Bega Bega
Dio do same kuće bio je uređen kao povrtnjak, a ostalo je prije više godina stari domaćin zasadio voćkama, te su jabuke, jedna krupna... Bega

Dio do same kuće bio je uređen kao povrtnjak, a ostalo je prije više godina stari domaćin zasadio voćkama, te su jabuke, jedna krupna trešnja i desetak stabala šljiva davale obilnog roda i hlada od proljeća do jeseni. Azema je mnogo voljela taj voćnjak i činilo se da joj je pomogao da se brže oporavi. Trebalo je prezdraviti, preboljeti živu ranu rastanka, navići se na nove ukućane i varoški način života. Sve joj je falilo od sredine iz koje je prognana, najviše neomeđeni prostor livada i imanja njene majke i očuha. Sloboda koja ničim ne sputava. Možda je zato ovaj voćnjak bio za nju zrnce ljepote prirode koju je voljela i za kojom će čeznuti čitavog života.

Kad se potpuno oporavi i povrati snagu, djevojka zatraži od sestre da je uključi u domaće poslove. Nije voljela biti besposlena, a Bega je postajala krupnija i sporija. Valjalo ju je odmijeniti. Ako joj sestra ne bi dala još da radi, ona je odlazila u povrtnjak, okopavala i plijevila, a poslije sjedila u hladu i uživala. Često joj se pridruživala Hana, lijepa, vitka Ferhatova jedihnica koju godinu starija od Azeme. Hana bi sa sobom ponijela vez kojem je i prijateljicu učila. Pričale su o svemu, o životu ovdje u varoši, o begovskim porodicama, o momcima. Postale su nerazdvojne.

Ali Azema je bila najsretnija kad je bila blizu svoje Bege. Trudila se da joj bar nešto doda, podigne sud sa mlijekom ili brašnom, bilo šta, ali da je uz nju. Bega je, uz svekrvu, bila zadužena za kuhanje, a porodica je bila brojna. Tako ona preko dana baš i nije imala koji trenutak da se odmori. Da prilegne – nikad. To je bilo nezamislivo.

Mlađa je sestra vrebala ponekad ono vrijeme poslije ručka, kad stari domaćini prilegnu, da iznese u voćnjak deku i na kratko u hladovinu izmami stariju sestru. Tad bi se Bega malo opružila, stavljala glavu u sestrino krilo i onda bi pričale. Sjećale se. Nježno milujući sestrinu tešku, tamnu kosu, Azema je počinjala: „Nikakavog habera od majke, Begice? Zna li da sam bila slaba?“

„ Zna. Javila nam se preko komšije Mehmeda. Daut mi sinoć rek'o. Ali za sad još ne može doći.“

Kad diže pogled i primijeti suzu u sestrinim očima, toplo nastavi: „Pa dobro, znaš da to njoj sad nije lako. A doći će sigurno kad ja rodim. Ona zna kad će to biti. Raduje se svom prvom unučetu. Postaće bijača, a ti tetka“, dovrši Bega i osmijeh pun ljubavi i blagosti ozari joj lice. Ona uspje da razvedri mlađu sestru, pa Azemi krenuše sjećanja.

„O kako sam poželjela naše Šahoviće. Našu kuću, livade, voćnjake, sve. Eminu i Zlatu ne umijem ni da zamislim! Pa majku i baba!“

„Vidjećeš ti njih akobogda na jesen.“

„Čega si se ti najviše poželjela Begice?“

Bega uzdahnu: „Voljela bih još jednom otići u Buren. K'o kad nas je đed u djetinstvu vodio. Još jednom da vidim ono plavilo i rumenilo borovnica i jagoda. Da ih svojom rukom berem. Da sjednem u hlad visokih borova. E onda da umrem ne bih zažalila.“

