Inspirisana istinitim događajem u Bosanskoj Krajini: Prva priča

I

– Bježite, Salko! Bježite! U šumu, Salko. Tamo formirajte liniju odbrane, ovo je ovamo puklo – čuo se Fadilov glas na toki-vokiju.

Salko je silovito iskočio iz bunkera, zajedno sa Mersadom i Senadom. Trčali su svom snagom. U Salkinim ušima samo se čuo Fadilov glas: „Ovo je ovamo puklo.“ Salko je znao da je to prva linija pukla, da su autonomaši probili, na njima je bilo da se povuku u šumarak i tamo drže liniju odbrane. Salko je nosio automat i torbu, trčao je svom snagom i razmišljao, da li će ga metak pogoditi u leđa. Nije želio da tako pogine. Ne boji se Salko smrti, samo želi, ako već mora da gine, da gine u boju, kao pravi Krajišnik.

Salko je vidio šumu ispred sebe. Mersad i Senad već su bili zašli u šumu. Salko udaljen svega deset, osam, pet metar od šume. U svoj toj buci i strci Salko nije vidio kamen. Spotaknuo se na njega. Pao je. Puška mu je ispala iz ruke. Torba mu je bila na leđima, stari lovački ruksak. U ruksaku je bilo malo hrane što mu je žena Sanela pripremila da ponese i podijeli sa drugovima na prvoj liniji. Nisu stigli doručkovati jer već u jutranjim satima primjetili su sumnjiva kretanje autonomaša.

Nastala je tišina. Salko je bio udaljen pet metara od šume, a od rova iz kojeg je istrčao

stotinjak metara. Šuma se nalazila u brdašcu. Salko nadomak šume i zaštite. Pucnji su

utihnuli.

“Diže se! Diži se, Sako!“

Znao je Salko da je to komšija Ibrahim, njegov glas je čuo, samo on ga iz jednice zvao Sako.

Dobio je nadimak još dok su u osnovnu školu išli. Svi iz razreda su ga zvali Sako. Nije se

ljutio, prihvatio je da ga tako zovu. Salko diže glavu i ugleda komšiju Ibrahima.

Ibrahim je bio u šumraku. Salko se diže na koljena. A onda osjeti jak udar u torbu. Istog momenta baci se na zemlju. Opet puče jak udar, ovaj put pored glave. Bio je to snajperski metak, prvi put ga je pogodio u ruksak, a drugi put pored glave prošao je metak. Onaj ko kaže da ne može, kroz misli, za jednu sekundu da prođe cijeli život – laže! Salki je cijeli život, od malena do samog dolaska na liniju, prošao za manje od jedne sekunde. Čekao je paraliziran, ležeći na trbuhu da ga pogodi metak i da tu završi njegov život. Mislio je na Sanelu, na djecu, na majku. Napeo se i čekao, čekao…

2

Milisekunde su bile minute, sekunde kao sati, metak nije dolazio. Slike Sanele i djece su mu bile pred očima, nije mogao a da ne misli na svoju dragu Sanelu. Volio ju je. Voljela je i ona njega.

Upoznao je na vašeru, svidjeli su se jedno drugom. Odmah su se zaljubili, nedugo nakon toga uzeli su se.

Podigao je pogled ka Ibrahimu. Nije ga čuo ali vidio je da mu maše da ustane, ali Salko nije mogao ustati. Spustio je glavu na zemlju i vidio desno od sebe na udaljenosti od nekoliko stotina metara da gori sijeno, sadjeveno na stožini. Ništa nije čuo, osim svoga srca, kucalo je usporeno kao sat koji kasni. Nije znao da li on to umire ili je pak to samo veliki šok i strah.

Čekajući svoj smrtnosni metak, odjednom je ponovno čuo fijuk, ali opet pored njega. Metak je pogodio tik pored Salkine glave. U velikom strahu i nevjerici pomislio je: majku mu njegovu, pa ovaj ne zna ni gađati.

“Sako! Sako! Ustaj, hajde, ustaj… “

Ponovno je čuo Ibrahima. Skočio je i počeo trčati. Utrčao je u šumu, pao na koljena i onesvijestio se.

Par sekundi kasnije. Čuo je glasove.

“ Je l’ pogođen? Je l’ pogođen? Ma kakvi, Sako se ne da!“ – čuo je Ibrahimov glas.

II

Petnaest godina kasnije…

Završi rat. Na sreću, Salku tokom cijelog rata metak nije ni okrzao, ostao je živ. Poslije rata

su mu ustvrdili da ima blagi PTSP, kaže doktor: „Ništa strašno, po našim mjerenjima ne treba da brinete, osim što možete imati vrlo rijetke izlijeve histerije.“

Kada su ga demobilisali, s obzirom da je imao blagi PTSP, dobio je 20 posto invalidnine, nadoknada je bila veoma mala, svega 40,85 KM mjesečno. S tom mizernom svotom nije mogao ni da kupi lijekove koje mu je doktor propisao. Odmah nakon rata, vratio se svom privatnom zanatu; razvodio je električne instalacije po cijelom selu i šire. Bio je poznat kao vrlo vrstan električar da su ga svi zvali da im popravlja električne kvarove i razvodi električnu energiju.

