Anonimni boloholičari

Niko na svijetu ne zaboravi gubitak voljenih osoba. Bol nikada ne prestaje do kraja života, nekad se javlja u manjem a nekad u većem itenzitetu. Boloholičari se samo naviknu na tjeskobu u grudima, kao da je ona oduvijek bila dio njihovog bića. Naviknu se, kao na  stolicu u sobi.  Neki oproste, neki ne, a oni koji oproste čine to zbog sebe. Ti nisi ni svjestan dragi čitaoče da su boloholičari svuda oko tebe, tvoj stomatolog, krojačica, komšija, prolaznik, poznanik, efendija u tvom džematu, prodavačica paradajza na pijaci.

Svaki dan za njih je nova bitka, njihov džihad je boriti se protiv drugog sebe, onog ogorčenog ega, koji žudi za osvetom. Drugo „ja“, želi se napiti krvi dušmanske i gledati onog ko mu je sve uzeo, kako polahko umire u mukama, želi mu iščupati srce iz grudi, razderati jetru, oprati ulicu njegovom krvlju. Drugo „ja“ u katila gleda kao parazita, kome ne treba suditi u državnim sudovima i zatvarati  u zatvore, već po kratkom postupku odmah ubiti: objesiti, razapeti, osuditi na električnu stolicu, bez i minute suđenja, riječi porote i sudije, odbrane advokata. Možda ova strašna istina nekome ko nije boravio u Bosni i Hercegovini tokom rata 1992-1995 zvuči okrutno, nehumano, odvratno…  Ipak moje skromno mišljenje je: Blago onom ko je ostao normalan, čije su se oči nagledale tolike strahote. Kad slušam priče o ubistvima, i metodama ubistava, naježim se na isti način kada neki od imama priča o strahotama Džehennema. Uprkos tome, preživjele žrtve, pokušavaju se smiriti, i naučiti živjeti s bolom… A kakva je pravda na većini suđenja, nadaju se Božijoj pravdi, Onog ko je stvorio sve ljude, bez obzira na boju kože, nacije… Svi smo mi u biti braća i sestre, i trebali bi dijeliti zemlju koja nam je darovana, zajedno radeći za napredak, i poštivati drugog i drugačijeg…

      Jednog poslijepodneva, na gornjem spratu gradske radio-stanice, sjedili su ljudi. Stolice su bile postavljene u obliku kruga. Soba je bila prilično  mračna. Uz zidove bile su velike police ispunjene knjigama, a i sami zidovi su išarani vrlo lijepim dekorima, između ostalog rečenicom: „Centar za izgradnju mira.“ Sjedilo je tu desetak osoba, s istim porokom: boloholičari! Simptomi: tuga za najdražim ubijenim bićima, nostalgija za lijepim vremenima, rijeke suza, usamljenost…

Na stolu domaći kravlji sir miriše. Donijela ga  teta sa smeđom mahramom. Nervozno cupka nogom po parketu, kršeći prste… Zatim podignu glavu, lice joj se zapalilo i ona prekide predivnu tišinu: Ama doktore! Kakav oprost! Ja bih njima glave otkinula! Ovaj je sav narod poludio! Đe more biti da ja sa Srbinom sad sjedim i pijem kahvu. Jeste li vi normalni?

Išla sam ja na nekakav izlet, žene organizirale – čut ćete vi šta će biti. Po nesreći, stali u nekakvoj birtiji, njihovoj! Čim je njihova, mora biti birtija, a da sam znala ne bih izašla.

Zubi su mi škripali od muke, nikako se smirit nisam mogla, a konobarčić nekakav, jedan od NJIH, nekakav sav smotan, to je njima u krvi, doktore. Zatim, najednom, žena ustade, i reče: Ovako sam mu rukom pokazala da se gubi!