Ali se nasmiješi da ne bi rastužila mlađu sestru.                                                                                                         „Mi ćemo akobogda sačekati do dogodine da tvoje dijete poraste. Pa onda i k majci i u Buren, jel’ tako?“ umiljato će Azema.                                                            „Akobogda ja sam ti sretna kad samo pomislim na to. A dugo vala i nisam bila gore. Bojim se i  da izbrojim koliko dugo.“          „E pa nemoj ni brojati. Sad sam ja s tobom i niko nas dvije i da hoće ne može rastaviti. Bih ga zadavila ovim rukama“, reče vedro mlađa sestra čvrsto stežući šake i onda ih uvrčući.    „Teško onima koje ti budeš davila“, prasnu u vedar smijeh starija, ispravi se, pa obgrli oko ramena lijepu, zelenooku djevojku i poče je ljubiti po licu i kosi. Ostaše tako neko vrijeme ispunjene neočekivanom srećom i blaženstvom. Ćutale su, da ni riječju ne pokvare ovaj trenutak bliskosti tako im potreban.

Kad bi se Bega pred ručak vraćala u kuću, mlađa je pratila da joj što pomogne. Tamo, unutar zidova, Bega je postajala drugačija. Nije se to Azemi samo činilo. Nije to bio samo umor i otežalost noseće žene. Bilo je to nešto drugo. Iako je imala samo 14 godina mlađa je bila veoma bistra i umjela je pročitati mnogo toga. Bega je često bila potištena. Materinstvo joj jeste dalo nešto blago i svijetlo čitavoj pojavi. Ali ? Njene oči nisu sijale vedrinom. Nju nešto muči, stegnuta srca zaključila je Azema. Nije se usuđivala da je pita, a peklo je to u grudima kao žeravica. Kako da sazna? Sestra joj neće reći. Po prirodi zatvorena ako i trpi, otpatiće sama.

Ponekad u ovim toplim ljetnim noćima Azema ne bi mogla odmah zaspati. Slušala bi Hanino mirno i ravnomjerno disanje. Osjećala je tišinu koja vlada kućom i vani kasabom. A jednom, možda je i ponoć prošla, čula je glasove u susjednoj sobi. Ustvari samo jedan. Muški. Povišen, vrlo ljutit. Glas koji nije trpio prigovora. A prigovora nije ni bilo. Možda jednom blago: „Nemoj Daute čuće nas svi“, i ništa više.

Muškarac je bjesnio dok se nije umorio. A onda tišina. I kad je djevojka budnih, razrogačenih očiju napregla sva čula, čula je tihi, jedva čujan sestrin plač.                                                                                                                           Mnogo je zaboljela Azemu sestrina patnja. Vjerovatno ovakva noć nije ni prva ni poslednja. Eto što nema vedrine na licu njene Bege. A kako pomoći? Kad je neko pomogao ženi u njenom bračnom trpljenju? Nikad. I niko. Iako još dijete Azema je jasno shvatala da breme koje ti život dodijeli nosiš i trpiš. Nema druge.

Kad su ujutro ustale, mlađa mudro oćutavši što je noćas čula, upita stariju: „Jesi li se naspavala, Begice?“                                                                                                      „Vala, k'o malo dijete. Čim sam spustila glavu na jastuk, zaspala sam. A ti, jesi li ti mogla spavati?“                                                                                                                                                                                          „Nisam se ni okrenula“, slaga Azema.                                                                                                                                                                                      Iako je Bega pokušavala da zbog sestre djeluje vedro i pribrano, mlađa je u njenim lijepim tamnim očima čitala patnju.Boljelo ju je žestoko. Nije imala načina da sestri pomogne sem da bude uz nju.  U sljedećih mjesec dana Azema je još dva-tri puta čula iz sestrine sobe goropadni glas svog zeta i Begin tihi plač. Jednog jutra ona ipak upita: „Begice, čujem ponekad Dauta kako se dere na tebe. Zašto?“

„Ama, dođe ljut zbog nekih dužnika pa se malo izgalami. Ništa drugo. Voli on mene, ali je malo plahovit. Bog nas je sve i dao različite, šta ćeš?                                                „A raduje li se đetetu?“   „Jašta nego raduje. Dobar je on i vrijedan, ali je malo ljut.“ Azema se ugrize za usnu jer joj za malo ne izletje pitanje: „A udari li te kad Begice?“   Dobro zna da joj starija nikad ne bi rekla i da je istina. Ali sumnja se uvukla duboko u Azemino srce. I pitanje bez odgovora. Zašto? Što ovu moju lijepu i dobru sestru? Vrijednu, tihu i dobre naravi. Nju koja je rano ostala siroče i koja je poslušna i mužu i ostalima.

