Da li je mužu mjesto u porođajnoj sali?

Majkl Odent, čuveni britanski akušer, prošle godine izazvao je pravu polemiku u javnosti nakon što je izjavio da, sa iskustvom od 15.000 porođaja tokom 50 godina rada, smatra da prisustvo muškarca na porođaju često ne pomaže ni ženi niti muškarcu.  Negdje do 70-ih godina dvadesetog vijeka, osnovne dužnosti muškarca kada dođe trenutak porođaja bile su transport porodilje do bolnice, dežuranje u obližnjoj kafani i nervozno šetkanje hodnikom porodilišta sve dok babica ne izađe iz porođajne sale i saopšti mu da je dobio sina ili ćerku.. Sama ideja da otac uđe u porođajnu salu i prisustvuje porođaju bila je potpuno nezamisliva.

Za samo nekoliko decenija, stvari su se bitno promjenile. Sve je počelo negdje tokom 60-ih, kada je doktor Robert Bredli, pokušavajući da čin porođaja učini što prirodnijim i opuštenijim, pozvao muževe da prave društvo svojim ženama tokom porođaja, radi pružanja utjehe i podrške. Čitava ova nova filozofija bila je u tijesnoj vezi sa tada veoma aktuelnim feminizmom i „hipi“ idejom povratka prirodi.

 Tokom dvadesetog vijeka porođaj je postao mnogo ozbiljnija stvar. Od „normalnog“ i prirodnog čina koji je žena kroz historiju često obavljala bez ičije pomoći, on je polako prerastao u „medicinsku uzbunu“, događaj u kome su podrška kako medicinskog osoblja, tako i porodice, bili od sve većeg značaja.

Takođe, promjenili su se i samo društvo kao i muško-ženski odnosi. Prisustvo muškarca na porođaju postalo je simbol novog, redefinisanog braka u kome muž daleko više učestvuje u podizanju djeteta i to od prvog trenutka, čina djetetovog rođenja. Djeljenje ovog iskustva danas se smatra znakom zdravog bračnog partnerstva, nečim što ojačava vezu između supružnika i pomaže ocu da se emotivno veže za bebu.

U početku je otac na porođaju bio više stvar ekstravagancije, ali je vremenom ovaj fenomen sve više uzimao maha. Mada je na Balkanu procenat muškaraca koji prisustvuju porođaju i dalje mali, što zbog nepostojanja uslova, što zbog tradicionalnih društvenih normi, u mnogim zapadnim zemljama muškarac prisustvuje porođaju u čak više od 90% slučajeva.

Međutim, iako je muškarac u porođajnoj sali širom svijeta danas postao „norma“, poslednjih godina u stručnoj javnosti sve više se postavlja pitanje koliko je i da li je uopšte dobro da muškarac prisustvuje porođaju svoje supruge. Na to utiču kako nova naučna istraživanja, tako i pouke izvučene iz nekoliko decenija intenzivnog praktikovanja prisustva muškaraca u porođajnoj Sali.

Majkl Odent, čuveni britanski akušer, prošle godine izazvao je pravu polemiku u javnosti nakon što je izjavio da, sa iskustvom od 15.000 porođaja tokom 50 godina rada, smatra da prisustvo muškarca na porođaju često ne pomaže ni ženi niti muškarcu. Iako ima muževa koji se odlično snađu tokom porođaja i zaista predstavljaju pomoć i podršku svojoj ženi, situacija najčešće ne biva uopšte tako idealna. Za ženu, smatra dr. Odent, loši efekti prisustva muža su u tome što porođaj traje duže, bolniji je i povećava se potreba za intervencijama. Kada je muškarac u pitanju, osim što prisustvo porođaju ponekad da bude traumatično iskustvo i da izazove depresiju, ono u određenim slučajevima može i trajno negativno uticati na odnos prema supruzi.

“Iako ima muževa koji se odlično snađu tokom porođaja i zaista predstavljaju pomoć i podršku svojoj ženi, situacija najčešće ne biva uopšte tako idealna.”
Prisustvo muža opterećuje porodilju, objašnjava dr. Odent, jer joj on odvlači pažnju svojim reakcijama. Za ženu koja se porađa važno je da ne stimuliše previše svoj „misleći“ dio mozga – neokorteks, i prepusti upravljanje vitalnim funkcijama onim primitivnijim djelovima mozga koji se u takvim situacijama daleko bolje snalaze. Porodilja bi trebalo da bude koncentrisana samo na sebe, umjesto da ulaže napor da razgovara i „dijeli iskustvo“ sa svojim mužem.

