Neka su ti ruke uvijek okrenute nebu, pogotovo u kasne sate

U restoranu gdje radim, došao je jedan od najpoznatijih ljudi u državi. Čovjek čije je ime redovno u novinama, reklamama. Bila mi je čast uslužiti ga, velika čast! Došao je u pratnji jako lijepe, šarmantne, zgodne djevojke.

Nakon što sam ga uslužio, moj kolega (inače rođak tog poznatog gospodina) ispričao je njemu moju priču, ko sam, šta sam i odakle sam. Negdje pred kraj smjene, Poznati Gospodin zovnuo je mene za svoj stol i zamolio da sjednem. To sam i učinio.

– Tvoj kolega mi je ispričao tvoju priču. – reče i zaplaka kao da je izgubio nekog bliskog.

– Hvala mu, a zašto Vi plačete? Nije mi jasno, mislim, ja sam samo jedan u nizu, jedan od bezbroj onih koji rade i bore se da uspiju u onom što vole. Pisanje je moja borba.

– Ne plačem ja baš zbog toga, u tebi, Semire, vidim sebe. Pogledaj sad, tako mi Allaha, ne hvalim se, svi znaju ko sam, svi me pozdravljaju. Ja sam bio konobar baš kao ti. Ne ponižavam te, samo te postičem da znaš, da se isplati boriti, da se islati znojiti, a da niko ne pokazuje u tebe prstom, nego da te spominju. Gledao sam tvoje pjesme, pročitao članke o tebi, upravo sad. U mnogo dijelova spominješ Lejlu, to me pogodilo. Lejla je bila moja prva ljubav, koju sam upoznao u ranim dvadesetim godinama, negdje pred sami rat. Doselila se u zgradu do moje, dva mjeseca smo se smješkali jedno drugom. Pošto je ona bila u školi, ja na poslu, baš kao ti u mašnici dane i noći provodio, da imam nešto, da fakultet upišem. Davao je Bog nafaku sa svih strana, ja sam radio u nekoliko lokala, samo da uspijem. Jedne noći, dok sam dolazio kući s posla, Lejla je bila ispred ulaza, upravo se vraćala sa neke fešte. Lejla je ubrzavala ritam moga srca, bila jedina misao, znao sam da je iz imućne porodice, a isto tako sam znao da imućni ne poznaju i razumiju obične. Molim te, donesi nam još po jednu kahvu, pa ću ti nastaviti, ako želiš?

– Vrlo rado, gospodine, naravno da želim.

U toj iskrenosti, u tim suzmama vidio sam mnogo bola, patnje i iznenađenja koje život donosi. Donio sam nam kahvu, a Poznati

Gospodin priču nastavi:

– Malo je popila, nije puno, malo, nevino i djevojački. Dok sam ulazio, uzela me je za ruku i zaustavila. Stao sam. Rekla mi je da me dugo gleda, da me dugo želi, ali ne smije od svojih da se raspita, jer njeni će njoj naći čovjeka koji nju zaslužuje, Titin sin ili neko od Krašovih. Da noćima sanja da me ljubi, grli i da šetamo zajedno. Zagrlila me, poljubila, ustvari ljubila, dugo.

Suza za suzom ide, čovjek u jedna ćošak gleda i priča. Bože, tako velik čovjek, poznat čovjek, nije pijan, meni dušu otvori. Ja sam samo konobar.

– Sjedili smo do pet sati, ležala mi je u krilu, pričala o sreći, koju očigledno nije imala. Želio sam sreću sabrati, sabrati u vreću i donijeti njoj misleći da je zaslužuje. Odnio sam je do stana, probudio, poljubio i ispratio, nikad sretniji nisam bio. Legao sam u pola šest, ustao u pola sedam, uzeo mašnicu i na posao. Ja se vraćam s posla, ona iz škole. Onako bez pozdrava, bez ičega upitala me: ‘Šta ti radiš?’ Rekao sam joj da samkonobar, a ona, ona reče nešto što me je narednih dvadeset godina budilo i vraćalo, kada sam pokušao odustati, rekla mi je:

‘E, jesi uspio u životu!’ i prošla, prošla kao da me Bog nije dao. Bio sam tužan, slomljen, plakao sam kradom, kao što sam je i volio. Patio, molio, borio i dobio, hvala Bogu. Završim fakultet u Sarajevu, odem u Irak kao inžinjer mašinstva, donesem dosta para i počnem polahko da kupujem mašine i otvorim firmuRat je uništio sve to, preživio sam hvala Bogu, prodao to što je ostalo i počeo sa radnjama polahko i sada vodim jednu od najboljih firmi u državi. Hvala Allahu! Nisam se vraćao u Sarajevo.

Moji su sve prodali, otišli u Njemačku. U jednom gradu, otovorim jedan od vodećih pogona i raspišem oglas za sekretaricu.

Jedan moj poslovni partner, predloži neku ženu, kaže pati kroz život, čovjek je udarao, djeca patila, konačno se rastavila. Ima dva sina i ima iskustvo. Pristao sam na to, a na razgovor dolazi, pogodi ko? Lejla. Ista ona, samo život svoje crte načnio, dolazi meni, da radi kod mene. Nije me odmah prepoznala. Slušao sam njenu priču, odrekli je se roditelji zbog supruga, dilera i kriminalca. Bili su upravu. Ali su umrli, i sva imovina ostala bratu. Brat isto ne želi takvu sestru. Pitao sam je slučajno, gdje je prije živjela. Reče mi adresu mog djetinjstva. Rekao sam joj tada, da sam i ja nekad živio tu, baš u tom ulazu, ali nije me se sjetila, prokleta sila. Ne zna koliko mi je valjala u životu, hvala joj! I dan – danas kod mene radi, gledajući nju, vidim milost Božiju, vidim lekcije života i da se sve mijenja. Zato, ako nekad budeš pisao nešto, spomeni me, ne imenom i prezimenom, izmisli, samo neka tu bude Lejla, ja ću znati šta je. A, ako Bog da, ti ćeš uspjeti, zapamti!

Ostao sam u čudu, i meni su suze potekle.

– Evo, vidiš li nju, ovu moju ljubav, bila je kod mene čistačica. Bježala od mene, nije želila kontakt sa mnom. Iskušavao sam je, odbijala je, davao pare – ona ih derala, davao slobodno, ona radila. Davao čak i veću plaću – ona vraćala. Zato sam je zavolio, jer ovo što sad imam i zbog čega me svi znaju, ona je mrzila. Da sam joj dušu, bez dodira prije braka, skupih poklona i odmora. Prihvatila je. Dvije godine veze, bez provedene noći. To je moje bogatstvo!

Nisam izdržao, morao sam priču napisati. Davno je ponoć prošla, drugi januar polahko raste, umor čini svoje.Kada je Gospodin Poznati krenuo, platio je sve, ostavio dobar bakšiš i rekao sljedeće:

– Sutra ti možeš biti ja, ja isto mogu biti ti! Imaš ruke, i uvijek neka su okrenute nebu, pogotovo u kasne sate. Uspjeh zavisi samo od Njega!

Iz knjige: “Ramazanski dnevnik I” Semir Krnjić

Akos.ba