„Smirite se, molim vas“, reče doktor pomalo se smješkajući, a moram priznati da je situacija i bila pomalo komična. „Ima li još neko da bi podijelio svoje mišljenje danas!? – upita blago doktor? A žena ratnica, kao da ga nije ni čula, nastavi: „A Halima sjedila sa mnom, komšinica, i kaže mi: ne nazivaj selam ođe bona. Uh, kako me je samo naljutila! Zar se ti o Halima stidiš svoje vjere, i onog što si! Ma nazivat ću ga u Vatikanu vala. Ja se ne stidim onog što jesam, a ti Halima ako ćeš tako pričati, ustani odmah i idi, i meni ne trebaš, ona tako meni priča, a ona Halima, kao što sam i ja Fatima, muslimanka.. Uh…“  disala je kao da trči.

Kada se konačno smirila, starija žena možda oko šezdeset godina tiho progovori: Šta je insan sve premetnuo i nagledao se… Mene tuga obuzela jer mi za Bajram niko od komšija nije ušao, a još znaju da mi je muž poginuo.

„Dakle, Vas boli odnos društva“? – upita doktor. Naravno, jer zar ne bi trebali brinuti jedni za druge… Zato nam je ovako i danas, slaba ekonomija, nema posla, jer svako gleda samo sebe… A djeca dođu kad uzmognu, od obaveza, od posla..

Svi smo ćutali. Toliko da se jasno čuo svaki zvuk sa ulice. Nije lahko pričati o zločinima, o onome što insan duboko nosi u sebi… Boji se osobe koja izroni iz najvećih dubina duše, koja bi se svetila… Koja bi nalila ulice krvlju, nebo ispunila kišom.

Najednom sam odlučila. „Mogu li ja nešto da kažem¨, rekoh. I čim je doktor kimnuo potvrdno glavom počeh… „Prvo sam se nadovezala na teta Fatiminu priču: Trebali bi zbog svog dobra shvatiti da nisu svi ljudi isti, nisu svi Srbi koljači, i u svakom narodu ima crvavog voća. Niko ne kaže da se mora oprostiti. Ne može se, sve i da insan hoće, to je krađa sreće, i nikada je ne mogu vratiti. Možda će neko smatrati da nisam kompetentna pričati tako jer moje oči nisu vidjele užasa, ali jeste duša pretrpjela, i trpi i danas, i isto mi je kao da i jesam vidjela.

A ova novootkrivena grobnica… Tomašica, prošaputah…

Kako se osjećate u vezi toga? – pitao je doktor. U mojoj glavi najednom, slagao se kostur: Lubanja sa donjom čeljusti, kralježnica, prsna kost, rebra, bedrena kost, i sve ostale… A zatim je meso počelo obavijati kosti, i odjednom je bilo presvučeno kožom, i svuda je strujala krv.

Nekada kostur, a sada insan se okrenuvši blago nasmijao. Zasijale su plave oči, iste moje, i tamam kada mi je htio nešto reći, vratih se u sobu u kojoj sam sjedila. Rekla sam tiho:  “ On bi prestao da bude imaginarna slika, i zaista bi postojao u mojoj glavi“.

Ne znam kako, ali kao da sam skinula  veliki teret s pleća, podijelivši svoje muke sa strancima.

„Postoji i trauma počinitelja“, reče doktor. Mislim da su se svi prisutni jako iznenadili.

Teta Fatima je odmah reagovala. „Kakva njihova jadna trauma! Ma ni insani nisu! Šta je njih briga za našim oprostom, a da imaju traumu“?

„Shvatila sam šta želite reći doktore“, umiješah se dok nije došlo do većeg incidenta. – Kada sam bila na suđenju katili su se ponašali kao da su došli gledati film. Tokom suđenja skoro još da ne zaspu, brane se sa slobode, uđu istim putem kuda i ja ulazim, i kao da nisu ni svjesni svojih djela. – Upravo, potvrdi doktor, i tako će biti dok se glasno i jasno ne pročita presuda.

Nakon skupa – svako svojim putem. I shvatim, „ma nisi ti jedina bona, svuda ima boloholičara, svako nosi svoj prtljag, svoj hal, i mi trebamo jedni druge… Da slušamo šta onaj drugi ima reći, biti će i njemu i tebi lakše.“

Za Akos.ba piše: Merjem Dizdarević