Djevojku je ovo tištalo danima. Pogotovo noću. Silila je sebe da ne zaspe odmah nego osluškuje bilo šta što remeti tišinu noću. Kad ništa ne bi čula, tonula bi u san koji donosi smirenje. A snovi su joj ponekad vraćali slike djetinjstva gore u Crnoj Gori, najdraže likove đeda i bijače i nje i Bege kad su bile djevojčice. Ti snovi zračili su toplinom pa bi joj sljedećih nekoliko dana bili vedri k'o proljetna jutra. Te snove satkane od čežnje ona je ujutro čim ugrabi pričala Begi. Tad bi i Begino lice zasjalo vedrinom jer je i njoj djetinstvo uz đeda i bijaču bilo najljepši dio života.            Ljeto se bližilo kraju. Popustile vrućine i noći postale svježije. Voćke u bašti otežale od plodova da grane skoro dodiruju zemlju. Još koja nedjelja pa će ih ukućani pobrati i složiti za jesen i zimu, a od šljiva praviti pekmez.                                                                           Bega je poodavno u devetom mjesecu. Svakog časa se očekivao porođaj. Bila je prilično krupna i ovaj posljednji mjesec svoje je čedo nosila sa naporom. Blijedo lice, a oko očiju modri kolutovi. Oticale su joj noge i šake. Možda je to i normalno kod prvorotki u ovom mjesecu. Azema o tome ništa nije znala.  „Slaba mi je nekako moja Bega. I slabo jede. Znam da je sretna što će roditi, ali… Boji se i ona sigurno.“                                                                          Jedne večeri tihe i pune mjesečine, Bega uđe u sobu svoje mlađe sestre. Hana je još bila dolje u prizemlju. Zadihana ona se polako spusti na sestrinu postelju.                                                                                                    „Dođi mi malo u krilo“, zatraži od nje Azema.                                                                                                         Bega se sa naporom pomače i namjesti svoje krupno tijelo sestri u krilo. Azema je čvrsto obgrli i poče blago ljuljuškati. Dugo su obje ćutale, činilo se čitavu vječnost. Prijala im je prisnost za koju samo prave sestre znaju, ali i tišina u kući. Niko se nije čuo, ni na spratu ni u prizemlju ni u avliji. Kroz otvoren prozor strujao je mir tihe jesenje noći. Azema dohvati deku sa svoje postelje i njome pokri sestrin veliki stomak i njene otekle noge.

„Da mi ne nazebeš“, reče namještajući krajeve iza njenih leđa i ponovo joj sklopi ruke oko ramena.                                                                                                                  „Azema“, tiho prozbori starija sestra. „Ako dijete bude muško hoću da mu dam ime Mustafa. I Daut je za to.“                                                                                        „Lijepo ime. Nek mu je sretno, a ti da mi se sa Allahovom pomoći lako porodiš.“

„Upamti, ako se meni što dogodi nijedno drugo ime nemoj da mu date.“

„Bog s tobom sestro. Šta bi ti se desilo? Porađaju se zaboga i druge žene i ti ćeš. Nemoj me sjekirati!“                                                                                                       „Neću te sjekirati ali bojim se“, tiho u sebi reče Bega.

Potom su obje dugo ćutale. Starija ne htjede više svojim strahom od skorog porođaja opteretiti mlađu. A bojala se, neopisivo se bojala. Ne htjede joj ispričati ni dva puta sanjan isti san: ona u svojim Šahovićima pred starom đedovom kućom. Bijača i đed dolaze odnekud, grle se i onda je vode sa sobom. A čula je Bega još u djetinstvu šta znači kad u snu mrtvi odvode žive. Onaj koga vode pridružuje se svojima gore na Nebu, ili u Džennetu ili ko zna gdje.

