Vi ste ovdje
Home > Duhovnost > Islamske teme > Gibet izvor svakog zla: Zabrana slušanja gibeta

Gibet izvor svakog zla: Zabrana slušanja gibeta

Osoba koja sluša ogovaranje je također griješnik, osim ako se tome ne usprotivi jezikom, ili, ako se boji ogovarača, makar srcem

Ako može napustiti skup ili ga prekinuti, ili možda promijeniti temu, onda to treba i uraditi. Ali ako ušutkava onoga koji ogovara, a u svom srcu osjeća radost zbog ogovaranja, onda je on munafik. Neće mu biti opro­šteno osim ako gibet odbaci svim srcem. Gibet je ozbiljna stvar i svoga brata treba javno braniti.

Ogovaraču se ne smije dozvoliti da zagađuje musli­manske skupove i blati muslimane. Čast muslimana mora se braniti. Jer svakom se može desiti da bude predmetom gibeta, a da neće biti nikoga da brani njegovu čast.

“Ne povodi se za onim što ne znaš! I sluh, i vid, i razum, za sve to će se, zaista, odgovarati.” (Isra, 36)

“Kada vidiš one koji se riječima Našim rugaju, nek si daleko od njih sve dok na drugi razgovor ne pređu. A ako te šejtan navede da zaboraviš, onda ne sjedi više s nevjernicima kad se opomene sjetiš.” (En'am, 68)

”A kada čuju besmislicu od nje se okrenu i reknu: ‘Nama naša djela, a vama vaša djela; mir vama! Mi ne želimo društvo neukih.'” (Kasas, 55)

Semure ibn Džundeb prenosi da je Poslanik alejhi se­lam rekao: “Onaj ko bude prenosio hadise kao moje znajući da su lažni, on je jedan od lažova.“ (Sahih, Muslim)

U nekim predajama ovog hadisa koristi se riječi kazibejn, što znači dva lažova. Jedan je osoba koja izgovori laž i pripiše je Poslaniku alejhi selam. Druga osoba je ona koja tu izjavu prenosi drugima. I zato je ovaj hadis strogo upozorenje onoj ulemi i predavačima koji se ne ustručavaju citirati i prenositi fabrikovane hadise.

Onaj od Ka'bovih sinova koji mu je bio vodič kada je oslijepio i koji kaže: “Čuo sam Ka'ba bin Malika da je pri­čao kada je izostao od Allahova Poslanika, a.s., u pohodu na Tebuk: ‘Nisam izostajao od Allahova Poslanika, s.a.v.s., u pohodima koje je vodio, osim u pohodu na Tebuk.'“

Izuzetak je Bitka na Bedru, a za nju niko ko je izostao nije ukoren, jer je Allahov Poslanik alejhi selam izišao že­leći karavan Kurejšija, tako da je Allah učinio da se sukobi sa njegovim neprijateljem bez zakazanog sastajanja. Prisustvovao sam sa Allahovim Poslanikom alejhi selam na Akabi kada smo se uzajamno obavezali na islam. Ne bih volio u zamjenu za prisustvovanje Akabi prisustvovanje Bedru, iako je Bedr u većem spomenu i poznatiji kod ljudi. Ono što je bilo vezano za mene kad sam izostao od Allahovog Poslanika alejhi selam u pohodu na Tebuk, jeste da nikad nisam bio jači, niti je bilo spremnijeg čovjeka od mene u vrijeme kad sam izostao iz tog pohoda. Tako mi Allaha, prije tog pohoda nikad nisam imao dvije jahalice zajedno, a za vrijeme tog pohoda imao sam ih zajedno.

Allahov Poslanik alejhi selam rijetko je vodio pohod, a da nije aludirao na drugi, dok nije došao ovaj pohod. Vo­dio ga je Allahov Poslanik alejhi selam po žestokoj vrućini i uputio se na dalek put i bezvodne pustinje, protiv mnogobrojnog neprijatelja, pa je prepustio muslimanima nji­hovu stvar da bi se pripremili protiv neprijatelja. Saopćio im je svoj pravac koji želi, a muslimana je bilo mnogo sa Allahovim Poslanikom alejhi selam tako da ih ne bi mogla obuhvatiti ni knjiga – registar.

