Vi ste ovdje
Home > Obrazovanje i odgoj > O obrazovanju i odgoju > Kako mi je mačka pomogla da pobijedim brige i strah

Kako mi je mačka pomogla da pobijedim brige i strah

Kada sam imala pet godina, ugrizao me je jedan pas. Od tada sam u širokom luku zaobilazila sve pse koji bi se zatekli u mojoj okolini, a i prema svim drugim životinjama sam osjećala samo strah i nepovjerenje.

Moja prijateljica je imala prekrasnu bijelu perzijsku mačku, za koju sam i sam priznala da je lijepa i umiljata. Pa ipak, bila sam srećnija kad bi Latica (tako se zvala mačka) bila u drugoj sobi, dok smo nas dvije pile kafu.

Jedne prilike je moja prijateljica morala otputovati na dvije nedjelje, a nije mogla naći nikoga ko bi za to vrijeme pričuvao Laticu. Tako je mačka dospjela meni.

Nakon početnih šokova (kao kada sam se usred noći probudila i otkrila kako mačka spava udaljena samo par centimetara od mog nosa), počela sam posmatrati kako se mačka ponaša.

Bože, kako je to bilo radoznalo stvorenje, pravi mali istraživač! Nije bilo djelića stana, a da ga ona nije onjušila i dobro pregledala. Kada bih po prvi put otvorila neku ladicu ili ormar, mačka bi u sekundi bila unutra. Ništa nije moglo zaobići njenoj pažnji, sve ju je zanimalo. Neke dijelove stana koji bi joj na prvi pogled bili nedostupni, satima je posmatrala. A onda bi uvijek pronašla neki način da se i tamo popne i pregleda ih. Nepogriješivo je razlikovala stare od novih novina. Stare ne bi ni pogledala (jer ih je sve već onjušila), ali čim bih ja donijela nove novine morala sam sačekati s čitanjem dok ih ona sve ne onjuši, ne osmotri i po mogućnosti malo odleži na njima.

Umjesto da se bavim ‘ozbiljnijim’ poslovima, otkrila sam da satima posmatram šta radi jedna bijela mačka. Fascinirala me njena radoznalost i istraživački duh. U tim trenucima nisam bila sugurna kako su ljudi viša bića od životinja. Pa ova mačka je radoznalija i više misli od mene!

Kada se prijateljica vratila nakon dvije sedmice, zabrinuta i za mačku i za mene, najmanje što je očekivala je bilo moje pitanje: „Hoćeš li mi i drugi put dati da ti čuvam mačku?“

Možda će vam zvučati smiješno, ali ta mačka je jako pozitivno djelovala na moje samopouzdanje. Strah i samopouzdanje sigurno ne idu
zajedno.

Iako sam s vremenom naučila živjeti s svojim strahom od životinja i kontrolisati se u društvenim situacijama, ipak se nisam osjećala dobro. Ponekad sam sama sebi izgledala glupa („Pa kako se ostali ljudi ne boje pasa“), ponekad sam bila zabirnuta šta će drugi ljudi reći („Vidi budale“), ponekad sam tješila samu sebe („Pa svi se nečega boje“).

Posmatrajući mačku i razmišljajući o njoj, naučila sam šta je raduje, šta je ljuti, kako se igra. Stekla sam kontrolu nad situacijom. Mačka više nije bila opasno stvorenje koje bi moglo skočiti na mene, ogrebati me, i šta sve ne!

Ljudi se plaše stvari koje ne poznaju, koje im izgledaju opasne i za koje smatraju da ih ne mogu iskontrolisati. Svakako da u životu
postoje stvari i situacije van naše kontrole, ali one ipak nisu tako česte. Jedna mačka svakako ne spada u njih.

Ubrzo sam otkrila da se smanjio i moj strah od pasa. Počelo mi se dopadati da prijateljev pas dotrči do mene i stavi mi glavu u krilo. Prije me je to užasavalo. Bila sam strašno ponosna kad se jedna moja poznanica iznenadila: „Šta se to s tobom dogodilo!? Pa ti se više ne plašiši životinja.“ Doživjela sam to kao veliki uspjeh i lično dostignuće.

Izvor: Dubravka Miljković, Majda Rijavec, „Razgovori s ogledalom“

Za Akos.ba pripremio: Nedim Botić

Portal Akos.ba pratite putem aplikacija za Android i Facebook.

Akos.ba pratite putem aplikacije za Android i društvenih mreža Facebook | Instagram | Twitter.

Top