„Neću ja pričati ove snove mojoj Azemi. Ona je još dijete. Bila bi grehota da je opteretim strahom koji mene ždere. Neću nikome. Ni Dautu, ni svekrvi, ni Hani. Ako Bog bude htio da me uzme k sebi, uzeće me, to je Njegova volja. Samo Ga molim da mi sačuva dijete. Nek ono živi, ako meni ne bude sudbina da ostanem s njim.“

S teškom mukom krila je u sebi Bega svoj očaj. I da nije pored ove nježne djevojčice, svoje krvi, da je negdje sama, pustila bi krik da se čuje do neba. Ovako, grudi su pucale, srce je bubnjalo k'o konj u galopu, a lice je ostajalo mirno. Zbog ovih lijepih zelenih očiju koje je tako brižno miluju pogledom.

Kad Hana dođe k njima, ostaše još malo zajedno, pa se Bega polako podiže i ode u svoju sobu. Hana je bila umorna pa se svuče, leže i brzo zaspa. I Azema leže, ali sna na oči nigdje. One ostaše užasom razrogačene od onog što je čula od sestre: Rađanje jeste radost u svakoj kući. Sve žene i ovdje i gore rađaju. Neke lakše, neke teže. Ali poneka i umre na porođaju.

„Neće se zaboga, to mojoj Begi desiti?! A boji se? I ja se bojim za nju? Sačuvaj mi je dobri Bože?“ Tople suze kliznuše niz obraze, a ona nastavi poluglasno, kako najbolje zna da moli Velikog Stvoritelja da joj sačuva jedinu sestru.

Sljedeće dvije nedjelje protekoše za tren. Bega je u kutu velike dnevne sobe plela i vezla stvari za svoju bebu. Bila je sabrana i tiha, čak bi je ponekad ukućani čuli kako pjevuši. Na njenom licu nije se moglo naslutiti muči li je strah o kojem je one noći pričala mlađoj sestri. To je bio trenutak slabosti, tren kad joj je malo oškrinula svoje srce i zato se poslije danima kajala.                                                        Od onog razgovora, mlađa nikako nije umjela doći sebi. Nesanica joj je opustošila noći. Bojala se za sestru toliko da je počela osjećati fizičku bol. A podijeliti to ni sa kim nije mogla. Pravila se vedrom preko dana, bila uz sestru, ugađala joj ponekom sitnicom ili je probala nasmijati. A jedne noći samo što je zaspala naglo se trže i ustade u postelji. Nešto je čula pa napreže svaki nerv da razazna šta je. Na prstima tiho priđe vratima, prisloni glavu i oslušnu. Zaista se čulo. Bilo je to tiho ječanje, očito prigušeno da drugi ne čuju. Ali daske kamerije izdajnički su škripale. To je moja Bega. Mora da je počelo, zaključi Azema i srce joj poče divlje udarati. Malo se smiri, pa onda tiho otvori vrata i nađe se pred svojom sestrom.

„Begice, jesi li dobro? Jesu li počeli bolovi?“ poče joj nježno brisati znoj sa čela.

„Ne znam, tiho se oglasi starija. Žestoko me sijevaju krsta, ali možda su i varalice. Boljela su me i nekoliko puta u zadnji mjesec.“                                                                   „Da te ja malo izmasiram“, pa polako zadiže skutove sa sestrine gornje haljine i poče joj snažno masirati krsta. Begu malo popusti, pa se okrenu mlađoj, nježno obuhvati sestrino nježno lice i poljubi u obraz.                                                                                                                                                                             „E hajde ti sad lezi, evo je meni već lakše. Šta bih ja bez tebe? Ali idi spavaj! Evo i ja ću“, nagovori je starija, svjesno joj lažući da je umiri jer je već nadolazio sljedeći bol. Ovaj put križao je krsta i stomak. Potom se obje povukoše svaka u svoju sobu.

Azema je donekle umirena nešto kasnije zaspala, a Bega je hodala čitave noći. Skoro nečujno da ne probudi Dauta ni nekog drugog u kući. Bolovi su se pojačavali. Još su bili rijetki, ali tako žestoki da su skoro prekidali dah. U pauzama  se malo odmarala, a pred zoru postaše češći.         „O majko moja, niko mi nije rekao da je ovako žestoko. Ovo su noževi koji naživo kidaju utrobu.