Rekao je Ka'b: “Rijetko ne bi čovjek, koji je že­lio izostati, mislio da to neće Poslanik, a.s., primije­titi, osim da Uzvišeni Allah spusti objavu o tome. Alla­hov Poslanik, a.s., izvršio je taj pohod kada su prijali plodovi i hladovi, a ja sam tom pohodu okrenuo lice.“ Allahov Poslanik, a.s., i vjernici su se spremili, požurio sam da se spremim sa njima pa sam se vratio i nisam ništa pri­premio od svoje opreme, pa sam sebi rekao: ‘Ja to mogu ako hoću.’ To je kod mene trajalo dok su se ljudi ozbiljno pripremali, pa je Allahov Poslanik, a.s., rano ujutro krenuo i muslimani sa njim, a ja još ništa nisam spremio i rekao sam: ‘Spremit ću se poslije dan ili dva, zatim ću ih stignu­ti.’ Čim su otišli, požurio sam da se spremim, pa sam se vratio i ništa nisam pripremio. Zatim sam opet otišao da se spremim, pa sam se vratio i nisam ništa uradio. Još uvijek je to dugo trajalo kod mene dok su oni žurili i utrkivali se u pohodu pa sam pomislio da otputujem i da ih sustignem, a da sam, bogdo, to uradio, ali mi to poslije nije bilo određe­no. Kada bih izišao među ljude poslije Allahova Poslanika, a.s., ožalostilo bi me da sam vidio samo sumnjive ljude u licemjerstvu ili ljude kojima je Uzvišeni Allah opravdao. Allahov Poslanik, a.s., nije me se sjetio dok nije stigao do Tebuka, zatim je rekao, sjedeći među ljudima: ‘Šta je ura­dio Ka'b bin Malik?’ Zatim je rekao neki čovijek iz pleme­na Beni Seleme: ‘Zadržale su ga, o Allahov Poslaniče, dvije njegove bunde (ogrtača) i gledanje u dva plašta.’ Zatim je rekao Muaz bin Džebel: ‘Ružno je to što si rekao. Tako mi Allaha, o Allahov Poslaniče, mi ne znamo o njemu osim dobro’, a Allahov Poslanik, a.s., na to je šutio.“

Ka'b bin Malik priča dalje: “Pošto sam obaviješten da se Allahov Poslanik, a.s., vraćao sa Tebuka, kod mene se pojavila tuga i jad i ja sam nastojao da se sjetim laži koju ću reći i da se sutra izvučem iz njegove srdžbe. U tome sam tražio pomoć od svakog razumnog iz svoje familije.

Pošto je rečeno da Allahov Poslanik alejhi selam pri­stiže, udaljila se laž od mene i shvatio sam da se ničim ne mogu izbaviti.

Zatim sam odlučio da budem iskren prema njemu. Onda je stigao. A kada bi dolazio s puta, Allahov Poslanik alejhi selam počinjao bi od mesdžida. Klanjao bi dva rekata, zatim bi sjeo među ljude. Kada je to uradio, došli su mu oni koji su izostali, izvinjavajući se i zaklinjući se, a bilo ih je osamdeset i nekoliko ljudi, pa je Allahov Poslanik alejhi selam primio od njih ono što su javno iznijeli i oprostio im, njihove je tajne prepustio Uzvišenom Allahu. Kada sam ja došao i nazvao mu selam, nasmiješio se osmijehom ljutitog čovjeka.

Zatim mi je rekao: ‘Dođi’, pa sam došao i sjeo ispred njega, zatim me upitao: ‘Šta ti se desilo pa da izostaneš? Zar nisi bio kupio jahalicu?’, pa sam rekao: ‘O Allahov Poslani­če, doista da sjedim kod nekog drugog mimo tebe od ljudi ovog svijeta, gledao bih da se izvučem iz njegove srdžbe sa opravdanjem, a meni je data sposobnost polemike i ra­sprave. Ali, tako mi Allaha, znam ako ti kažem danas lažan govor s kojim ćeš biti zadovoljan, Allah će, sigurno, prosuti tvoju srdžbu na mene, a ako ti kažem istinu zbog koje ćeš se naljutiti na mene, ja se time nadam nagradi od Uzvišenog Allaha. Tako mi Allaha, nisam imao opravdanja, kao nikad do tada i nije bilo spremnijeg od mene kad sam izostao iza tebe.’ Allahov Poslanik alejhi selam je rekao: ‘Ovo je istina. Ustani i idi dok ti Allah ne presudi.’ Zatim sam ustao i do mene su došli ljudi iz plemena Beni Seleme i rekli: ‘Tako nam Allaha, ne znamo da si griješio prije ovog. Zar nisi mogao da se opravdaš Allahovom Poslaniku alejhi selam onim što su se pravdali koji su izostali? Bilo ti je dovoljno za tvoj grijeh to što bi za sebe tražio oprost Allahova Posla­nika alejhi selam.’ Ka'b je rekao: “Tako mi Allaha, grdili su me tako da sam se želio vratiti pa da sam sebe poreknem“.

