, halali…”, govorio je mladić.
“Šta da ti halalim?”, upitao ga je Mirza.
Ni sam nije bio svjestan gdje je, od jačine udarca pao je i malo protresao tijelo i glavu.
Izašla su neke žene iz avlije, malo mu vode i šećera donijele.
“Emina, Emina, Emina kćeri…”, zvala je neka nepoznata žena.
“Idem majko, idem… osta’ pita u šporetu.”, govorila je.
Mirzi se u glavi mutilo, kao da je magla jaka, sve čuje, osjeti, ali ništa ne vidi.
U jednom trenutku, dok je Emina donijela šećer i vodu, on je progledao. Duga zelena haljina, jemenija oko glave, neka mila čehra i lijep osmijeh.

 

“Bože, dal’ sam u džennetu?”, povikao je, dok je gledao Eminu, lijepu djevojku, koja je ličila hurijama.
“Jašta si!”, reče mladić, koji ga je pokupio sa sankama.
Emina i Mirza dugo su se gledali, kao da im je pred očima neki film, pa ne žele da prekinu.
Ustao je, polahko je istezao noge. Emina ga je samo gledala, kao i on nju.
“Mislim da od moje džume nema ništa, narod se već vraća.”, rekao je.
“Allah će oprostiti, sine, nije do tebe. Imao si nijet, ali…”, govorila je Eminina majka.
“Baš…nego, hvala vama, ja idem polahko.”, govorio je dok je u Eminu gledao.
Volio je da ostane, da je gleda, da ga gleda. Same žene oko njega i mladić koji ga je udario sa sankama. Osjetio se slabašnim, nije dobio udarac samo u tijelo i glavu, već i u srce, toliki udarac, da je stalno naginjalo na Emininu stranu.

“Ostani još, sinko, malo odmori.”, reče Eminina majka.
“Neka, hvala vam, Allah vas nagradio.”, reče i još jednom pogleda u Eminu.
Kada je krenuo nazad neninoj kući, stalno je mislio o Emini. Kroz glavu mu je prolazilo:  pad, šećer, voda I sve ostalo. Kao Rijeka je sve teklo mislima. Sve osim Emina. Ona nije mogla tek tako da prođe.
Raspitivao se za nju, često je dolazio neni. Mnogo zora dočekao pod Emininim pendžerom. Nakon nekog vremena, selom se pročula vijest da se Emina udaje za Mirzu.
Nakon par godina, Mirza je svojoj djeci govorio:
-Ponekad morate pasti, da bi sreću dotakli!

Piše: Semir Krnjić

 

Akos.ba