„U pauzama ona je tiho molila Boga da joj pomogne.                                                                                             Ujutro, kad osjeti da joj iz utrobe poteče nešto toplo, polako siđe niz stube, probudi svekrvu i saopšti joj: „Majko, puko mi je vodenjak, a bolovi me raspinju čitavu noć.“                                                                                              „Hairli bilo sinko. Idi ti gore. Sad ću ja naložiti vatru, ugrijati dosta vode, pa me eto k tebi. Ne boj mi se. Sve će uz Allahovu pomoć biti dobro. Rodićeš ti meni, akobogda do podne. A rodićeš lako k'o što ti je majka rađala. A i ja sam lake ruke.“                                                                        Begu malo smiriše svekrvine riječi pa se polako vrati na sprat kuće. Obje djevojke bijehu ustale pa Hana uđe u bratovu sobu, probudi ga i reče mu. On se obuče i malo zbunjen priđe ženi i pomilova je po kosi. Hana raspremi postelju, sa dosta jastuka uzdiže gornji dio, pa strča dolje. Bega je još šetala, a Azema je ćutke pratila pogledom.

Za desetak minuta svekrva donese snahi obilan doručak ali ga Bega ne dotače. „Moraš sinko, trebaš imati snage da rodiš.“ Kad bolovi postaše česti i žestoki, Alema skloni djevojke, a Begu poleže na postelju. Pomože joj da se raskomoti od suvišne odjeće, pa dlanom opipa veliki snahin stomak. Učini joj se da je dijete još visoko i uplaši se da će porođaj biti težak. Ali osta smirena, vična porođajima i ipak se nadala da će i ovaj dobro proteći.

Bega je tiho podnosila bolove, molila se za svoje dijete, a po ozbiljnom svekrvinom licu shvati da beba još neće vani. Obje okupane znojem i umorne začuše podne sa velike prijepoljske džamije. Kad prođe podne, Alema kratko izađe na kameriju i naredi svojoj kćeri: “Hano, idi sinko po babicu Nuru. Poleti što te noge nose. Ja ću bez nje teško iznijeti ovaj porođaj. A ona je najbolja u kasabi.“                                                                                                           Hana odjuri, a svekrva se vrati u porodiljinu sobu. Bega biješe sklopila kapke. Bila je iscrpljena, a čelo i odjeća natopljeni znojem.„Bego, kćeri je li malo odminulo?“  „Nije“, tiho prozbori porodilja zatvarajući oči.  „Ne brini sinko, sad će doći Nura, ona je bolja nego doktor. Što priđe ženi, pomogne joj i dijete se rodi zdravo i ispravno.“

„Daj Bože“, reče Bega i otvori oči, a kad bolovi krenuše ponovo, ona poče da ječi. Svekrva je natjera da popije malo limunade da malo pokvasi osušeno grlo. Za manje od četvrt sata najiskusnija prijepoljska babica, bila je kod njih gore u sobi. Sitna otresita žena, tek prevalila četrdesetu, donijela je sa sobom pribor, ali i vedrinu koja mnogo znači u njenom poslu.  „Sad će tebe dušo Nura za čas da porodi. Više mi se nemoj brinuti.“Bega ništa ne reče jer ju je poslije kratke pauze lomio novi bol.    „A ti Alema, ne odmiči se od mene“, naredi babica. Pa kleknu pred porodilju, zavuče ruku unutra i znalački napipa položaj djeteta.  „Kad naiđe napon, guraj. Guraj, pomogni svom đetetu da izađe.“ Bega je slušala i upinjala svu preostalu snagu, a svekrva je potiskivala stomak prema dolje.  „Još malo mlada, još malo dušo? Evo se ukazuje glavica. Još malo upri!“             Porodilja se ponovo snažno nape, pa još jednom, a babica je pohvali. „Tako, samo tako. Još dvaput i gotovo. Evo glava je skoro vani. Samo još malo poguraj.“  Kad Bega osjeti kako joj dijete poslije glavice i ramena lako iskliznulo iz njene utrobe, začu radosno babicin glas: „Gotovo je. Rodila si šćeri, nek ti je sretno i dugovječno. Muško je. Napredan i lijep dječačić.“

