Iskušenja – sudbina svih učenjaka
Ono što je zajedničko četvorici velikih imama, Ebu Hanifi, Maliku, Šafiji i Ahmedu je njihov stepen u znanju i vjeri, te izloženost brojnim iskušenjima. Ta iskušenja dolazila su od strane vlasti, njihovih savremenika i običnih ljudi, ali su oni ostali strpljivi. Imam Šafija bio je izložen sablji, imam Ahmed je, u poznatoj fitni koja se raširila u njegovom vremenu, bio zatvoren u tamnicu, imam Malik bio je bičevan zbog fetve o razvodu braka pod prisilom, a Ebu Hanife je nepravedno sumnjičen. Iako su svi bili izloženi iskušenjima, iz njih su izlazili neokaljane časti, a ubrzo nakon toga bi im stizala i radosna vijest koja se ogledala u njihovoj prihvaćenosti među ljudima. Njihove riječi primali su kao pitku vodu, upijali ih zajedno sa vazduhom; to je Allahova milost koju On daje kome hoće. (sura Džumu’a, 4) Sva ta uznemiravanja nisu bila samo zbog vlasti koje se njihov narod pribojavao, već su ona bila i posljedica neupućenosti, zavisti i ljubomore. Često su bili uznemiravani i sumnjičeni, kao što se navodi u autentičnim biografijama svakog od njih. To su nevjerovatna kazivanja o prostim ljudima koji nisu marili za položaj imama, njihovu prihvaćenost i respekt među ljudima. Tako nešto moglo je doći samo od nekog neznalice, čiji je i sam govor ukazivao na njegovu tešku narav, grubost i oštar jezik. Tako nešto moglo je doći samo od zavidnika, koji se srdi kada vidi tragove Allahove blagodati na nekom od Njegovih robova.[1] Oni su uspjeli na ovom ispitu, i ostali čvrsti i postojani. Imam Šafija je upitan: “Da li je za čovjeka bolje da bude ugledan među ljudima ili da bude iskušan? ”Odgovorio je: “Neće postati ugledan, dok ne bude nečim iskušan.”[2]
Ovi imami nisu se nikada svetili niti uzvraćali na nepravdu, nego bi ono što se desilo prepuštali zaboravu, kao da se nije ni dogodilo. Ponekad su im nepravdu činili ljudi od znanja i vjere, ali je to bilo uslijed savladanosti ljudskom slabošću, ili nisu bili dovoljno upućeni u ono što je su čuli o njima. Jednom prilikom, imam Ahmed je upitao svoje učenike: “Odakle dolazite?” Odgovoriše: “Sa halke Ebu Kurejbe,” a imam Ahmed se u nečemu razišao sa Ebu Kurejbom, pa ga je ovaj kritikovao. On im reče: “Uzimajte znanje od njega, on je ispravan učenjak. ”Zatim oni rekoše: “Ali on tebe kritikuje?! ”Na to imam Ahmed odgovori: “Šta ja tu mogu? To je razilaženje između mene i velikog učenjaka.”[3]
Ovakav ahlak mogla su iznjedriti samo velika srca, koja nisu priželjkivala nikakvu ličnu korist ili interes, niti su se oko toga nadmetali. U njihovoj prirodi nije bilo da zbog nepravde koja im je nanesena, izazivaju sukob. Njihova misija je dalje od toga, a njihov uzor je Poslanik, s.a.v.s. “Ti si samo prst koji krvari, a ono što te zadesilo je žrtva na Allahovom putu.”[4]
[1] Za više detalja pogledaj biografije ovih imama.
[2] Pogledaj: Al mustadrak ‘ala magma’i al fatawa (1/193), Al fawaid (Ibn Qajjim, str.208), Zad al me’ad (3/13).
[3] Pogledaj: Tarih Dimašq (55/58), Sijjeru e’alami an nubela’i (11/317).
[4] Prenosi ga Buhari (6146), Muslim (1796).
Autor: Selman el-Auda
IslamBosna.ba
