Ja više ne šutim!
Pišem. Pišem jer to jedino dobro znam. Pišem za sve one koji više neće moći da govore. Pišem za ubijenog Nermina, pišem za usijanih 8 000 i više mezarova koji šute.
Pišem za onaj muk i tišinu. Pišem za one ptice koje tih dana nisu letjele Srebreničkim nebom. Ja pišem, pišem jer mogu. Pišem jer sam živ, pišem jer su drugi dali svoj život da bi ja sada pisao. Neke presude su donesene, neke čekaju, čekaju one majke dok svaki dan prave tri fildžana kafe u nadi da će joj muž i sin pokucati na polomljena vrata. Pišem da se poruka glasno čuje! Niti jedna mećava, niti kiša, ama baš ništa proklet bio Srebrenički koljaču neće sakriti istinu, ali pravda, pravda je spora ali te stigne. Kako si se osjećao kada si tjerao oca da jede utrobu svoga sina!? Koje zvijerstvo te na to nagnalo, kojom moralima si vođen? Kojim si idealom to radio? Pišem za svaku stopu onih koji su krenuli na „Marš mira“ da odaju počast, da se uvidi i prihvati da je nad Bošnjacima počinjen GENOCID, samo zato što smo dizali ruke prema nebu i čelom padali na sedždu, samo zato što smo BOŠNJACI!
Obuzeti mržnjom bili su spremni da osakate naciju koja je živjela u miru i slozi, silovali majke, ubijali naše sestre! Pa kako da ja tu oprostim, kako? Noktima sam grebao i suzama kleo presudu u Hagu, pokušavao sam da shvatim zašto sudije nisu one krvnike, da im imena ne stavljam jer ne želim ih u svome tekstu, kako nisu mogli da se stave u dušu onga oca koji doziva sina Nermina? Čime su vas podmitili? Ovodunjalučkim bogatstvima, slastima prolazim, par miliona koji su haram svaki put kada nahranite one koje volite. Tuga nije golema, nego je neopisiva, praznina koja nikada se neće moći popuniti. Svaki onaj ćefin ima svoju priču, ima onu priču koja nikada neće biti ispričana. Neki bi bili doktori, neki profesori, trgovci, ali sada ih više nema. Nema jer je neko odlučio da tako treba da bude, da treba 8372 osobe da nestanu. Dok ovo pišem moje ruke drhte a moj mozak prolazi golgote rata. Rođen sam 92′ a umro sam 95′ svaki metak koji je ispucan ispucan je u svakoga Bošnjaka, svakoga normalnog čovjeka. Tih dana moja je duša umirala iako je bila mlada. Ovih dana ću da pričam, da pričam kako smo živi ostali, a kako smo umrli, ovih dana ću da pričam zašto majka nema sina niti kćerke, zašto je crkva u avliji nane Fate, pričat ću i pisati jer mogu. Za sve one mezarove i majke koje ne mogu ja ću da pišem!
Piši i ti Bošnjače, pričaj priču koja ne smije da se zaboravi, piši, pričaj da se zna! Pričaj da se zna da smo opstali, pričaj da postoji ime Nermin, Enis, Armin! Pričaj da nas nisu ubili i nikada neće, pričaj! Reci im da njihov metak i njihova sablja nije jača od naših riječi, reci im da svaki ezan sa džamije i svaki Allahu Ekber kaže da smo živi! Reci im da nas nikada nisu ubili i da nikada neće! Sve dok tvoj korak prema džamiji je iskren i tvoja sedžda čista ti si živ!
Pričaj da se ne zaboravi pričaj jer će i kiše da pričaju, i ptice, i zemlja će da priča da su BOŠNJACI živi, i da će Selame i dan danas dijeliti i osmijehe jedni drugima slati i da će još dugo da se čuje glas mujezina sa džamije!
Priičaj i reci im da nikada ama baš nikada neće moći da ubiju Bošnjački ponos i inat!
Za Akos.ba piše: Nermin Hodžić
