Rekli su na samrti

U ovom tekstu ćemo citirati riječi nekih muslimana, halifa, vladara, učenjaka, koje su izrekli u trenutku svoje smrti, kako bismo uzeli pouku i kako bi nam njihove riječi bile podsticaj za dobra djela koja će nam, Allahovom milošću, omogućiti lijep završetak dunjalučkog života i priskribiti najljepšu nagradu na ahiretu.

Prije toga citirat ćemo hadise u kojima se spominju Poslanikove, sallallahu alejhi ve sellem, posljednje riječi prije smrti. U hadisu koji je zabilježio imam Buharija, a koji prenosi Ebu Hurejre, r.a., stoji da  je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Nije bilo ni jednog Allahovog poslanika, a da u smrtnoj bolesti nije mogao  da  bira  između  ostanka  na dunjaluku ili preseljenja na ahiret.” “Nakon što  je to rekao”, veli Ebu Hurejre, “Poslanikovo, sallallahu alejhi ve sellem, stanje se pogoršalo, osjetio  je strašnu bol, i tom trenutku sam čuo kako uči kur’anski ajet: Oni koji su poslušni Allahu i Poslaniku  biće u  društvu vjerovjesnika, i pravednika, i šehida, i dobrih ljudi, kojima je Allah milost Svoju darovao. (EnNisa’, 69.).”

Alija, r.a., je rekao da su posljednje Poslanikove, sallallahu alejhi ve sellem, riječi bile: “Namaz, namaz i Allaha se bojte u pogledu onih koji su vam potčinjeni!’’ (Ebu Davud).

A Enes ibn Malik je rekao: “Kada se Poslanikova, sallallahu alejhi ve sellem, bolest pojačala, počeo je da u određenim intervalima gubi svijest. To je teško  palo  njegovoj  kćerki Fatimi, r.a., pa je, plačući, govorila: “O muke moga oca!” Čuo je to Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, pa joj je odgovorio: “Kćeri, od danas za tvoga oca nema više nikakvih muka.” Nakon što je preselio na bolji svijet i kada su ashabi počeli  bacati zemlju na njegovo tijelo, Fatima, r.a., je rekla Enesu, r.a.: “Enese, zar zaista imate snage da bacate zemlju na Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem?!” (Buharija).

Ebu Bekr, r.a., na samrti

Kada  je Ebu Bekr bio na samrti, došla mu je u posjetu kćerka Aiša, r.a., i u stihu kazala: Života mi tvoga, nikakvo bogatstvo ne koristi, kad se u grudima stijesni i kad duša dođe u grlo sahibije svoga. Na to  joj je otac odgovorio: “Nije tako, već reci: Smrtne  muke  će  zbilja  doći – to je nešto od čega ne možeš pobjeći.“ (Kaf, 19.). Zatim je rekao: “Ovu odjeću što je na meni operite i u nju me, kad umrem, zamotajte umjesto ćefina; zaista su živi potrebniji nove odjeće od mrtvih.”

Prenosi  se  također  da  su  mu  na  samrti rekli: “Halifo Allahovog Poslanika, zar ne želiš da ti  pozovemo doktora?” Odgovorio je: “‘Doktor’  me  je  već  pregledao.’’ “A šta je rekao”, upitali su? Ebu Bekr je odgovorio: “Rekao je: ‘Ja činim što hoću!’” (Ibn Ebi Dunya, El-Muhtedarinn).