«Zatim sam im rekao: ‘Da li je ikog zadesilo ovo sa mnom?’ Odgovorili su: ‘Da, zadesilo je to još dva čovjeka, koji su rekli kao što si i ti rekao. Rečeno im je kao što je re­čeno i tebi’; pa sam upitao: ‘Ko su njih dvojica?’ Odgovorili su: ‘Mirare ibn Rebia el-Amirij’ i Hilal ibn Umejje el-Vaki-fi.’ Spomenuli su mi dva dobra čovjeka koji su učestvovali na Bedru, a ja sam se mogao ugledati u njih. Ja sam krenuo kada su mi ih spomenuli.’ On dalje kaže: “Allahov Poslanik alejhi selam zabranio je muslimanima razgovarati sa nama trojicom između onih koji su izostali iza njega. Izbjegavali su nas ljudi i mnogo se promijenili, tako da ja nisam mo­gao prepoznati zemlju po kojoj sam hodao, i ona kao da nije bila zemlja koju sam znao. U takvom stanju ostali smo pedeset noći.

Što se tiče dvojice drugova, izolirali su se i sjedili u svojim kućama plačući. Ja sam bio čvršći i strpljiviji, od­lazio sam na namaz sa muslimanima, obilazio trgove, niko nije razgovarao sa mnom. Dolazio bih Allahovom Poslani­ku poslije namaza, nazivao bih mu selam i sam sebe pitao miču li se njegove usne, odvraća li mi selam ili ne? Zatim sam klanjao blizu njega i krao mu pogled. Kada bih ja pri­stupio u namazu, gledao je u mene, a kada bih se okrenuo prema njemu, skinuo bi pogled sa mene. Kada je takav od­nos muslimana prema meni potrajao, otišao sam i ušao u (ograđeni) vrt Ebi – fotadea, a on je moj amidžić i najdraži mi od ljudi.

Nazvao sam mu selam; tako mi Allaha, nije mi od­vratio; zatim sam mu rekao: ‘O Ebu-Katade, kunem te Allahom, da li znaš da ja volim Allaha i Njegova Poslani­ka?’ On je samo šutio. Ponovio sam i preklinjao ga, a on je šutio, zatim je rekao: ‘Allah i Njegov Poslanik znaju.’ Zatim su mi obilno suzile oči i ja sam se okrenuo dok ni­sam prešao zid. I dok sam išao medinskim bazarom, ugle­dao sam Nabetajca iz Šama koji je prodavao hranu i go­vorio: ‘Ko će mi pokazati Ka'b Bin Malika?’ Pa su ljudi počeli išaretom da mu pokazuju na mene, tako da je došao i pružio mi pismo od kralja Gassana. Bio sam pisar, a u njemu je stajalo: ‘Nakon što smo obaviješteni da tvoj drug grubo postupa prema tebi i da te Allah nije učinio u kući poniženja i propasti, pridruži se nama, dat ćemo ti utjehu.’

Rekao sam kada sam ga pročitao: ‘Ovo je još jedno iskušenje!’ Pa sam naumio to pismo zapaliti i da mi po­služi kao rasvjeta, te sam ga i zapalio. Kada je prošlo če­trdeset noći od pedeset, došao mi je izaslanik Allahova Poslanika alejhi selam govoreći: ‘Allahov Poslanik, alejhi selam naređuje ti da se odvojiš od svoje žene.’ ‘Da je pu­stim ili šta da radim?’ Pa je rekao: ‘Da se odvojiš od nje, tj. da se ne približavaš.’ Isto tako je bilo i sa dvojicom drugova. Zatim sam rekao svojoj ženi: ‘Idi svojoj obitelji i budi kod njih dok Allah ne presudi ovu stvar kako želi.’ Zatim je došla žena Hilal ibn Umejje kod Allahova Posla­nika alejhi selam pa je rekla: ‘O Allahov Poslaniče, Hilal je iznemogao starac, nema sluge, da li ne voliš da ga ja slu­žim?’, a on je rekao: ‘Ne, ali da ti ne prilazi.’ Ona je odgo­vorila: ‘Zaista on, tako mi Allaha, nema živosti ni za čim, još uvijek, tako mi Allaha Uzvišenog, plače otkako se desio njegov slučaj do ovog dana.’

