Iz poezije Abdulaha Sidrana: Moja draga učini

Moja draga učini da mi mirišu jutarnji peškiri.
Skinuo sam s lica suho lišće spavanja i snova.
U novi dan kao novorođenče ulazim.
Pogledujem uokolo, tražim čemu ću se osmjehnuti.
Ovaj žuti kredenac?
Moja ga je ruka, u Goraždu, crtala i krojila.
Eno, svojim staklenim prozorčićima, i on se meni osmjehuje!
I kazuje, nemuštim svojim jezikom:
Hvala ti što si me stvorio!
Nema na čemu, dobri moj kredenče!
Nisam ja, tebe je moja radost stvorila!
A radost moju stvorila Ona, moja draga, koja spava.
Na prstima zato kročim po kući.
Kako su samo pitome stvari oko mene!
Otvaram prozor i, s laktovima na ragastovu,
dugo, dugo – žmirim. Pluća udišu hladan zrak.
Iz njih, vruća, u klobucima, poteče Zahvalnost.

Piše: Abdulah Sidran

Akos.ba