Svaki san ima svoje vrijeme

„Oprostite, u koliko polazi naredni voz?“

„Tačno za sat vremena.“

„Hvala Vam“, rekao je Emir pomalo razočarano. „Gdje ću, šta da radim tih sat vremena“, mislio je Emir u sebi i gunđao.

Spustio je kofer i sjeo na prvu slobodnu klupu u čekaoni. Željeznička stanica bila je gotovo pa prazna. Rani jutarnji sati i odjeci kiše koja je sve jače padala.

„Gospodine, mogu li sjesti do Vas, je li slobodno?“, bile su riječi koje su prekinule Emirovu tišinu i posmatranje okoline.

„Od toliko slobodnog mjesta, on baš našao da sjedne do mene“, mrzovoljno je promrljao Emir, a onda se obratio gospodinu: „Izvolite, slobodno je.“

„Neko hladno vrijeme. Ali neka je, ima neku posebnu ljepotu ova kiša. „rekao je gospodin koji je sjeo do Emira.

„Ima ljepote u kiši? Ko još voli kišu?“, mislio je Emir u sebi. „Hladno je. I snijeg će.“, tiho je rekao.

„Gdje ideš mladiću,“ upitao je gospodin. „Ah, izvini, prvo da se upoznamo.  Ja sam Omer.“

„Drago mi je, ja sam Emir. Putujem. Neću daleko. Idem na kratko. Tamo negdje.“

„Pa zašto nisi raspoložen? Hej, pa ti putuješ. Upoznat ćeš novu sredinu, nove ljude, pa neka je to i na kratko.“

„Upravu ste, gospodine Omere“, rekao je Emir,  „ali to nije putovanje koje sam htio.“

„E dragi moj Emire, možda vrijeme baš sad i nije za putovanje koje ti želiš. Sačuvaj tu želju. Sačuvaj taj san, trebat će ti.“

„O kakvom vremenu ovaj čovjek priča“, mislio je Emir u sebi. „Zar je bitno da li je kiša, snijeg, neko drugo vrijeme za put.“

Emir nije ni slutio da je gospodin Omer mislio na neka druga vremena, ne na kišu, i na snijeg.

Uskoro se željezničkom stanicom začula neka pjesma i muzika. Veselo. Da unese malo topline u taj tmuran dan.

Gospodin Omer je bio znatiželjan. Želio je da zna šta se dešava. Zvuk je bio sve jači i jasniji. U susret njima išao je čovjek s gitarom i svirao neke vesele note.

„Aha, to je on.“, rekao je Emir.

„Znaš li ga?“, upitao je gospodin Omer.

„Da. On je jako uspješan čovjek. Ali oduvijek je sanjao da svira gitaru u slobodno vrijeme. Kaže da je to za njegovu dušu, i duše svih onih koji ga slušaju.“

„Lijepo“, rekao je gospodin Omer, „ svira tačno, baš onako kako i treba.“

„Kako znate da svira tačno?“ upitao je Emir.

„Nekada sam i ja svirao gitaru. I sanjao da postanem profesionalac u tome, ali tada vrijeme nije bilo naklonjeno meni.“ ,rekao je pomalo sjetno gospodin Omer.

„Pa zašto ne pokušate sada, možda je baš sad Vaše vrijeme?“

„Možda i jeste, ali ja nisam sačuvao svoj san. Zato ti kažem, moj Emire, sačuvaj svoje željeno putovanje, ne puštaj ga. Nemoj odustati od njega. Ne zaboravljaj. Ako ne sada, sačuvaj ga za vrijeme koje će biti baš tvoje.“

Emir je samo posmatrao gospodina.

Pozivaju se putnici za voz… čulo se negdje iz daljine.

„Moram ići. Moj voz polazi. Bilo mi je drago razgovarati s Vama.“, rekao je Emir.

„Emire, neka te sreća prati. Čuvaj se.“

I dok su se pozdravljali gospodin Omer je u džep od Emirovog kaputa stavio mali papir.

Emir je potrčao i sjeo u voz. Gledajući kroz prozor kojim su se slivale kapljice kiše, ni slutio nije da upravo kreće na putovanje koje će mu donijeti ono putovanje koje je sanjao. I ne pročitavši šta je na papiru pisalo, stavio je papir u neki rokovnik i počeo da piše.

3 godine poslije….

Dvorana ispunjena do posljednjeg mjesta.  A na pozornici on. Emir. Emir i njegov san koji je već sad stvarnost koju Emir živi.

Dok se čitala Emirova biografija, a onda i stihovi iz njegove prve knjige, one za koju je godinama sanjao da ugleda svoj dan, Emir je ustao i zamolio sve da se to čitanje zaustavi. Rekao je da želi pročitati nešto što je važnije i od njegovih stihova.

U ruci je držao papir. Onaj od nekad. Onaj od gospodina Omera. Sad već s mirisom i izgledom minulih dana.

Drhtavim glasom Emir je počeo čitati ono što je pisalo na papiru:

      „Sačuvaj snove. Trebat će ti. Za ono vrijeme koje će pripadati samo tebi i tvojim snovima.“

Emir je publici ispričao sve o susretu s gospodinom Omerom.

„Ja nažalost ne znam gdje je on sada. Nismo ostali u kontaktu. Ali, volio bih..“

„Tu sam, Emire,“ začuo se glas iz pozadine.

„Gospodine Omere“, uzviknuo je Emir i potrčao prema njemu.  „Ali, kako ste znali?“

Gospodin Omer je držao u ruci papir na kojem je pisalo:  Promocija prve knjige…

„Našao sam to dok sam se sakrio od kiše i čekao da prestane.“, kroz smijeh je rekao gospodin Omer.

„Vidiš Emire, svako čekanje ima svoje zašto, baš kao što i svaki san ima svoje vrijeme.“

I dok su gospodin Omer, Emir i publika uživali u čitanju stihova iz Emirove knjige, iz dvorane je poskakujući s noge na nogu izašao dječak veselo ponavljajući:  „ Svaki san ima svoje vrijeme.“

Piše: Lejla Omerčić

Akos.ba