Istinita poučna priča: Marksista na hadžu

“Ne briši prošlost, trebat će ti da ne pogriješiš u budućnosti.”

Nekada davno čuo sam jednu priču i ona me vazda podsjeća na srednju školu i jednog čovjeka. Ne znam od koga je hodža Klanco saznao a prič’o je mome babi a i ja sam slušao. Kazuje hodža kako su nekada pedesetih godina Komunistička partija i njena UDBA poslali nekog svog obavještajca Hasana na hadždž u Meku da vidi i ispita, ko ide, kuda i zašto idu i s kime se susreću bosanski muslimani. Kada je ovaj Hasan došao u harem Kabe, sve vidio, sve čuo i osjetio duša natjerala suze na oči progovorio je “Allahu dragi, ovdje su svi došli radi Tebe, jedino ja doš’o radi partije”! Vratio se sa hadždža, vratio partijsku knjižicu, okrenuo se vjeri u jednog Boga, ni riječ nije napisao o hadždžu i bosanskim muslimanima i naravno, zaglavio  dugogodišnju robiju na Golom Otoku. Kad sam slušao ovu priču bio sam dijete, nit’ sam znao šta o Pariji niti o hadždžu i trebao sam poći u srednju školu. Babo je radio na kamenolomu, mala plata. Hem što je mala, hem što je pola ne donese kući i nije bilo para za moje školovanje u Sarajevu. Starija sestra već je išla u Sarajevo, plaćali su stan, hranu, knjige, prevoz i jedva sastavljali kraj s krajem.

27. jula poslije teferiča u Čevljanskom polju dođe rođak Tahir H. iz Dolova i ponudi babi i majki za mene džaba stan i hranu, škola k’o škola jal’ u Olovu jal’ u Sarajevu, ista! Oni jedva dočekaše i odem u Olovo i upišem se u Srednju ekonomsku školu. Roditeljima nije bilo važno koja je, samo nek’ je srednja. Počnem stanovati u Dolovima kod Tahira i Adile. Odmah na početku Taib, Fahko i još neki dolovčani iz starijih razreda “isprepadali” su me i rekli za profesora Asima P. “On ti predaje Marksizam i socijalističko samoupravljanje, “najgori” je u školi i ako te on uzme na zub, gotov si!” Davali su mi savjete, šta ću i kako ću. Poznavao sam Sihanuka, Slavicu, Ratku iz osnovne škole, ostalo bilo je sve novo društvo. Sa Zokom sam se upoznao i sjedili smo u klupi, Amira i Munira ispred, Sirće iza, Meho desno, Žuga lijevo…

Na malom odmoru naslonio sam se na klupu, čekali smo Marksizam i profesora Asima. Uletio je ko poplašen s dnevnikom ispod pazuha i čini mi se da je vidio prvo mene naslonjenog na klupu i progovorio: “Ti! Imbecilu, debilu, degenu, degeneriče, sjediš li tako kod kuće? Džaba si se upis’o, nije za tebe škola, što se mene tiče ne moraš više ni dolaziti. Sjedi dolje! Nastala je tišina. Počeo je listati dnevnik i počelo je predstavljanje. Alispahić, Bijelić, Ćebić, Degermendžić, Džinić… Gljiva, ustao sam i stao k’o osuđenik. Pogledao je u mene pa u dnevnik, pročitao ime majke i na svoj način prokomentarisao: “Umija, Umija, da si umjela ne bi ga rodila”. Svakome je on našao neku mahanu i većinu je oborio na godinu, prvog dana. Većina nas bili smo imbecili, debili, degeni i degenerici a dosta djevojčica je trebalo ostati kod kuće heklati i vesti goblene za ovcama jer nije škola za njih. Tako nam je govorio. Ozbiljno sam shvatio Asimove prijetnje i nisam nikad ništa ni učio. Što ću učiti kad ću pasti iz Marksizma. Kasnije smo skontali da Asim nije bio tako opasan, bile su to njegove pedagoško-odgojne metode. Nekako sam se provlačio, učio nisam nikada i ništa, pogotovo Marksizam. Nešto mi se nije dalo. Jedino što sam stvarno znao odgovoriti bilo je “Nisam spreman”, i “Možel’ za sljedeći čas”. To sam znao napamet! Irdin J. bio je najbolji, pa Saša, Slavica, Plemka, Sonja, Meho, Zoka i još neki, učili su, znali su i odgovarali su. Nas desetak bili smo najgori. Nazor smo se provlačili i sve nam je bila zafrkancija. Bili smo čudna generacija. Samo se gledalo ko će kakvu “budalaštinju” napraviti da se ispuni dan. S Irdinom sam sjedio u trećem i četvrtom razredu, u posljednjoj klupi do zida. Profesor Asim je redovno zastajao kod Irdina i raspravljali su o “eksproprijaciji eksproprijatora, prvobitnoj akumulaciji kapitala, Imanuelu Kantu, njemačkoj filozofiji” i drugim temama koje mene nisu puno zanimale. Profesor se čudio kako se uopšte možemo družiti i sjediti zajedno. Kod Irdina sve petice kod mene sve jedinice a vazda zajedno i još dobri drugovi. Jedne prilike je u tom njihovom razgovoru profesor postavio nekakvo pitanje, ja sam načuo ko kroz san i “bubnuo” poluglasno, više za sebe odgovor “Čovjek treba prvo jesti, piti, stanovati i odijevati se. Da bi to zadovoljio mora, raditi”!

