Da li smo izgubili sposobnost da normalno komuniciramo

Žurim, ne mogu stvarno, hajde drugi put…

E, frka mi neka ovih dana, ‘ajde javim ti se…
Znaš da mislim na tebe, ali me pritislo, vidimo se kad ovo prođe.
Nemam vremena, ali tu smo, voli te brat…
E, samo da te pozdravim, jurim nešto, na vezi smo…
Radujem se što te vidim, nego ne znam gdje mi je glava.  

Da li ljudi stvarno nemaju vremena, ili imaju sve manje snage za razgovor? A i o čemu da pričaju?
Još mora i da klimaju glavom, koncentrišu se na sagovornika, pokažu suosjećanje, razumijevanje, zainteresovanost.
Mora da glumataju kako im je stalo, i još, ne daj Bože, treba da planiraju neki naredni susret, prijateljstvo, ma užas.
Ili, kao najgora moguća opcija, da se nađu čoveku u nevolji i pomognu nešto. To je tek tragedija.

Lakše je ovako, kažeš da si u gužvi, potrčiš nekoliko koraka da to stvarno tako izgleda, i bježiš u svoju samoću.
Svi trče u svoj svijet, zabarikadirani u svoja skrivanja, povremeno prikažu da su društveni, popularni, važni…
I ne da nemaju vremena, nego su nesposobni za razgovor, pogled, zagrljaj. Strah ih je, osećaju stid, nelagodnost, mučninu pri susretu.
I kada se slučajno negdje nađu moraju maksimalno sve da isfoliraju, i jedan i drugi.

Po principu – sve je sjajno, bajno super, ili – divan si, sladak si, cmok, cmok, nego moram da palim, ‘ajde vidimo se.
I tako sve u krug, u nova bježanja, skrivanja, pretvaranja, a godine prolaze, smjenjuju se želje i nade, smjenjuju se večeri i jutra…
..a oni, navodno, i dalje negdje žure.

Na kraju, kada ih napokon sustigneš shvatiš da nisu bježali od tebe, nego od sebe. A možda, iskreno, zaista niste imali o čemu ni da pričate?
Treba čovek da stane, i zastane, treba dobro da se zagleda u ovaj svet, ljude, i shvati da i nije baš sve tako loše kao što izgleda.
U svakom slučaju će manje boljeti…

Za Akos.ba uredio: Jasmin Mujakić