Priča o profesorici koja učenike motivira da čitaju 40 knjiga godišnje

Nensi Atvel se već 40 godina vodi maksimom da se čitalačke navike stiču i nastaju u učionici, a da se konsoliduju kod kuće. Kao profesorica i osnivač Centra za učenje i čitanje (Center for Teaching&Learning, CTL) u Mejnu, SAD, postigla je da njeni učenici sedmog i osmog razreda (ekvivalent prvog i drugog razreda gimnazije) čitaju u prosjeku 40 knjiga godišnje (dok je državni prosek oko 10 knjiga). I to čine iz zadovoljstva, prenosi portal Diz Que Diz, prenosi Nedeljnik.

Piše: Hema Losano / Prevod: Natalija Stojankić

„Ključ je u tome da sami učenici odlučuju šta žele da čitaju“, objašnjava Atvelova u videu gdje predstavlja svoju kandidaturu za Nagradu Globalnog Učitelja (Global Teacher Prize), Nobela za učitelje, koju je osvojila 2015. godine.

Da bi se to postiglo, bilo bi idealno da postoji dovoljno bogata ponuda knjiga koja bi obuhvatila sve teme koje interesuju učenike. „Moji učenici mogu pročitati od 30 do 100 knjiga godišnje. Prosto ih ,gutaju’, jer je biblioteka u učionici puna zanimljivih priča, jer imaju dovoljno vremena da svaki dan čitaju u školi i jer verujem da nastavljaju da čitaju i kod kuće, svake večeri“, rekla je Atvelova za jedan članak iz 2010. godine.

Vrijeme i prostor rezervirani za čitanje su od presudnog značaja da učenik čita iz zadovoljstva. Zbog toga, Centar za učenje i čitanje obiluje policama prepunih knjiga (manje-više oko 20 knjiga po učeniku), kao i foteljama i velikim jastucima gde učenici mogu da se smjeste da čitaju.

Vaspitač svojim radom prati mladog čitaoca. To podrazumjeva da ga sluša dok čita naglas, uči ga da naglašava rečenice ili mu objašnjava značenje riječi koje ne razumije. Rad sa učenikom se nastavlja i nakon samog čitanja. Tada se učenik ohrabruje da razgovara o onome što je pročitao, čak i da piše o tome. Pisma profesorima, u kojima učenici daju svoje mišljenje o knjizi, govore o značenju koje ta knjiga ima za njih itd., predstavljaju uobičajenu praksu u Centru.

Tu se praktikuje individualno i redovno praćenje napretka učenika, koje se mnogo razlikuje od uobičajenih načina provjere znanja, rezimea, kontrolnih ili usmenih prezentacija nakon čitanja knjige. Ovakvi načini provjere znanja, prema mišljenju Atvelove, ne doprinose mnogo sa stanovišta učenja. Osim toga, ne doprinose ni tome da čitalac pronađe svoju čitalačku zonu (Reading Zone), odnosno fazu koja dolazi kada se čitalac potpuno unese u štivo. Čitalačka Zona je i naziv jedne njene knjige, u kojoj objašnjava svoju metodologiju drugim profesorima.

Atvelova kaže da su je četiri decenije iskustva naučile da se njen posao sastoji iz „čitanja, uživanja i preporučivanja mladalačke književnosti omladini koju podučavam“. Jedna od glavnih tačaka njenog metoda (ali ne i jedina) jesu liste preporuka za čitanje koje su sastavili sami učenici.

Među njenim učenicima ima čitalaca raznih nivoa, „od disleksičara, pa do brzih čitalaca i prefinjenih književnih kritičara“. Ali svi oni, uvjerava Atvelova, imaju zajedničku crtu. „Vole knjige. Pronalaze svoja interesovanja, potrebe, borbe i snove u pričama koje se nalaze u njihovoj biblioteci“. Iako je za profesoricu najvažnij uticaj čitanja na empatiju (nešto što je bilo tema više istraživanja), „oni se susreću sa mladalačkim interesovanjima, potrebama, borbama i snovima koji se razlikuju od njihovih. U kritičkom okruženju uče o različitosti ljudskih iskustava i počinju da shvataju šta njih interesuje kao i šta bi mogli da se usude da postanu“.

Akos.ba