Govorili su mi neki iz moje porodice da tražim do­zvolu od Allahova Poslanika alejhi selam povodom svoje žene, jer je dozvolio ženi Hilala bin Umejje da ga poslužuje. Zatim sam rekao: ‘Tako mi Allaha, neću tražiti dozvolu od Allahova Poslanika alejhi selam u vezi s njom, a ne znam šta bi o tome rekao Allahov Poslanik kada bih tražio dozvolu od njega kad sam mlad čovjek.’ Ka'b dalje priča: «Ostali smo deset noći, zatim se navršilo pedeset od kada je za­branio ženama općenje sa nama. Zatim sam klanjao sabahnamaz ujutro pedesete noći na ploči (krovu) jedne od naših kuća. I dok sam sjedio u stanju tjeskobe koju je Uzvi­šeni Allah spomenuo, i zemlja mi je postala tijesna koliko god da je bila prostrana, čuo sam čovjeka koji viče sa brda Sal’ najvišim glasom: ‘Radosna vijest o Ka'b bin Maliku!’ Pao sam na sedždu i znao sam da je došao spas i izlaz od Uzvišenog Allaha tako što nam je primio tevbu. Allahov Poslanik alejhi selam objelodanio je Allahovo pomilovanje nama nakon što je klanjao sabah-namaz, pa su dolazili ljudi donoseći nam radosne vijesti. Prema dvojici mojih drugova uputili su se glasnici, a prema meni je jedan čovjek jahao na konju, dok je čovjek iz Eslema požurio ka brdu i sa njega povikao. Glas ovog čovjeka je bio brži. Nakon što mi je došao ovaj čovjek sa radosnom viješću, čiji sam glas čuo, skinuo sam svoja dva odijela i obukao ga njima zbog radosne vijesti. Tako mi Allaha, nisam imao osim ta dva. Posudio sam druga dva odijela, zatim ih obukao i otižao da potražim Allahova Poslanika alejhi selam.

Susretali su me grupe i grupe ljudi čestitajući mi na Allahovom pomilovanju govoreći: ‘Neka ti je prijatno Alla- hovo pomilovanje’, dok nisam ušao u džamiju. Allahov Poslanik alejhi selam sjedio je u džamiji, a ljudi oko njega. Ustao je Talha bin Ubejdullah i potrčao prema meni da bi se rukovao sa mnom i čestitao mi; tako mi Allaha, nijedan čovjek od muhadžira nije mi prišao osim njega. ‘Ka'b to nije zaboravio Talhi.’ Kada sam nazvao selam Allahovom Poslaniku alejhi selam odgovorio je i lice mu je sijevnulo od radosti: ‘Raduj se najboljem danu koji ti je došao od kako te je majka rodila.’

Rekao sam: ‘Da li je od tebe, o Allahov Poslaniče, ili je od Allaha?’ ‘Od Allaha!’

Ka'b kaže: “Kada bi Allahov Poslanik alejhi selam bio radostan, zasjalo bi njegovo lice kao da je komad mjeseca, tako da se to znalo kod njega. Pošto sam sjeo ispred njega, rekao sam: ‘O Allahov Poslaniče, zaista u moje pokajanje spada to da izdvojim sav svoj imetak kao sadaku Allahu i Njegovom Poslaniku.’ Poslanik je rekao: ‘Zadrži kod sebe dio imetka, to je bolje za tebe.’ Zatim sam rekao: ‘Uistinu, zadržavam svoju dionicu na Hajberu. O Allahov Poslaniče, zaista me Allah spasio zbog istine i u moju tevbu spada to da ne govorim osim istinu.’ Tako mi Allaha, ne znam nikog od muslimana da je Allah stavio na iskušenje sa istinom u govoru, otkako sam to spomenuo Allahovom Poslaniku alejhi selam kao što je mene iskušao Uzvišeni Allah. Tako mi Allaha, nisam naumio laž otkako sam to rekao Allaho­vom Poslaniku alejhi selam do ovog dana, i ja se nadam da me Uzvišeni Allah čuva i u ostatku života.“

