Srebrenica i holokaust: U čemu je razlika?
U cilju afirmiranja istine o Srebrenici, ali i dijaloga o teškoj prošlosti naših prosotra, redakcija INS prenosi tekst „U čemu je tačno razlika?“ autora Alekseja Kišjuhasa, objavljenog u listu “Danas”, u kojem povlači paralelu između genocida iz jula 1995. i nacističkih zločina ’40-tih.
Tekst prenosimo u cijelosti, bez uredničkih intervencija:
Zamislimo sledeću stvar. Godina je 1943, i 16-godišnji mladić Aron Klajnman se nalazi u Varšavskom getu u Poljskoj. Kao Jevrejin, u tom getu je već bio proveo godinu dana – gladan, mršav, izmučen i bolestan.
Zatim pristiže naredba da se ovaj geto rasformira, i da se njegovi stanovnici razmeste u izvesne radne logore. Ljudi u SS uniformama (“Odbrambene snage”) tada su ovog momka odvojili od porodice, strpali u voz, i poslali u izvesni logor koji se zove Aušvic. Tamo je prošao kroz proces selekcije, tj. odvojen je od žena i dece, rečeno mu je da ostavi sve torbe i da preda sav novac, te da se pripremi za tuširanje, onako, higijene radi. Uguran je u sobu sa tuševima, ali iz slavina nije potekla voda, već otrovni gas. Preminuo je na licu mesta, a njegovo telo je ubrzo spaljeno u specijalnom krematorijumu u blizini, kako bi se (ne)vešto prikrili tragovi zločina. Baš kao i milioni Jevreja poput njega, samo zato što su Jevreji. Dakle, civili, obični ljudi, čija je jedina krivica to što se drugačije zovu i prezivaju.
A onda zamislimo ovu stvar. Godina je 1995, i 16-godišnji mladić Mirza Hadžibegović se nalazi u enklavi Srebrenica u Bosni i Hercegovini. Kao Bošnjak, u ovoj “slobodnoj zoni” je već bio proveo godinu dana – gladan, mršav, izmučen i bolestan. Zatim pristiže naredba da se ova enklava rasformira, i da se njeni stanovnici razmeste unaokolo. Ljudi u VRS uniformama (“Vojska Republike Srpske”) tada su ovog momka odvojili od porodice, strpali u autobus, i prevezli u izvesno selo otočari. Tamo je prošao kroz proces selekcije, tj. odvojen je od žena i dece, rečeno mu je da ostavi sve torbe i da preda sav novac, te da se pripremi za narednu deportaciju, onako, turizma radi. Isteran je na poljanu i ruke su mu vezali žicom, nakon čega je streljan mitraljezom. Preminuo je na licu mesta, a njegovo telo je ubrzo zakopano u specijalnoj masovnoj grobnici u blizini, kako bi se (ne)vešto prikrili tragovi zločina. Baš kao i hiljade Bošnjaka poput njega, samo zato što su Bošnjaci. Dakle, civili, obični ljudi, čija je jedina krivica to što se drugačije zovu i prezivaju.
U čemu je tačno razlika između ova dva slučaja ili stvari? Ni u čemu. Pa ipak, ova država i društvo uporno odbijaju da prihvate činjenicu da te razlike nema. To jest, mi kolektivno odbijamo da shvatimo i prihvatimo da određeni pojedinci jesu odgovorni za genocid i u našem komšiluku, baš kao što su to bili nacisti u svim onim dokumentarcima po kablovskim kanalima. Pa, umesto toga, naše društvo u vezi sa Srebrenicom radije odgovara tradicionalnim srpskim pozdravom “A šta su oni nama radili?”. Ili, praktično i analogno, tvrdi sledeće: “Ako je tog holokausta i bilo, mora da su ga malo i Jevreji činili, zar ne?” Dok ta stvar sa “genocidom” nije samo jezička ili semantička, baš kao ni pravna, sudska ili politička – već ima smisla jedino kao ljudski iskrena, skromna, ponizna i saosećajna. Kao što se civilizacija bila zapitkivala kako uopšte pisati poeziju nakon Aušvica, isto pitanje pred sobom i pred svojim ogledalom valja postaviti i nakon Srebrenice. A da li ga postavljamo?
I zato, koga briga da li je neki sud u dalekoj Holandiji ovo zlo i naopako bio okvalifikovao ovako ili onako? Ej, ljudi ljudski, u Potočarima i unaokolo, ubijeno je najmanje 8372 dečaka i muškaraca! Probajmo samo da brojimo do te skaradne cifre? A ubijeni su sistematski i planski, gotovo industrijski, u par marljivih i samopregornih krvavih dana, i to samo zato što su bili Bošnjaci. Svaka čast Stivenu Spilbergu, pa će nas stegnuti u grlu na jednoj od mnogih televizijskih repriza “Šindlerove liste”. Ali, tu istu industriju smrti imali smo na samo par stotina kilometara odavde, i to pre samo par decenija. Šta suvo grlo kaže na to? Zateže nas ili jok? Nije sve neka prokleta (geo)politika, jer na ovom svetu fakat postoje i dobro i zlo. A svaka čast i Hani Arent, ali to u Potočarima nije bilo nimalo “banalno”, već prilično svesno i (zado)voljno. “Jesi li prcao nešto?”, pitao je žicom vezanog maloletnog momka pripadnik izvesnih “Škorpiona” na onom zastrašujućem video snimku iz Srebrenice. “Ni nećeš”, dodao je, neposredno pre nego što ga je ubio, odnosno povukao obarač mitraljeza. Banalno? Ne baš.