Omer, r.a., na samrti

Prenosi se od  Alije ibn Ebi Taliba da je rekao: “Ušao sam kod Omer ibn Hataba  nakon  što  ga  je  Ebu Lu’lu smrtno ranio, i zatekao ga gdje plače. Upitao sam: “Vođo pravovjernih, šta te je rasplakalo?” Odgovorio je: “Rasplakale su me vijesti sa nebesa, a ja ne znam  šta  će  sa  mnom  biti,  hoću  li u Džennet ili Džehennem.” Ja sam mu onda  rekao:  “Raduj  se  Džennetu,  jer sam čuo Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem,  kada je rekao: ‘Džennetski uglednici i gospoda su Ebu Bekr i Omer.’” Tada mi je Omer, r.a., rekao: “Alija, je  li  ti  to  svjedočiš da ću ja biti stanovnik Dženneta?” “Da”, rekao sam, zatim sam se obratio svom sinu Hasanu i rekao mu: “Sine, posvjedoči i ti i potvrdi riječi Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, da će Omer biti stanovnik dženneta.”  (El-Muhtedarinn).

Abdullah Ibn Omer  je rekao: “Nakon ranjavanja, a u smrtnom hropcu, Omerova, r.a., glava bila je u mom krilu, pa mi je rekao: “Spusti mi glavu na zemlju!’’ Rekao sam: “Oče, svejedno je, da li ti  glava bila u mom krilu ili na zemlji.” Tada mi je otac srdito rekao: “Spusti mi glavu na zemlju, majka  te  imala!’’  Kad sam mu spustio glavu na zemlju, rekao je: “Teško meni i teško mojoj majci ako mi se Allah ne smiluje!’’ A u predaji od Amra ibn Dinara stoji: “Meni je Omer, r.a., prije nego  je ispustio dušu, rekao: ‘Kada bi cijeli dunjaluk bio u mom posjedu, ja bih ga žrtvovao kako bih se otkupio i spasio od Vatre, makar je nikada ne vidio.’’ (Ibn  Ebi Dunya, El-Muhtedarinn).

Osman, r.a., na samrti

Abdullah ibn Selam prenosi da je on pitao nekog od ljudi koji su bili prisutni kad je Osman, r.a., bio na samrti, nakon teških rana koje su mu zadale haridžijski prokletnici, šta je tada  Osman,  r.a.,  rekao,  pa su mu odgovorili: “Čuli smo Osmana, r.a., kako prije smrti govori: ‘Allahu  dragi, ujedini ummet Muhammedov, sallallahu alejhi ve sellem’, i to je tri puta ponovio.  U tom trenutku nam se činilo da, kad bi uputio  dovu  da Allah ne ujedini ummet, da bi mu dova bila uslišana i da se ummet ne bi ujedinio do Sudnjeg  dana.’”  (Ibn    Ebi Dunya, El-Muhtedarinn).

Ebu Katade je rekao: “Ušao sam sa svojim rođakom kod Osmana, r.a., u vrijeme opsade njegove kuće,  da  tražim  dozvolu  za  odlazak  na hadž. Kad sam izlazio iz njegove kuće, na vratima sam sreo Hasana ibn Alija, r.a., koji je nosio sablju u ruci, pa sam ponovo s njim ušao kod Osmana. Onda je Hasan, r.a., stao pred Osmana, r.a., i rekao: “Vođo pravovjernih, ja sam došao da ti kažem da sam spreman izvršiti što god mi narediš.” Osman mu  je odgovorio: “Dragi moj bratiću, ovi ljudi žele i traže samo moju glavu; tako mi Allaha, ja u ovoj situaciji neću spašavati svoju glavu žrtvujući glave drugih muslimana, već ću žrtvovati svoj život da bi spasio živote drugih muslimana. Hasane, gledajte na koji način i oko čega ćete ujediniti ummet, jer Allah ovaj ummet neće ujediniti na zabludi. Pa, budite uz džemat muslimana u svakoj situaciji.” Kada je ovu predaju čuo Hamad ibn Zejd,  zaplakao je i rekao: “Neka se Allah smiluje Osmanu, r.a.! Četrdeset dana je bio u opsadi i za sve vrijeme opsade nije izgovorio ni jednu riječ koju bi novotari mogli iskoristiti  kao  dokaz za svoju novotariju.”  (El-Muhtedarinn).