Dijete se već oglasilo plačem. Ona pogleda to malo sluzavo tijelo, pa se umorna, ali sretna svali na uzglavlje na kome je toliko patila. Ali patnja je istog časa zaboravljena, ona je postala majka. Sad je duboko disala i odmarala se, a dvije žene su radile oko novorođenčeta. Presjekoše pupčanu vrpcu, okupaše ga i poviše, pa ga priniješe majci. Bijeli zamotuljak  i u njemu novi život. Malo lice, tamna, skoro crna kosa i tamne oči. Isti otac, pomisli mlada majka i bebu nježno privi na grudi. Malo srce tiho je kucalo smireno jer je opet blisko sa svojom majkom. U sobu uđoše sretne i nasmijane obje mlade djevojke, priđoše  porodilji, izljubiše i čestitaše.

„Begice moja postala si majka i sretan ti bio sin“, sijajući od radosti reče Azema, pa kleknu i poče sestri mekanom mahramom brisati znoj. Izmučena, ali sretna i spokojna, Bega je pogledom neizmjerne ljubavi milovala mlađu sestru.

„E sad djevojke malo se povucite, idite dolje i muškinju poslužite slatku. Red je da se provesele kad je prvi babov unuk doš'o na svijet“, uputi ih Alema i one malo nerado siđoše u prizemlje.

„Još da sačekamo posteljicu“, reče Nura, „pa smo danas sve junački obavile. “Ona se opet sage podno porodiljinih nogu i sačeka izlazak posteljice pa se onda obje žene dadoše na čišćenje sobe nakon poroda. Begu pokriše i ona blažena sklopi oči.

Nura i Alema sjedoše da predahnu i popiju limunadu i kahvu koje su djevojke donijele. Babica je imala namjeru ostati jedno pola sata, tek da se uvjeri da su majka i beba dobro, pa krenuti kući.                                                      „E zlatne si ruke moja Nuro. Ja sama ne mogoh ništa uraditi. A ti, tebe meleki prate“, sretno i zahvalno reče Alema.

„A jest ti lijep i napredan unuk, mašala. Allah ga čuv'o i dao mu dug život.“  Kad se obje lijepo odmoriše, Nura se okrenu prema porodiljinoj postelji i kriknu: „Bože moj, šta je sad ovo?!“Uplašena i unezvjerena hitro se okrenu i svekrva. Obje su nijemo zurile u veliku crvenu lokvu koja se širila po podu maloprije očišćenom. To nije bilo obično krvarenje, bilo je krvoliptanje. Teklo je i razlivalo se.

„Šta da radimo Allahu moj? Ja za ovo nemam lijeka“, poče kršiti ruke babica, blijeda, očiju raširenih od užasa i straha od onog što slijedi. Obje žene odlično su znale šta najčešće poslije ovog dolazi. Babica nježno odmače bebu s majčinih grudi i poče dozivati Begu i trljati joj ruke, lice i vrat. Alema stupi na kameriju i povika: „Daute, sine, trči po doktora umrije ti žena. Daj Bože da i on šta mogne.“

Dolje se začu strka muških koraka, a u sobu vrišteći uleti Azema. Kleknu do sestre i poče je ljubiti.

„Begice, mila, nemoj mi umrijeti, sad kad si postala majka. Moraš živjeti i odgajati ga. I seka je tu da ti pomogne.“       Bega je čula vapaj svoje sestre i s naporom podiže kapke. Pomilova Azemu pogledom punim ljubavi, ali nemade snage da joj rekne ni riječ. A crvena lokva dolje podno se širila i činilo se da će ispuniti sobu. „S njom odlazi moja Bega“, sa užasom pomisli Azema, a ja joj ne mogu ništa pomoći.“

„Dobri moj Allahu, uzmi mene a ostavi moju sestru. Ona treba da živi i odgaja svog tek rođenog sina“ i poče tiho moliti Stvoritelja, Moćnog i Milosrdnog. Zgrožena i u nevjerici gledala je u blijedo, gotovo prozirno lice svoje sestre, stiskala je njene ruke, nekako čudno hladne.