I otuda, ukoliko srbijanska politička opozicija želi da sačuva kakvu-takvu moralnu nadmoć nad aktuelnim režimom, ona aktuelnu vlast pre svega mora da priupita sledeće: Zašto ove godine niko od državnih zvaničnika nije otišao na komemoraciju u Potočare? Zašto? Dok tu krhku moralnu vertikalu jesu sačuvali Čedomir Jovanović i Nenad Čanak, koliko god se bili šunjali oko vlasti, ili šta već radili. Nije sve na ovom svetu ta prokleta stranačka politika, niti odnos prema Aleksandru Vučiću Prvovenčanom. Stotinu mu stotina žrtava, Srebrenica je naš Holokaust, i ona jeste svojevrsni Aušvic-Birkenau našeg doba. Da, uz taj Aušvic, postojali su i Dahau, i Mathauzen, i Treblinka, pa čak i Drezden i Hirošima – za one što insistiraju na nekakvoj falš uravnoteženosti ili fejk ekvivalenciji u vezi sa prebrojavanjem žrtava fašizma. Ali, sve žrtve Drugog svetskog rata, pa i ratova na prostoru bivše Jugoslavije, jesu žrtve fašizma. Međutim, od našeg odnosa prema Aušvicu i/ili Srebrenici kao jednom simbolu i kvintesenciji zla, zavisi naš identitet kao dobronamernih i pristojnih ljudskih bića. Kako god se prezivali, za koga god glasali, i kom god bogu se molili ili tu stvar sa molitvom ne radili uopšte.
Najzad, ovaj sociolog i kolumnista je bio i u Potočarima i u Srebrenici. Vozeći se iz Novog Sada na neku zgodnu NVO petljanciju u Sarajevu koja je za evropsku kintu bila posvećena miru, pomirenju i prekograničnoj saradnji. Jer, šta će siroti Evropljani sa nama, osim da sipaju te evre u ovakve i slične projekte. I, zamolio je vozača da se na bar pola sata zastane, odnosno skrene kod putokaza za Srebrenicu, kako bi se svratilo do Memorijalnog centra u Potočarima. A taj je vozač, Nusret (“Nusko”), zapravo bio lokalac, ali i neko ko je u Srebreničkom genocidu izgubio i svog oca i svu svoju braću. On sam je preživeo jedino kao famozni “dođoš” u Vojvodini, godinama i srećom po njega, zarađujući svoju koricu vozačkog hleba podalje od te strašne istočne Bosne. I sad, videvši da imamo vremena, Nusko nas je odvezao i do svoje majke, koja nam je ljubazno i skromno skuvala kafu ili kahvu. Ne pitajući ko smo, šta smo, i odakle dolazimo. Bosanski gostoljubivo, ova snažna, moćna žena i istinska “majka Srebrenice” dočekala je svog jedinog preživelog sina i njegove goste uz iskreni osmeh i duboku ljubav i pažnju. Bila je to najteža kafa koju sam u životu popio, zadržavajući suze, i suočavajući se frontalno sa nepopravljivim i trajnim ožiljcima, nastalim usled jednog nezamislivog zla, a u ime strašne ideologije krvi i tla.
I zato, još jednom, u čemu je tačno razlika? Između Arona Klajnmana 1943. i Mirze Hadžibegovića 1995. godine, tih kako fiktivnih, tako i sasvim realnih mladića iz prva dva pasusa ove kolumne? Koji, zbog nemačkog i srpskog fašizma, nikada neće voditi ljubav, oženiti se i dobiti dete, zato što su sistematski ubijeni pošto se prezivaju kako se prezivaju? Genocid jeste genocid, i on je konstanta nakaradne ljudske vrste još od kada je ista bila sišla sa drveta, progovorila, i mentalno odvojila “nas” i “njih”. Iako među nama, ljudima, te neke razlike nema. Možemo li bolje od toga? Jer, fašizam nema etnički marker. U različitim istorijama i geografijama, on može biti nemački, italijanski, engleski, američki, japanski, hrvatski, srpski ili jogiletački, ali on pre svega ostaje fašizam. Zlo je zlo, čak i kada se obavlja u ime boga i nacije, pa nam onda deluje nekako zgodnije i lakše za gutanje. Fašizam je taj koji ubacuje žive ljude u vozove i autobuse, i zatim ih tretira Ciklonom-B po gasnim komorama ili pak kuršumima mitraljeza po bosanskim poljanama, svejedno. Jer nema razlike među njima. Međutim, ako pravimo kreativnu razliku između “našeg” i “njihovog” fašizma, to je lukavstvo uma odlika jedino podlaca, hohštaplera i hulja. A ukoliko, pred samima sobom, priželjkujemo kandidaturu u društvo pristojnih, dobronamernih i moralnih ljudi, poklonimo se žrtvama našeg sopstvenog fašizma u Potočarima. Kako se to stravično zlo ne bi ponovilo nikad.