Alija, r.a., na samrti

Prenosi se od Asbega elHanzalija da je rekao: “U noći poslije koje je Alija, r.a., ubijen, došao mu je Ibn Nebbah da ga pozove na sabah-namaz, a Alija, r.a., je još uvijek ležao u svojoj postelji. Sačekao je malo, pa se ponovo vratio i zovnuo ga, ali ni tada nije izašao iz kuće. Tek kada ga je treći put zovnuo on je ustao i prije nego je izašao iz kuće, rekao je: “Čovječe, pripremi se za smrt, jer će ona sigurno doći, pa se onda ne boj smrti kad ti na vrata zakuca.’’ I čim je iskoračio iz kuće, na njega je nasrnuo Abdurahman ibn Muldžim i zadao mu smrtonosni udarac sabljom. U tom trenutku je izašla njegova kćerka Ummu Kulsum, i vidjevši šta se desilo, uzviknula je: “O tugo moja u sabahsko vrijeme! Muža Omera, r.a., su mi ubili u vrijeme sabah-namaza, a evo i oca Aliju mi ubiše u sabahsko vrijeme!”

A u predaji od Haruna ibn Ebi Nedžiha stoji da  je Alija, r.a., nakon što mu  je Ibn Muldžim zadao smrtonosni udarac, rekao: “Uspio sam, Gospodara mi Kabe!” (El-Muhtedarinn).

Hasan ibn Ali, r.a., na samrti

Prenosi Džafer ibn Muhamed od svoga oca da je rekao: „Kada je Poslanikov, sallallahu alejhi ve sellem, unuk, Hasan ibn Ali bio na samrti, žestoko je plakao, pa mu je rekao brat Husejn, r.a.: ‘Brate, šta te je rasplakalo, pa ti ideš u susret svom dedi Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem, babi Aliji, majki Fatimi i nani Hatidži, r.a.. Allah, dž.š., ti je preko Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, obećao nagradu i nazvao te gospodinom džennetskih mladića, a osim toga,  ti  si  na  svojim nogama petnaest puta obavio  hadž.’ Husejn, r.a., je htio barem malo oraspoložiti svoga brata, ali  su  mu  te  riječi samo pojačale plač, i onda je kroz suze odgovorio: ‘Brate, zar ne znaš da ja evo idem u susret krupnom i zastrašujućem događaju, s kakvim se nikada  u  životu  susreo  nisam.’”  (El-Muhtedarinn).

Muaz ibn Džebel, r.a., na samrti

Prenosi se od Amra ibn Kajsa da je rekao: “Kada je Muaz ibn Džebel bio na samrti, rekao  je  svojim  ukućanima i prijateljima  koji  su  mu  došli  u  posjetu:  ‘Vidite je li nastupila zora.’ ‘Nije još’, odgovorili su. Nedugo zatim neko je rekao da je zora nastupila, a Muaz je kazao: ‘Utječem se Allahu od  noći  čija  zora  završava  u džehennemskoj vatri! Dobro mi  došla smrti! Dobro mi došao dugo odsutni prijatelju! Gospodaru moj, Ti znaš da sam Te se cijelog života bojao, a sada je, Gospodaru, došao dan da se nadam Tvojoj milosti. Ja nisam volio dunjaluk, niti dugovječni ostanak na njemu, radi obrađivanja zemlje i voćnjaka, već radi posta u vrućim ljetnim danima, noćnog namaza i druženja s ulemom u halkama zikra.’”

Huzejfe ibnul-Jeman, r.a., na samrti

Lejs ibn Ebi Sulejm prenosi  da je Huzejfe, r.a., plakao na samrti, pa su ga upitali: “Zašto plačeš?” Odgovorio je: “Ne plačem zbog rastanka sa dunjalukom, jer mi  je smrt draža od ostanka na dunjaluku, već plačem zbog toga što ne znam šta me čeka, Allahovo zadovoljstvo ili Allahova srdžba.”