„O Bože, ona nema još ni dvadeset godina.“                        Za manje od pola sata jedini prijepoljski doktor bio je u sobi uz porodilju. Pogledao je, ali je ostao nemoćan. Njegovo smrtno ozbiljno lice ukućanima je sve reklo. Mladoj ženi nema spasa.  Kad su se doktor i babica povukli, kod porodilje ostaše Alema i obje djevojke. Nijeme od bola kršile su ruke i tiho molile. Tad Bega otvori oči, sve tri ih pogleda, pa se obrati svekrvi:

„Majko, dodaj mi dijete da ga još jednom vidim.“                                                                                                     „Evo sinko da vidiš što je lijep i napredan. Tvoj mali Mustafa. A gledaćeš ga ti akobogda dok ne ostariš“, pokuša je malo razvedriti svekrva. Prinese joj dijete, ali Bega nemade snage da ga prihvati. Samo ga je gladno i željno gledala u svekrvinim rukama, beskrajnom toplinom i s  beskrajnom tugom. Onda polako sklopi oči i izdahnu.

Azemin krik prolomi popodnevnu tišinu kuće, ali i mahale.                                                                                          „Bego moja što me ostavi“, zavapi ona i pade po mrtvoj sestri, a kad joj priđoše Alema i Hana bila je bez svijesti. Nježno je podigoše i položiše na sećiju, pa je Alema, pribrana i u ovoj strašnoj situaciji poče umivati. Dugo ne dođe sebi, a kad otvori oči one pokazaše takvu bol i užas da Hana poče plakati. Alema očima pokaza kćeri da je polako izvede u njihovu sobu, ali Azema ne htje ni da čuje. Željela je do zadnjeg časa biti uz svoju mrtvu sestru. Bar to joj duguje.

Dolje se kuća poče puniti. Dođoše stara dainica Derviša Đurđević i njena snaha, pa mlađa preuze brigu oko djeteta, a starija oko opremanja mrtve nevjeste.  U prizemlju je kuća bila puna muškinja. Osim nevjerice u očima i ponekog pitanja: „Zaboga šta bi mladoj i zdravoj ženi?“ uglavnom su ćutali. Tvrda muška šutnja kao odraz bola i saosjećanja. Daut je bio tih i smrknut, presječen bolom. Unutra duboko u sebi još nije vjerovao da se ova strahota dogodila. „Zašto baš meni? Što moja Bega? Moja lijepa, tiha, dobra žena. Oprosti mi moja Bego, nekad sam bez razloga bio strog prema tebi. Ovo me Bog kažnjava. Tebe je uzeo, a meni ostavio dijete i patnju.“ Do akšama kuća se napuni rodbinom, prijateljima i komšijama, a oni najbliskiji ostaše čitavu noć, do zore. To je posljednji dug i poštovanje prema ženi koja je tako kratko živjela u ovoj kući, ali i na ovom svijetu.

Azema je čitave noći ostala sklupčana u jednom kutu sobe u kojoj je Bega umrla. Ništa nije htjela popiti, ni pojesti, ali je dozvolila da je ogrnu dekom kad je kroz otvoren prozor prostrujala svježina noći. Ona je spuštene glave tiho molila, probala da sabere i ubijedi sebe da je sve Božija volja, ili je nijemo zurila u sestrino tijelo umotano u rumeno platno.   „Moja Bega. Jedina moja sestra. Nema je više. Ni ovog mrtvog dragog tijela ujutro neće biti. Ovo je njena posljednja noć s nama.“

Kad bi je bol raspeo i iznutra krenuo vrisak, ona bi ga zagušila, jer su je odrastanjem naučili da se moraš savladati i onda kad ti se srce cijepa. A njeno je pucalo od bola. Jedino olakšanje su joj bile suze.   Kad su ujutro, pošto se dobro razdanilo, mejta morali snijeti u bašču gdje je pripremljen zastor za kupanje, djevojku izvedoše u drugu sobu. Ona ništa ne reče, ali na vratima zastade i posljednji put pogleda sestru, koja će za koji sat biti pod zemljom, u svojoj vječnoj kući.Žene oko nje su je tješile, pokušale je razgovoriti, no ona ih nije čula. U mislima je bila dolje u bašči gdje njenu Begu kupaju. Pa onda kad je čula muške glasove i komešanje, znala da je nose, malo gore pred veliku prijepoljsku džamiju, na golemi kameni mejtaš. Sad će tabut spustiti. A kad je malo kasnije začula ezan, zamišljala je kako muškarci šutke ravnaju redove i klanjaju dženazu, poslednju počast njenoj najdražoj sestri.