I pogodio! Asim se zabezeknuo, nije mogao da vjeruje da i ja nešto znam. I dobio sam pet iz Marksizma i socijalističkog samoupravljanja. Možda sam jedino iz fizičkog dobio peticu. Nekoliko puta došao sam sa Asimom i njegovim plavim fićom iz Dolova u Olovo jer je profesor dolazio svaki dan iz Sarajeva i izvan škole i učionice bio je drugi čovjek. Uvjek je bio veseo i spreman na zezanje. Bio je “marksista”, i o drugim temama je rado prič’o i raspravljao. Govorio mi je i savjetovao me da učim i da se ne zafrkavam. Ne treba ti puno a bez škole si niko i ništa. Jedne prilike u šali pitao sam “Profesore, ja kad dođem kući majka kaže ima Bog, kad dođem u školu vi kažete da Boga nema, ako poslušam majku, propadoh, ako poslušam vas ne smijem majki na oči. Šta ću i kud sam prispio”. „Nikuda ti prispio nisi, eno ti stovarište u Čevljanovićima istovaraj cimentu, voltaj balvane, vozaj s volovima sijeno Gojančanima, za to nit’ ti treba Bog, niti ti treba škola…“

Na početku četvrtog razreda, u septembru krenuli smo na ekskurziju u Ohrid. Odmah sa stanice u Olovu krenula je pjesma praćena flašom a sve uz Japin bubanj i Sašinu gitaru. Japa je počeo onu poznatu ekskurzijsku pjesmu “Ide prva kamila, ide druga kamila, ide treća kamila…četvrta i peta, ide šesta kamila…deveta i deseta”, pa onda “Ide prvi beduin, ide drugi, ide treći beduin…deveti i deseti”! Većina nas nije znala i vidjela jel’ se penjemo ili spuštamo niz Karaulu, bili smo u “drugom” stanju. Japa je bubnj’o i pjevao a i mi s njim “Stala prva kamila…pa čučnula…pa legla…pa ustala…pa opet krenula, pa onda beduini isto. Stotine puta, sto kilometara sve dok vozaču nije dojadilo pa je zaustavio autobus i ultimativno tražio da Japa promjeni pjesmu. Japa k’o Japa…vozi Miško ide druga “Daj ribu, ribu, ribu. Daj ribu, ribu, ribu. Daj ribu, ribu, ribu….. Ribu, ribu, ribu, daj!…..Ribu, ribu, daj ribu… Poslije ove druge vozač je šutio i vozio. Vidio je s kim ima posla. Ekskurzija kao i svaka, mladi, ludi. Lijepo i nezaboravno. U toj ljepoti ludosti i nesvjesnom stanju zakačim se sa profesorom Prava, vrlo ružna situacija, vrijeđanje, psovke i haman fizički obračun. Marko mi obeća da će on, ako ja prođem na kraju godine, pojesti dnevnik. Provlačio sam se kroz iglene uši u ova tri razreda a u četvrtom još s Markovim obećanjem učio nisam nikad i ništa. U školu sam iš’o “nako”! Na kraju je Irdin zamolio profesora Asima da interveniše i izgladi situaciju kod Marka, ostale predmete što sam znao i naučio na času odgovaram i prođem “načisto”. Poslije srednje škole većina nas je došla u Sarajevo. S Irdinom, Mehom i Žugom i još nekima druženje je bilo skoro svakodnevno. Profesora Asima sam rijetko viđao. Pred rat neko reče da je Asim zaglavio zatvor u Foči. Pričalo se da je u hotelu Aqaterm u Olovu bio sudionik nekakve tuče u kojoj su stradale izvjesne osobe. Jedni su pričali da je bio međunacionalni, drugi da je bio idološki, vjerski sukob i marisana. Uglavnom svi su bili pjani, bilo je psovki i uvreda, sijevali su noževi, potezali pištolji, bilo je ranjenih i profa je zaglavio zatvor. Ko je prvi počeo i ko je kriv nije više bilo važno jer uskoro je počeo rat. Godinu, dvije pred rat za profesora nisam ni čuo a ’92 nije mi na um padao. Stalno neki pokreti, akcije i stalno neke nove vojne formacije, novi ljudi i obaveze. Proljeće ’93, maj-juni zona odgovornosti naše čete bila je na Stupu od glavne ceste i Simensove hladnjače prema Azićima. Standardni borci, i pridodato odjeljenje minobacačlija. Pročitam na spisku ime profesora Asima. Otkud on. Drago mi što je živ a još mi draže što je pod mojom komandom. Dobro razmislim šta ću i kako ću i krenem u obilazak. Neko je prožbunio četnike na Spahića farmi i na Stupskom brdu, puca se, granatiranje i detonacije. Dođem tranšejom do stražarsko mjesta između dupleks kuće i pruge. U onom blatnjavom improvizovanom bunkeru  Asim sa “tandžarom”,  stražari k’o pravi vojnik. Kada je vidio da je neko došao u obilazak izađe ispred bunkera. Nije me odmah poznao al’ k’o da sam mu odnekud poznat. Taman je zazin’o da nešto kaže uozbiljim se i k’o da komandujem velim “Vojniče, vraćaj se na svoje mjesto, inače ću te poslati na vojni sud”. Kad se sjetio u svom stilu i sa svojim poznatim osmjehom progovori: “Ti, ti mi komanduješ!? Oj, Asime, šta si doživio! Oj, armijo, šta si doživjela! Neće Asim na stražu više nikad”.