A Esed ibn Vida’ prenosi da je Huzejfi, r.a., dok je ležao na smrtnoj postelji, rečeno: “Šta želiš?’’ Odgovorio je: “Želim Džennet!’’ Zatim su ga upitali: “Na šta se žališ?” Odgovorio je: “Na grijehe.” Rekli su mu: “Hoćeš li da ti pozovemo ljekara?” Huzejfe im je odgovorio: “Doktor me je i razbolio. Ja sam među vama živio i moj život je bio u znaku troje: siromaštvo mi je bilo draže od bogatstva, poniznost i skromnost među vama bili su mi draži od uznositosti i položaja i kod mene su jednaki bili oni od vas koji su me hvalili i oni koji su me kudili.”

Ebu Derda, r.a., na samrti

Kada  je Ebu Derda, r.a., osjetio da mu  se  bliži  smrtni  čas,  pozvao  je svoju suprugu, pa kada je ona došla, on ju je privio na grudi i plačući rekao: “Ummu Derda, zar ne vidiš šta me je snašlo?! Tako mi Allaha, nikada mi teži trenutak nije došao. Ako mi Allah bude pripremio nagradu, onda je ono što slijedi poslije smrti mnogo lakše, a ako bude nešto drugo, onda je smrt u odnosu na ono što dolazi poslije nje,  kao mužnja  deve.” Zatim je dugo plakao,  pa  se  opet  obratio supruzi riječima: “Ummu Derda, pripremaj se za ovaj dan i ovaj trenutak!” Onda je pozvao svog sina Bilala i rekao mu: “Teško tebi Bilale, pripremi se za smrt i za ovaj bolni trenutak koji tvoj otac sada proživljava.” Nakon  toga  je  ispustio  svoju  plemenitu dušu. (El-Muhtedarinn).

Amr ibn As, r.a., na samrti

Jakub  ibn Abdurahman prenosi od svoga oca da je rekao: “Kada je Amru ibn Asu došao  smrtni  čas,  mnogo  je  plakao. Njegov sin Abdullah  mu  je  rekao: ‘Oče, ja sam mislio da ćeš ti strpljivo podnijeti svaki udarac sudbine i svako iskušenje koje Allah  spusti  na  tebe.’ Tada mu je Amr  rekao:  ‘Sinko,  znaj da  su  se na  tvog oca spustila tri musibeta odjednom: prvi je prekidanje svake mogućnosti  da se čine dobra djela, drugi je gorčina smrti, a treći je rastanak sa najmilijim,  a ovo treće je najlakše.’ Zatim je rekao: ‘Gospodaru moj, naredio si, a ja sam se oglušivao o Tvoje naredbe, zabranio si, a ja sam kršio zabrane. Moj Allahu, Ti si Onaj koji oprašta i preko pogrešaka prelazi.’”

Muavija ibn Ebi Sufjan, r.a., na samrti

Muhammed ibn Sirin prenosi da se Muavija,r.a.,  pred smrt teško razbolio, i plačući je govorio: “Gospodaru moj, Ti si u Svojoj Knjizi rekao: Allah neće oprostiti da Mu se neko smatra ravnim, a oprostit će manje grijehove od toga, kome  On hoće.  (En-Nisa, 48.). Gospodaru moj, učini  me  od  onih  kojima ćeš oprostiti!”

A u predaji koju prenosi Sufjan ibn Ujejne od Hišama, stoji da je Hišam rekao: “U smrtnoj bolesti Muavijene noge su izgledale kao suhe palmine grane. Okupljenim ljudima  je  rekao:  ‘Šta  je  drugo dunjaluk osim ono što na trenutak okusimo i probamo. Tako mi Allaha, ne  bih želio da više ostanem među  vama  ni  tri dana.’ Reklu su mu: ‘Vođo pravovjernih, ti ideš u susret Allahovoj milosti i zadovoljstvu.’ Odgovorio je: ‘Ja idem u susret onome što Allah želi, a Allah me najbolje poznaje i zna da nisam bio od onih koji su bili popustljivi u vjeri.’” (El-Muhtedarinn).