3

U jesen, vraćajući se sa posla, Salko zateknu poštara kako stavlja plavu kovertu u sandučić.

– Šta je to sad? – upita Salko.

– Po svemu sudeći, bit će da te zovu na reviziju – bezvoljno reče poštar.

– Nije valjda?

– Bit će da jeste –reče poštar, okrenu se i ode za svojim poslom.

Otvori Salko sanduče, uze kovertu. Čita sa nevjericom.

– Zar opet? Pa nema ni dvije godine kako sam išao na reviziju invaliditeta. I to odmah sutra zovu! Majka mu stara, sutra sam obećao Seadu da ću mu završiti struju, razmišljao je Salko ulazeći u kuću.

Sutradan se Salko spremi, pokrenu svoga golfa, te ode u grada na reviziju invaliditeta. Ni sam ne zna, od rat na ovamo, koliko je puta bio na reviziji, stalno ista priča – mnogo je lažnih invalida.

Uđe Salko u zgradu, sjede na stolicu u hodniku tik pored jednog srednjovječnog čovjeka isčekujući da ga prozovu. Godine iskustva i dugogodišnji rad sa ljudima nije dao da mu promakne da ga čovjek pored njega prosmatra sa velikim iznenađenjem.

Djelomice i Salko je njega posmatrao, pokušavajući prepoznati čovjeka, međutim nije mu išlo, nije poznavao čovjeka. Čovjek je poprlično oronuo. Ruke su mu bile težačke, imao je žuljeve na rukama. Velike bore na obrazima su mu davale mnogo više godina nego što je zaista imao.

– Oprosti, druže – reče čovjek – da li bi ti i ja nakon revizije mogli porazgovarati?

– Mi se poznajemo? – upita Salko.

– Pa baš i ne, ali ja tebi imam nešto ispričati, vezano je za nas dvojicu.

– Ma može, druže, samo neću moći dugo, imam posla kod kuće.

– Nećemo dugo – reče čovjek.

Revizija je brzo završila, na veliku sreću obojice. Otišli su u restoran, nedaleko od parkinga gdje je Salko ostavio golfa.

– Ja sam Sadik, – reče čovjek.

– Ja sam Salko, pa šta to imaš da mi ispričaš? – reče Salko sa nestrpljenjem.

– E moj Salko, imaš li djece?

– Imam, fala Bogu, troje, eno živa i zdrava.

4

Sadik otpi malo kafe. Skrenu pogled ka prozoru. Ćutao je i duboko uzdahno. Salko ga je tiho posmatrao. Neka jeza ga počela hvatati, sjedi s nepoznatim čovjekom, on mu kaže da ima nešto važno da mu ispriča, čak se odnosi na njih dvojicu. Salki ništa na um nije padalo.

– Bio si u 503. brigadi? – upita Sadik.

– Jesam, druže, cijeli rat, od početka kako su nas formirali.

Sadik ponovno misteriozno zaćuta. Uze čašu vode i otpi gutljaj. Pogleda Salku, oči mu zasuziše.

– Šta je, druže, šta je bilo, treba l’ ti kakava pomoć? – upita Salko ne znajući šta da kaže.

– Imaš li majku živu? – upita Sadik.

– Imam, stara je i iznemogla, ali je živa fala Bogu.

– Bio si ’94. na Šabića brdu, kad su autonomaši, majku im njihovu, digli liniju.

Salko sav zbunjen, ne znajući šta da kaže, prisjeti se, tad je mogao poginuti, igrom slučaja, ostao je živ, snajperista je bio nespretan.

– Jesam, jedva sam glavu živu izvukao, zbog tog dizanja linije, ja ti druže imam PTSP, snajperist me nije znao pogoditi, ležao sam na čistini, mogao me gađati gdje htio, ali nije me znao pogoditi.

Sadik zaplaka.

– Druže moj, druže moj. Ja sam te gađao. Ja! Nije da nisam znao pogoditi, već nisam mogao. Razmišljao sam, da li ti imaš djece kao i ja. Mislio sam na svog Senida, Saliha i Amru. Mislio sam na njih. Razmišljao sam ko će tvoju djecu da hrani ako ja tebe ubijem?

Salko istog momenta zaplaka, ustade i zagrli Sadika. Plakali su. Salko je zahvaljivao. Kroz plač govorio da ga voli. Molio Boga da mu da svako dobro. Pitao trebali mu šta. Kada su se smirili, Salko ga upita: „Kako to, da si ti ovdje na reviziji?“

– E moj druže, odmah nakon prve autonomije, ja sam shvatio da to nije put kojim treba da idem; pokupio sam sve što sam mogao pokupiti i otišao u Bužim kod bratića i prešao sam u 505. bužimsku brigadu, zato sam na reviziji, ranjen sam tri puta.

5

Sadik i Salko su postali veliki prijatelji. Porodice su im se upoznale i zbliže. Dok oni danas sjede i piju kafu, na drugom kraju svijeta neki drugi Sadik drži na snajperu nekog drugog Salku, razmišljajući da li da ga ubije ili ne. Salko je u Bosni ostao živ, a Salko sa drugog kraja svijeta… E, to je već druga priča.

Za Akos.ba piše: Hadis Kurtović