Kakav god sam, knjige su me takvim napravile
Opasan propuh i nesnosna buka u dvorani “Mirza Delibašić” brzo su me otjerali sa ovogodišnjeg Sajma knjiga u Centru Skenderija. Kupih nešto što nisam planiro, a na poklon dobih nešto što nisam očekivo. Puna šaka brade. Ostade neizrečena moja zahvalnost entuzijastima koji ne daju da Sajam odumre. A htio sam im kazati ovako: sve što znam od drugih sam ljudi čuo, slušajući, ili iz knjiga pokupio, čitajući. Je li neobično ili nije – ne znam, ali mi se čini da bolje pamtim ono što sam naučio od ljudi nego ono što sam pobrao iz knjiga. Knjige i nisam čitao da bih iz njih nešto upamtio, nego sam ih puštao da teku kroz mene i svojim tokom oblikuju moju dušu, baš onako kako rijeke oblikuju svoje obale. Mene jeste rodila Behija, ali su me napravile – knjige.
Kakav god da jesam, knjige su me takvim napravile.
U stara vremena – to priča Ćamil Sijarić, djeci, u osnovnoj školi u selu Krnjeuša, kod Bosanskog Petrovca, 17. maja 1974. godine – zakon je bio takav da je imućan, bogat čovjek – ako zbog bolesti ili nečeg drugog ne može on – mogao platiti nekom drugom čovjeku da umjesto njega ide na hadž, u vojsku, pa – ako se trefi nesreća – i u zatvor. Taj drugi, zvao se bedel. Platiš bedela, posao se završi. Sve po zakonu, a dobro obojici.
Ubio tako neki bogataš, nehotice, čovjeka, pa mu izreklo kaznu zatvora, pet godina. Nagodi se on s nekakvim siromahom da taj, za velike pare, ode i odrapi robiju umjesto njega. Kad bedel završi posao pa se vrati, čekaće ga njegovi dukati i on će biti lijepo bogat čovjek. Prošle robijaške godine, bedel se vratio – ali onome imućniku u međuvremenu svi poslovi krenuli strmo, sve šta je imo nestalo, ili je prodo ili mu je poplijenilo, stvorio se u veću fukaru nego što bijaše bedel kad je u bedeluk pošao. Ispriča nesretnik svoju nesreću i ponudi bedelu:
Evo, uzmi moju glavu ! Dug je dug, a život mi ionako više ničemu ne vrijedi.
Ti meni nisi ništa dužan i ja nisam došao ni po kakav dug nego sam došao da ti se zahvalim. Ja sam na robiji naučio čitati knjige i pet sam se godina družio s najpametnijim i najboljim ljudima što su ikad svijetom hodili. I šta mi je života ostalo – samo ću se sa njima družiti, i meni većega bogatstva ne treba. Na robiju otišlo govedo, sa robije se vratio čovjek.
Da tebe nije bilo ja bih i sad mukao ko što muče govedo, a ne bih govorio kao što čovjek govori.
Priđi da te zagrlim i daj da ti ruku poljubim.
Piše: Abdulah Sidran
ORANJE MORA, treće izdanje, Buybook, Sarajevo/Zagreb, 2016
Akos.ba