Muhammed  ibn Sirin prenosi  da je Muavija, r.a., na samrti uzeo grumen zemlje  i  rekao:  “Allah  te  uništio  kućo dunjalučka, u tebi sam živio dvadeset godina kao namjesnik, zatim  dvadeset godina kao halifa, a evo šta sam na kraju u tebi dočekao.”

Također se prenosi da je Muavija, r.a., na samrti rekao: “Da bogdo nisam bio vladar ni jednog trena i da nisam osjetio slast dunjalučkog života! Bolje bi mi bilo da sam bio platno s kojim se pokrivaju konji, koje se, nakon što se podere,  baci kao da ni postojalo nije.”

Abdul-Melik ibn Mervan na samrti

Abdul-Aziz ibn Imran prenosi sljedeću predaju: “Kada je Abdul-Melik  ibn Mervan bio na samrti, pogledao je kroz prozor svoga dvorca i vidio bjelioca platna kako svojim rukama pere i bijeli platno, pa je rekao: ‘Tako mi Allaha, volio sam da sam bio  bjelilac platna  koji svaki  dan zarađuje svojim rukama onoliko  koliko mu može biti za taj dan.’ Kada je o tome obaviješten islamski učenjak Ebu Hazim, rekao je: ‘Hvala Allahu koji je učinio da vladari na samrti požele da budu na našem mjestu, a da mi na samrti ne poželimo biti na njihovom mjestu.’” (El-Muhtedarinn).

Mufedal ibn Fudale prenosi da su neki ljudi tražili dozvolu da posjete Abdul-Melika ibn Mervana  koji je  bio teško bolestan. Nakon što im je dozvoljeno, ušli su kod njega i poselamili ga, a on im je rekao: “Došli ste mi u vrijeme kada sam sve  bliži ahiretu, a sve dalji od dunjaluka. Prije nego što ste ušli, pokušavao sam se sjetiti svog dobrog djela u koje bih najviše mogao polagati nade na Sudnjem danu, pa se nisam mogao sjetiti ničeg boljeg od vođenja džihada na Allahovom putu. Upozoravam vas da ne ponižavate sebe čestim  dolascima pred  odvratne  kapije vladarskih dvoraca.’’ (El-Muhtedarinn).

Također se prenosi da su ga ljudi pitali dok je  ležao na smrtnoj postelji: “Vođo pravovjernih,  kako se osjećaš?” Odgovorio je: “Osjećam se baš onako kako je Allah, dž.š., u Kur’anu objavio: A doći ćete Nam pojedinačno, onakvi kakve smo vas prvi put stvorili, napustivši dobra koja smo vam bili darovali. (El-En’am, 94.).”

Omer ibn Abdul-Aziz na samrti

Mugire ibn Hakim prenosi da je Fatima bint Abdul-Melik, supruga Omera ibn Abdul-Aziza, kazala: “Kada je Omer ibn AbdulAziz bio na samrti, čula sam ga da govori: ‘Gospodaru moj, olakšaj im mojom smrću makar za trenutak!’” A  u danu u kojem je umro, izašla sam iz njegove sobe, i čula sam ga  kako uči i ponavlja kur’anski ajet: Taj drugi svijet dat ćemo onima koji ne žele da se na Zemlji ohole i da nered čine, a one koji se Allaha boje čeka srećan kraj. (ElKasas, 83.). Nakon toga se ušutio i nisam mogla čuti nikakav pokret niti  glas  iz  njegove  sobe. Zovnula sam Omerovog slugu Vesifa i rekla mu: “Pogledaj šta je sa vođom pravovjernih, da li možda spava ili…” Vesif je ušao u njegovu sobu, a onda je vrisnuo i potrčao do moje sobe. Ušla sam u Omerovu sobu i vidjela da  je već bio preselio na ahiret. Prije nego  je umro, sam se okrenuo  prema kibli  i  jednu  ruku  stavio  na usta, a drugu na oči.” (ElMuhtedarinn).

