Priča iz našeg okruženja: Moj Tarik
U naselju gdje živi moja nana, već niz godina imam jednog malog pametnog i nadasve ekstremno osjetljivog prijatelja kojem je sada deset godina.
To je dječak čiji su se roditelji razveli kada je imao šest godina, a on je pripao ocu.
Sudbina je bila da mu je otac jednom riječju propalica, a u međuvremenu se potpuno odao alkoholu, par puta dovodio maćehe koje su bježale od njega i često ih sve fizički zlostavljao.
Osim njega, sa njim je njegov stariji brat koji je očevim stopama postao tipični sarajevski uličar i šaner. Žive na rubu egzistencije, jedva uspijevaju jesti obroke dostojne jednog čovjeka. Komsiluk je pomagao i za školu opremao obojicu svake godine.
Socijalno je Tarika odvodilo par puta ali nikad nisam znala šta se to tačno događa, jer zbog nasilnog ponašanja njegovog oca, niko nije ulazio u njegovu kuću.
S obzirom da je njihova kuća odmah iza nanine, imala sam priliku godinama posmatrati malog Tarika i uvidjeti koliko dijete može ispaštati zbog haotične porodice, nesklada i nesuglasica, pa sam ponekad iz sažaljenja vodila malog Tarika na ćevape jer je svaki put kad bih ga pitala kad krenem kući od nane: “šta ćeš da ti Lejla u subotu donese” odgovarao bez dvoumljenja: “ćevape”, te mu je posebno predstavljalo radost da ih jede u ćevabdzinici i to samo kod Želje .
Mi smo to radili godinama, od njegove šeste-sedme godine, i u tim momentima gledajući Tarika kako je sretan, redovno sam morala oplakati po jednu “turu” žaleći za njegovom majkom koja ga je rijetko viđala a koja iz Jajca zbog još lošijeg imovinskog stanja, nije mogla dolaziti osim jednom u pola godine ili čak i rjeđe.
Od prošle godine, nekako smo spontano prestali našu tradiciju.
Moje obaveze su me sprječavale da idem često kod nane, a kamoli da odvedem Tarika na druženje, a sve se svelo na to da bih mu ponekad kupila pribor ili čokolade ili eventualno nešto od odjeće.
Zadnjih pola godine ga skoro nikako nisam viđala.
Jučer sam krenula kod nane, a prije toga par sedmica mi je nana govorila da me tražio, i čujem iz daljine da me neko doziva, kad moj Tarik.
Dotrčao je do mene i sav ushićen pita je li to idem kod teta Behije (moje nane).
Kaže mi: “Čekaj me molim te, eto me nešto da mi pomogneš iz matematike.”
Kad nakon pola sata zvoni Tarik. Nosi ceker, a ruksaka niti matematike ni na mapi.
Donio je ćevape meni, mojoj nani i sebi. I to mi ovako reče:” Lejla, meni je dolazila tetka još davno i dala 50 KM, odmah sam rekao ovo ću da častim moju Lejlu prvi put kad je vidim, ona je mene godinama. Ali kako si se to, ‘ovaj to stavila na sebe’ (misli na pokrivanje) sigurno zato nećeš više da idemo u grad pa sam donio ovdje. I socijalno me poslalo u Jajce i idem iz ovog pakla pa nećemo više moći ići na ćevape. Goni i tatu i Sarajevo i učitelja neda mi iz pola predmeta više od trice. I tu se rasplače.”
I tako je Tarik slomio moje srce na milion komada. Do sutra vam mogu opisivati njegovu ponosnu facu dok je vadio porcije iz cekera, tu poletnost zasigurno nikad nećete vidjeti, ali meni se sve steglo u duši. Nije što ide kod mame, to je nešto najljepše što sam mogla čuti, nego što je prvi put kad je došao do džeparca, poželio uzvratiti nekome ko mu faktički ništa nikad nije pomogao, osim par maraka za te ćevape ponekad što je smiješno spominjati.
Allah mi je svjedok da ovo ne pišem ni radi čega drugog nego radi želje da svako od vas pronađe nekog Tarika u svojoj mahali. Lično znam kako je bez nekog od roditelja živjeti kad ti ništa ne fali i kad te svi paze kao pod staklenim zvonom, a kamoli kad te kao Tarika, ophrva siromaštvo. Nije poenta pomoći samo novcem, poenta je zastati i dati im ruku razumijevanja.
Mi često nipodaštavamo sitna djela, pa mislimo kako ako nemam svotu da kao čovjek udijelim, neću nikako, ali toliko je načina da se potrebnima ukaže pažnja i da ih se emocionalno zasiti, a mi ih zanemarujemo.
Autor: Lejla H.
Akos.bA
