Poezija: Nije srce…

Nije  srce  od  kamena,

Da  ne  boli,

Istroši  se kroz  vremena,

Ne  odoli.

Nije  sce od  čelika,

I  bez  hrđe.

Od  tvrđega  ima  tvrđe.

Plane  vatra  vaskolika,

Pa  ga  kuju, oblikuju.

 

Nije  srce  ni  od  zemlje

Da  izdrži.

Doima  se  zemlja  jakom,

Al’  je  sunce ipak  sprži.

Nije  srce  ni  od  vode

Blagorodne.

Teče  voda,  i  proteče,

Pa  presuši

I  godine  dođu  sušne.

 

Nije  srce  ni  od  vjetra,

Ni  vihora.

Vjetar  huji,  pa  prohuji,

Tako  mora.

Istroši  se u  oluji.

Nije  srce  ni  od  svjetla

Što  oku  prija.

Zakloni  mu  izvor  samo,

Pa  ne  sija.

Nema  zraka, eto  mraka.

 

Pa  što  li je, kakvo  li  je,

Šta  se  to  u  srcu  krije,

Kakve  tajne?

Kada  voli, da  ga  boli,

I  kad  puca, opet  kuca!

Kad  ga  slome,

Tebi, meni, bilo  kome,

Damari  mu  i  tad  zvone.

 

Tako  malo  i  drhtavo,

A  u  njega  sve  je  stalo.

Ispod  ruke, na  lijevoj  strani,

Uspomene sve  ponese,

Sreću,  tugu, život  cijeli,

K’o  u kofer  sve  pohrani,

Ne  izgubi, ne  podjeli.

 

A  kad  stane,

Ovozemno  sve  prestane!

Zemlja  pukne,vatra  bukne,

Svjetlo  zgasne.

Sa  lopate busen  prasne.

Dva  kubika  preko  leđa,

Niti  huji, nit’  žubori,

Hladnoća tišinom  zbori.

Teška  žeđa.

Nema međa  ni  granica,

Iznad  glave, kamenica!

 

A  kada  se  sve  utiša

I  tišina  bude

Čak  od  sebe  same  tiša,

Misliš, kraj  je.

Ali  nije!

Tad  sa  strane  obadvije

Postave  se  suvaldžije

Pa  pitaju.

Da  li  ćeš  im   tada  znati

Odgovor  što  traže  dati.

To  će  biti  ispit  prvi,

Il’  ćeš  proći, il’  te  smrvi!

 

Istrajno  molim

I  upućujem  Ti  dove, Ja- Rabbi,

Da  me  zaobiđu

Kaburski  azabi!  

Rastjeraj  od  mene  strah

Kad mi  duša  dođe u  berzah.

 

Piše: Suada M. Kovačević

Akos.bA