U predaji od Amra ibn Kajsa, stoji da  je  jedna  grupa muslimana posjetila halifu Omera ibn Abdul-Aziza dok  je ležao na smrtnoj postelji,  pa  su  mu  rekli: “Vođo pravovjernih, želiš li nam nešto opručiti?” Rekao im je: “Čuvajte se i pripremajte za ono što je mene ovog trena snašlo, jer sigurno ni vas neće zaobići. Kada me  spustite u kabur, malo me otkrijte i vidite šta sam od dunjaluka ponio.”

Hišam ibn Abdul-Melik na samrti

Ishak ibn Omer eš-Šejbani prenosi sljedeću predaju: “Kada je halifa Hišam ibn Abdul-Melik bio na samrti, oko njega se okupila njegova porodica i svi su plakali. On ih je pogledao, a zatim rekao: ‘Hišam vas je obilno častio dunjalukom, a vi njega obilno častite suzama. Hišam je vama ostavio sve što je sakupio od dunjalučkog  bogatstva, a vi njemu

ostavljate samo breme onoga što je uradio. O, užasnog li konačnog boravišta za Hišama, ako mu ne bude oprošteno!’”

Harun er-Rešid na samrti

Kada je Harun er-Rešid bio na samrti, naredio je slugi Mesruku da mu donese ćefine u  koje ga misle zamotati nakon smrti. Zatim mu je naredio da iskopa kabur, pa kad je Mesruk  završio s kopanjem, odnio je halifu Haruna erRešida do kabura. Halifa je sjeo pored kabura i promatrao ga, a zatim je proučio kur’anski ajet: Bogatstvo moje mi nije od koristi, snage moje nema više! (El-Hakka, 28.-29.). I dugo je plakao. U drugoj predaji stoji da je Harun er-Rešid na samrti izgovorio ove riječi: “O Ti čija vlast ne prestaje, oprosti onome čija vlast je prošla!” (El-Muhtedarinn).

Mu’tesim ibn Harun er-Rešid na samrti

Prenosi se da je abbasijski halifa i sin Haruna er-Rešida, Mu’tesim, na samrti govorio: “Da sam znao da je život ovako kratak i da će ovako brzo proći, nikada ne bih radio ono što sam uradio.”

Abdul-Aziz ibn Mervan na samrti

Ibn Ebi Mulejke je rekao: “Bio sam prisutan kada je Abdul-Aziz ibn Mervan bio na samrti i čuo sam  ga kada je rekao: ‘Teško meni, da sam bogdo u zaborav pao, da sam barem bio tekuća voda koja koristi ljudima, ili zeleno rastinje, ili da sam barem bio čoban koji je čuvao stada po hidžaskoj pustinji.’”

Riječi vladara, kraljeva i drugih moćnika na samrti, najbolje svjedoče o tome da se tada i oni koji su vladali ljudima na zemlji, čak i oni koji su bili nasilnici, koji su se ponašali kao da su oni  gospodari, predaju Allahovoj odredbi, potpuno bespomoćni, strahuju od Allahove kazne i nadaju se Njegovoj milosti i oprostu. Njihove riječi su opomena svakom razumnom čovjeku i one su svjedok bezvrijednosti dunjaluka i njegovog nestanka i čovjekove malenkosti i bespomoćnosti kada smrt nastupi i kada mu Melek smrti u zijaret dođe.

Piše: Muhamed Nasirudin el-Uvejd

Preveo i prilagodio:

Abdusamed Nasuf Bušatlić