Takođe, način na koji tipičan muškarac doživljava porođaj, dodaje dr. Odent, negativno utiče na porodilju. On je najčešće pod velikim stresom, budući je u situaciji da posmatra ženu koju voli u bolovima, a da ne umije da joj pomogne. Pošto se osjeća nemoćnim, često će insistirati da se njegovoj ženi daju ljekovi za ublažavanje bolova, čak i kad ih ona ne želi, jer ne može više da podnese da se ona muči. Čest je slučaj i da muž, iz istih razloga, vrši pritisak na ljekare i babice da urade carski rez.

Muškarac, suočen sa svojom bespomoćnošću i beskorisnošću, luči hormon stresa – adrenalin – i na taj način otežava svojoj ženi da se opusti, pa porođaj postaje duži i teži. Oslobađanje adrenalina je krajnje „zarazno“ i nije lako biti opušten ukoliko ste blizu nekoga ko je pod naletom adrenalina. Pod uticajem ove adrenalinske „pumpe“ pored sebe, žena ima teškoća u lučenju oksiticina, ključnog hormona zaduženog za uspješno odvijanje porođaja. Mišljenje dr. Odenta potkrepljuje i istraživanje Kraljevskog londonskog koledža, koje je pokazalo da otac koji prisustvuje porođaju svoju nervozu i strah prenosi na ženu, koja zbog toga ima veće bolove.

 Takođe, muž može da „zasmeta“ i nakon samog porođaja. Kako bi brzo i lako izbacila placentu, neophodno je da nivo oksitocina kod porodilje dostigne maksimum, a za to joj je potrebno da se fokusira samo na sebe i bebu, uz kontakt očima, mirisanje i dodirivanje deteta, bez ikakvih spoljnjih faktora koji joj odvlače pažnju. Kada je muž prisutan, ovaj momenat „samozaborava“ je teško moguć i problemi sa izbacivanjem placente su češći, upozorava dr. Odent.

Dok mnogi muškarci iz porodilišta izađu ushićeni i bogatiji za jedno od najlepših životnih iskustava, kod nekih muškaraca koji su prisustvovali porođaju javlja se vrsta postporođajne depresije. A kada se od njih traži da iskreno odgovore, priznaju da nisu zaista želeli da budu na porođaju, i da su bili preplašeni i traumatizovani ovim iskustvom. „Kada bih imao izbora, ne bih ponovo bio tamo. Ali muškarac se više tu ne pita, od nas se traži da budemo prisutni“, jedan je od odgovora takvih muškaraca.

“Dok mnogi muškarci iz porodilišta izađu ushićeni i bogatiji za jedno od najlepših životnih iskustava, kod nekih muškaraca koji su prisustvovali porođaju javlja se vrsta postporođajne depresije.”

Još jedan problem o kome se malo govori, ali sa kojim se terapeuti sve češće susreću, jeste problem seksualne želje muškarca nakon porođaja. Dok za većinu muževa činjenica da su bili očevici porođaja ne utiče na seksualnu privlačnost supruge, neki muškarci imaju problem da svoju ženu u budućnosti doživljavaju kao seksualno biće, pa se često obraćaju za stručnu pomoć. Što je još gore, ukoliko to priznaju, u opasnosti su da budu proglašeni za bezosjećajne monstrume, iako je seksualnost oblast u kojoj razum i dobre namjere nisu baš od mnogo uticaja.

Nemaju samo muškarci nedoumice u vezi sa svojim prisustvom porođaju. Ni same žene nisu baš sasvim sigurne u korist od svojih muževa u porođajnoj sali. Oko 40% njih u jednoj anketi izjasnilo se da bi više voljele da je neko drugi bio uz njih. Svaka šesta smatrala je da je muškarac samo smetao, a četiri od deset priznalo je da je muškarac bio sasvim beskoristan tokom porođaja.

Danas, kada su porođaji duži i komlikovaniji nego ikada, kada su ženama sve potrebniji medikamenti i carski rez, moramo se usuditi da prekoračimo granice političke korektnosti i zapitamo se da li bi muškarci zaista trebalo da prisustvuju porođaju, zaključuje dr. Odent.

Očigledno, podrška muškarca tokom porođaja ima svoje pozitivne, ali ponekad i negativne strane. Ono što je zaista važno pri donošenju ove odluke, jeste da oba partnera to iskreno žele, i da znaju da šta god izabrali, to ne mora ništa da govori o njihovoj međusobnoj ljubavi, i ljubavi prema djetetu koje dolazi u njihove živote.

Piše: Jovana Papan

Roditelj&djete, 2010. godina

Obrada: Akos.ba