Dedo – francuska kapa, poluver i miris ostavljaju trag u duši

Dedo je osoba čiji se status ne može definirati. Kada nemaš roditelja, on te čuva. Kada padneš, podigne te i prljava koljena otrese. Njegove ispucale ruke najviše naših suza obrišu.

Dedo – neko ko je naš prvi drug u igri u pijesku. Dedo – čija francuska kapa, poluver i miris ostavljaju trag u duši i sjećanju.

Dedo – kada bi nebo bilo hartija, ne bi se moglo opisati sve ono što sa njim prođeš. On te kroz selo ponosno vodi, dok ti nemirna trčiš i sve te zanima. Dedo nikada ne da na te kada nešto uzijaniš. Dedo – na svijet bi možda drugačije gledali, da nas dedo ne provede i ne poigra seoskim sokakom. Dedo – neko čija penzija nema kraja, uvijek neku paru daje. Kada u srednju školu kreneš, često kradom u džep ubaci dinar:

“Uzmi, kćeri moja. Neka imaš, može snijeg, kiša. Može, i ne mora. Neka imaš dinar.”

Dedo, koji u nama vidi sebe. Neko ko u nama svoje čeljade vidi. Dedo- neko ko živi za unuče. Volio bih da su mi svi drugovi kao dedo, da se igramo šta želimo. Jedni druge za ruku uzmemo, nakon pada koljena otresemo. Dedo, da te nema, na svijet ne bih toplo gledao. Dok roditelji rade, dedo je tu. Po mraku nas prati. Ništa mu zahmet nije. Sunce mu najviše liči.

Kada dede nema kući, kao da se kuća sruši.

Piše: Semir Krnjić

Akos.ba