Vi ste ovdje
Home > U Fokusu > Skoro da se zaklinju kahvom!

Skoro da se zaklinju kahvom!

Kod nas, Bošnjaka, ljudi sa nepatvorenim osjećajem za rahatluk, postoji jedan, ja bih kazao “ritualno osiguran proces” ispijanje kahve. Autohtona prisutnost kahve, od nas je načinila njene zaljubljenike, i u takvom stanju zaljubljenosti, postali smo učitelji muhabeta, patentirajući, danas najrašireniju, “kahvu razgovorušu”. U našu brdsko – planinsku baštu, slijevaju se, doduše kao turisti, ljudi raznih nacija i rasa. Takvi se nikada ne vračaju “čitavi” u svoje zavičaje, jer im djelić srce ostane ili u nekoj čevapdžinici, ili aščinici, ili ipak u nekoj od naših kahvana, gdje im srce zarobi dedo Husejn svojim osmijehom i upornošću da razumije, na sve moguće načine, želje gostiju (a šta mu drugo i preostaje kad ne zna engleski), i njegova kahva zaslađena višestoljetnom tradicijom Bosne. I tako, inovativni, kakvi jesmo po pitanju kahve, odolijevamo valovima savremenog društva, nedajuć’ ono malo duše, ili bolje rečeno ono malo rahata od kahve, što nam je ostalo, pa ga katančimo u najotpornije sehare i sanduke. Neki su se predali, ali to su oni koji ne slušaju ljude sa iskustvom, dok se drugi bore, lavovski braneć’ blago kahve. Kada o tome razmišljam, kažem sebi: ” Skoro da se zaklinju kahvom”. Obuzme me neka jeza, pa se zapitam da li smo i u čemu tako ažurni kao u ispijanju kahve. Kahva je postala simbol Bosne, konkretno i apstraktno. Djedovi naši, kahve svjesni, hrabro poručuju strancima: ” Ne morete vi nas razumit’ tek tako. Džaba vam ta tehnika i ti interneti, i ti mobiteli, jer vi ne hodate k’o mi, ne spavate k’ o mi, ne liježete k’o mi, a Bogami, i ne budite se se k’o mi, a isto tak’ ne odmarate k’o mi. Kad’ krenete u Bosnu, nemojte vi mislit’ da mi imamo goleme zgrade i kuće, i nemojte vi mislit’ da mi imamo avta k’o vi, a nemamo vala ni teste za ta vaša avta. Ne moremo mi smislit’ ni te vaše kole, i ona pića u limenkama što su na njima naslikani neki bivoli, šejtani, šta već… Ama, nas ljuti što vi naše momčiće i djevojke otrovaste tim vašim kojekakvim pićima. Šejtan vas odnio, đe ćete s tim ‘vamo u Bosnu! Šta će nam to! Odoše nam djeca u helać. Po čitave dane bleje k’o telad u šarena vrata, u te vaše, što bi rek’o naš jaran Zuhdo, “haber – kutije”. Neće van’ da iziđu. Ne vide have dok ne krenu u školu. Boni ne bili, nemojte se varat’ pa kazivat’ : “Ja fukare, ništa nemaju, a neće ništa”. He…imamo mi ono što vama fali, imamo mi nešta što vrijedi više neg’ vas dunjaluk. Bosanac ima dušu! Bosanci se vole gledat’ u oči dok pričaju. Bosanci više vole da pričaju kad su im usta taze. Mi imamo kahvu, i crnu i bijelu, i gorku i slatku, a svaka je za sohbeta i rahatluka. Kad’ vikneš komšiju Bosanca da posjedite, viči ga dodajuć’: “Evo žena pristavila kahvu”, pa makar je još i ne pristavila. Na sok ga nemoj zvati, Bosanac to ne zna pit’. ” Ne znam koliko je onih koji su odolili kahvi, i nisu se identificirali s njom, ali znam, da takvi lutaju, tražeći odgovore u svijetu, koji je daleko od naše duše i tradicije, jer u kahvu smo udahnuli naše brige, smijeh, suze i radost, i njome smo izrežirali najdivnije priče o životu Bosanca i Bosanke, priče pune ljubavi, istine i prijateljstva.Betovene, Mocart, Čehov, Šekspire, Kami, Goethe, Hese i drugi, gdje bi sad bili da ste vidjeli Bosanca dok u bašti kahvane “Kod Mehe”, srće svoju kahvu, u isto vrijeme uzdišuć’ i osmjehujujuć’ se gleda vrhove bosanskih planina. Hasan Hasić, maturant Medrese “Osman ef. Redžović”
Akos.ba

Akos.ba pratite putem aplikacije za Android i društvenih mreža Facebook | Instagram | Twitter.

Top