Džaba demir na pendžeru kad je ljubav u srcu

Salih Hodžić bio je poznati majstor za demire. Kažu da je taj insan p’o vazdan radio, sem petka i Bajrama. Petka zbog džume.

Bajramom zbog imana i adeta. U selu Potok u kući domaćina Hase, često bi se u kuću i sobu najmlađe kćerke Lamije uvuci mačka, il’ naki drugi hajvan, dok bi se soba vitri. Zbog toga je Hasan odlučio da postavi demire na pendžere svoje kuće. Majstor Salih je imao sina Hamzu, čija se ljepota prepričavala, dok su akče zlata davali prosci za Hasinu kćer Lamiju.

Postavljajući demire, zagledali su se Hamza i Lamija, pa jedne noći dogovorili su da Hamza dođe pod pendžer. Dolazio Hamza i u vakat dok  još nisu bili skrojeni i napravljeni demiri. Zavoljeli su se brzo i jako, toliko da je Hamza na trećem sastanku pitao Lamiju da se uda. Pristala je da se uda,ali ne odmah već nakon Bajrama. Kada su postavljali demire na pendžer Lamijine sobe, Hamza nije puno stegao, dovoljno toliko da se rukom odvrne. Drugi dan Bajrama, negdje pred zoru, Lamija se iskrala iz sobe i pobjegla  Hamzi. Ujutro nije ustala na sabah, kada su ušli u sobu, ima li su šta da vide.

Stvari pokupljene, prozor odškrinut, demira nema.  Tada majka reče:
„Sačuvali smo sobu od hajvana, al’ bogami ne i od insana.“
„Hairli joj bilo, ne znam za koga je otišla, al ‘ mora da je majstor, dok je demir skin’o.“, reče babo Hasan