6 tipova ljudi kojima nije dobro pokazivati svoju ranjivost
Nekad je to “prodrmavanje”, nekad je razumjevanje, nekad slušanje, nekad rame za plakanje…
Ono što je bitno, i u čemu mnogi griješe, je obratiti pažnju na osobu kojoj želimo da pružimo podršku. Zapitati se kako da pomognemo. Možda čak i otvoreno pitati- kako mogu da ti pomognem? Šta mogu da učinim za tebe?
Brene Braun govori o tome kako je za življenje cijelim srcem neophodno da budem u kontaktu i sa svojom ranjivošću, kao i da je ranjivost ono što nas istinski povezuje sa drugim ljudima.
Ali, naglašava i da je važno voditi računa kada i kome pokazati svoju ranjivost. Nisu svi u stanju da razumiju i podrže, koliko god nas vole, i koliko god to željeli.
Ona navodi 6 tipova ljudi kojima nije dobro pokazivati svoju ranjivost. Ne zato što su oni loši, nego zato što nisu u stanju da je vide i prihvate, i na taj način mogu dodatno da nas povrijede. Iako nas mnogo vole. Baš zato što nas mnogo vole.
- oni koji se postide kada vide ranjivost drugih i završite tako što vi tješite njih, a ne oni vas
- oni koji reguju sažaljenjem (“Jaaaaadna. Straaašno.”)
- oni koji se razočaraju u vas kada vide vašu slabost i nesavršenost
- oni koji vas kritikuju zbog vaše ranjivosti (“kako si mogla to da dozvoliš?”)
- oni koji se previše trude da vas oraspolože i umanjuju značaj problema
- oni koji se “takmiče” (“nije to ništa, zamisli šta se meni dogodilo!”)
Ja se baš rijetko nerviram, ali kad se iznerviram, potrebno mi je da to izbacim iz sebe. Potrebno mi je da me neko samo sasluša i razumije. I dodatno me nervira kad mi neko kaže da se ne nerviram.
Također, kad vidim da se neko nervira, tu sam da saslušam i pustim tu osobu da iz sebe izbaci to što je muči.
Ali, ne dozvoljavam da to prijeđe granicu nerviranja zarad nerviranja.
Ako možeš da utičeš na to oko čega se nerviraš, nema potrebe da se nerviraš.
Ako ne možeš da utičeš, nema razloga da se nerviraš.
Nisam sigurna da citat baš tako glasi, ali poruka je ta.
I baš to što sam rekla, da se ne nervira, je pomoglo da se umiri. Bila sam prijatno iznenađena koliko brzo je “djelovala” ta izreka.
Zašto ljudi koji nas vole ne mogu da nas podrže kad nam je to potrebno?
Često se baš tada, kada smo ranjivi i tražimo/očekujemo podršku, osjetimo neshvaćeno i nevoljeno.
Uz sva znanja koja imam, i meni je nekad potrebna podrška. Nedavno sam se našla u takvoj situaciji, i obratila se drugarici koju mnogo volim, i za koju znam da mnogo voli mene.
Umjesto podrške dobila sam predavanje u stilu Dalaj Lame. Osjetila sam se neshvaćeno, neprihvaćeno, možda čak i malo glupavo…I meni je jasno da sa kosmičke perspektive moj problem nije bitan, ali opet, u datom trenutku, meni je bio prevelik i nisam znala kako da izađem na kraj sa svim tim osjećanjima. I zato nam nekad trebaju drugi ljudi. Da budu uz nas i podrže nas dok prolazimo kroz nešto što nam je teško i emocionalno iscrpljujuće.
Naljutila sam se malo na tu drugaricu, priznajem. Ali onda sam shvatila da ona čini najbolje što zna i umije. Tješi mene onako kako tješi sebe.
A onda sam se sjetila mudrog citata iz Malog Princa:
Od svakoga treba tražiti ono što može da pruži.
Podsjetila sam se da sam ja odgovorna za to da pronađem podršku kakva mi u tom trenutku treba. Kao i da sam odgovorna da jasno i glasno kažem šta mi treba. I da vidim ko to može da mi pruži, a ko, uz svu ljubav i dobre namjere, ne može.
Isto preporučujem i vama. Da tražite podršku za sebe, jer svima nam je potrebna. Ali, da vodite računa od koga je tražite, ko može da vam je pruži na način koji će vama prijati i odgovarati.
I, izuzetno važno, imati na umu da to što nas neko ne razumije, i ne umije da nas podrži, ne mora da ima nikakve veze sa ljubavlju.
