Priča jedne žene koja je preživjela Genocid
"Imala sam 22 godine i kćerkicu koja je imala 2 godine, moja mala ružica. Oni su nas stavili u autobuse, samo nas žene i djevojke, i rekli su da nam ništa neće biti. I dugo smo se vozili, pun je bio autobus, moja mala kćerkica je plakala, sigurno je bila gladna, žedna. Zatim dođe jedan vojnik, jedan od onih četnika, ali bio je fin prema meni i pitao me šta je sa bebom, zašto plače. Ja sam mu rekla da je sigurno gladna, a ja nemam ništa da joj dam. On mi uze bebu iz ruke i reče da će je on nahraniti nečim i vratiti je. Bila sam presretna, ali opet mi je to bilo sumnjivo. Nije prošlo deset minuta on uđe opet u autobus sa mojom malom kćerkicom, čujem ne plače više. Sigurno je lijepo nahranio, zaista postoji još dobrih insana. On mi je vrati u naručje i reče mi samo: ''E sad ti kćerka više neće plakati.''
On nije moju ružicu nahranio. On ju je zaklao. I tako zaklanu, puni krvi mi je vratio."
Neka majčina suza bude molitva, da se nikome nikad ne ponovi Srebrenica!