Sljedeći sati su joj bili košmar.                                         U sobama i dolje i na spratu, izmjenjivali su se muškarci i žene, brujao je tihi žamor glasova i njoj su se obraćali, a ona je ćutala. Činilo joj se da ovo samo ružno sanja, da se mora svakog časa probuditi. A u tom buđenju prvo što će ugledati biće lik njene Bege. One mile tamne oči, lijepo ovalno lice i osmijeh. San je san, a java je java. A ne može biti da u toj javi nema njene najdraže. Koja je to pravda koja je njenoj sestri dala samo dvadeset godina života?! Tu nije bilo odgovora, ali je bilo bola za ovo mlado srce koje gubici dragih prate od djetinstva.

Sljedećih dana Azema se povlačila u svoju sobu i ćutala okamenjena satima.

Samo je povremeno obilazila dječaka koga su Hana i daidžina snaha njegovale. Možda od prevelikog bola, ali se Azemi svaki put učinilo da beba nije onako lijepa i zdrava kao kad se rodila. Malo lice i uz svu brigu dvije mlade žene, djelovalo je nekako…

„A možda se to meni samo čini. Šta ja znam o bebama. Sve one isto izgledaju. Hana i Mersa paze ga kao da je njihovo. Sačuvaće ga Bog kad je već njegovu majku uzeo sebi.“

Tri prve noći od sestrine smrti Azema nije oka sklopila. Nije ni pokušavala da legne, nego bi se ogrnula dekom i probdjela ili uz dijete ili u svojoj sobi. Sedmi dan po majčinoj smrti, dječačić je počeo gorjeti. Čitavog dana ne mogaše okusiti mlijeko koje mu je tetka brižno spremala. Stavili su mu obloge, popodne je odveden doktoru. Sve ostade bez učinka. Sljedećeg dana u cik zore dok je čitava porodica budna bdjela nad malim životom, on se ugasio. Tiho u bunilu vrućice, sve ih je napustio i pridružio se svojoj majci.

Ovaj novi udarac sudbine pogodi sve ukućane, posebno Azemu i Dauta. Slomljena novim gubitkom, tupa od bola skoro je ponovo pala s nogu, a Daut je beskrajno tužan i nesrećan ćutke tumarao kućom. Iako pravi vjernik, duboko u sebi on se pita čime je to kod Velikog Stvoritelja zaslužio ovu kaznu i ovoliki bol. Odgovora nije bilo.

Kad je istog dana i dženaza malog mejta obavljena, on se modar u licu pridržavajući za svoju braću vratio kući. Sjeo je pored Azeme, zagrlio je i proplakao. Tvrde muške suze i očaj koji se više ne može sakriti.

Dugo su oboje plakali, a onda je on našao snage da proba utješiti svoju svastiku: „Moramo moja Azema sve podnijeti. I ja i ti. Nema nam druge. Allah je tako htio, uzeo ih, a nama ostavio sabur. Moramo ga imati. Hoću da to prihvatiš. Moramo nastaviti živjeti kako umijemo.“ Znala je ona da je njen zet u pravu, da će morati naći snage u sebi dok ovaj bol ne počne tupiti, ali sad je boljelo. Žestoko. Kao otkinut dio tijela kojeg nema i nikad ga neće biti. A dalje živjeti, moraće pa i nazor.

O kako joj sad treba majka. Njena stamena čvrsta i mudra majka. Jedino bi ona znala utješiti je i povratiti volju za životom. No sami Bog zna kad će ona moći da dođe.

Priča uz dozvolu autorice prenesena iz knjige “MIRIS DUŠE ,u spomen mojoj majci” ,Sabrija Račić-Hadžimurtezić

akos.ba

Akos.ba pratite putem aplikacije za Android i društvenih mreža Facebook | Instagram | Twitter.