“Hoćeš, hoćeš morat ćeš. Došla cica na kolica. Šta ja ono bi u srednjoj školi, imbecil, idiot, degen, degenerik?!” Izgrlimo se k’o najrođeniji a on se okrenu prema Aliji i reče: “Što god da ti je prič’o nije istina, bio je najbolji, sve je znao, nikada nije bjež’o s časova. Aman illahi ya Rabbi, što je bio dobar učenik! Eto vas ostanite, stražarite i čuvajte otadžbinu a ja odoh kući i vidimo se kad rat stane”.

“Neka tebe, profesore, nikuda ti ne ideš došlo je i mojih pet minuta, sada ja naređujem”.

Prvo, drago mi što ga vidim a drugo, još mi draže što reče “Aman ilahi ya Rabbi”. Ne vjerujem da je to Asim, stari i okorijeli marksista, a treće, znam i ubijeđen sam da Allah dželešanuhu upućuje koga On hoće i kada hoće. Ljudi se tu puno ne pitaju a opet sve je do njih. U Boga vjeruju oni koji pameti imaju.

“Rekoh li ti profesore da je moja majka u pravu. Ovdje nema Marksa nit’ Engelsa a i Tito sa čitavom partijom nam ne bi pomog’o”!

“Znam ja to bolje od tebe, hoćeš li da ti malo vazim ili me skloni u komandu da vazim ljudima”.

“Ima ko pričati borcima, fali nam stražara, neka tebe tu, prouči koju dovu, koji put amin, samo Allah pomaže i čuvaj se da te ne pogodi.” Tih nekoliko dana puno smo pričali, sjećali se i spominjali školske dane i poznanike. Nešto kasnije našli smo se na džuma namazu u gradu a poslije smo bili na terenu na Kremenjači i Musićima. Vratili smo se u grad i više profesora Asima nisam vidio. Nove jedinice, ROŠ, RKŠŠ, novi ljudi, obaveze i dužnosti. Kraj rata, pos’o i opet borba. Da se stigne što se izgubilo, tako da sam ga bio haman zaboravio. Sve do 2007. godine.

Na samom ulasku u Harem Kabe hiljade ljudi izgovara Lebbejke Allahume lebbejk…

La ilahe illellah…

Allahu ekber…

Duša tjera suze na oči. Plačem a fino mi. Tavafim oko Kabe, ispred očiju mi prolazi čitav život. U mislima pravim inventuru. Allahu dragi, šta li sam i gdje li sam zaradio pa sam ovdje. Hodam po stopama Allahovog Miljenika, hazreti Omera, hazreti Hamze…

Na um mi pada sve…

Sjetih se udbaša Hasana s početka priče. Tek tada sam istinski razumio Hasana i njegovo napuštanje komunista i partije. Ovdje bi i Tito velič’o Allaha dželešanuhu.

Sjetih se i profesora Asima. Šta bi on dao da je ovdje. Osjećaji s hadždža teško se opisuju, to se doživljava. Nekoliko godina kasnije na jednom putovanju kroz Mađarsku zaturismo priču o srednjoj školi i ekskurziji. Počeše se žaliti na današnje škole, nastavnike, obrazovanje i djecu. Mislim u sebi, moj je zlatan kakav sam ja bio o svemu mu mogu govoriti, o školi i učenju ne smijem. Amira Rušidovca reče da su njeni sinovi u gimnaziji imali dobrog profesora sociologije Asima. I ja sam u srednjoj ekonomskoj školi imao dobrog profesora marksizma Asima.

“Da si ti živ i zdrav Hasibe, dobri marksista i sociolog Asim obavio je Hhdždž i prošle godine preselio je na Ahiret”! Allahu Ekber! On, Allah, upućuje koga hoće i kad hoće. Daje ljudima što hoće i kad On hoće!

Ljudi malo znaju šta ih čeka u životu. Nikad ne reci…

Autor: Hasib Gljiva