Uzvišeni Allah je objavio: “Alah je oprostio Vjerovjesnik i muhadžirima i ensarijama, koji su ga u teškom času slijedili, u vrijeme kada se srca nekih od njih zamalo nisu pokolebala. On je poslije i njima oprostio, jer je On prema njima blag i milostiv. A i onoj trojici koja su bila izostala, i to tek onda kad im je zemlja koliko god da je bila prostrana, postala tijesna, i kad im se bilo stisnulo u dušama njihovim, i kad su vidjeli da nema utočišta od Allaha nego samo u Njega. On je poslije i njima oprostio da bi se i ubuduće kajali, jer Allah, uistinu, prima pokajanje i Milostiv je. O vjernici, bojte se Allaha i budite s onima koji su iskreni!” (Tevba, 117 – 119)

“Kad se među njih vratite, zaklinjat će vam se Allahom, samo da ih se okanite, pa okanite ih se jer su oni pogan i prebivalište njihovo bit će Džehennem kao za ono što su radili. Oni vam se zaklinju zato da biste bili zadovoljni njima. Ako vi budete zadovoljni njima, Allah sigurno nije zadovoljan narodom nevjerničkim.” (Tevba, 95, 96)

Rekao je Ka'b: “Tako mi Allaha, nije me Allah obdario većom blagodati nakon što me je uputio u islam od moje iskrenosti sa Allahovim Poslanikom alejhi selam tog dana, tako da ga nisam slagao i uništen bio kao što su propali oni

koji su ga slagali.“

“Bilo nas je trojica čiji je slučaj odgodio u odnosu na slučaj onih od kojih je Allahov Poslanik, alejhi selam, pri­mio ispriku kada su se zaklinjali, uzeo od njih prisegu i tra­žio oprosta za njih. Allahov Poslanik alejhi selam odložio je naš slučaj dok mu Allah ne presudi, zato je Uzvišeni Allah rekao: «A i onoj trojici koja su bila izostala.» Pod njegovim izostavljanjem nas i njegovim odlaganjem našeg slučaja koji je spomenut ne misli se na naše izostajanje iz pohoda, nego je to od onih koji su mu se zaklinjali i izvinjavali pa im je to prihvatio.“ (Sahih, Buhari)

Iz predhodnog hadisa možemo naučiti da je slušanje i obraćanje pažnje na gibet nešto zašto ćemo morati odgova­rati Allahu Uzvišenom.

Zabranjeno je sjediti sa ljudima koji ogovaraju i kle­veću. Jedna od odlika pravog vjernika je da odbija slušati ogovaranje. Čast vjernika se treba odbraniti kritiziranjem ogovaranja, kao i isticianjem pozitivnih osobina određene osobe.

Ljudi uglavnom paze na gibet u kome se kritikuje dru­gi musliman, i to slušaju sa uživanjem nadajući se da će čuti što više negativnih stvari o toj osobi. Također i sami doprinose dodajući nešto o svome bratu što on bi želio čuti, i na taj način uspostavljaju saradnju sa šejtanom pro­kletim. Drugi ne ogovaraju, ali šutnjom odobravaju kritikovanje brata muslimana koji nije prisutan da bi odbrano svoju čast.

Allah Uzvišeni u Kur'anu kaže: “Kako ne pomisle da će oživljeni biti na Dan veliki, na Dan kada će se ljudi zbog Gospodara svjetova dići.” (Mutaffifin, 4, 5, 6)

Pjesnik je ispravno protumačio ajete kada je rekao: “Čuli bi te da si pozvao žive, ali nema života u onima koje zoveš. Da si puhnuo u vatru, ona bi planula, ali ono u što ti pušeš je obični pepeo.“

U Kur'anu se kaže: ”I njima je svejedno opominjao ih ti ili ne opominjao, oni neće vjerovati.” (Jasin, 10)

Jedan dvostih o gibetu kaže:

“Zaštiti svoje uši od šejtanskog govora,

Kao što si se zašitio od njegovog izgovora.

Jer kada slušaš govor štetni,

I sam postaješ saučesnik – i zato se čuvaj!“

Odlomak iz knjige: GIBET- ogovaranje izvor svakog zla
Autor: Shakil Ahmad Khan/Wasim Ahmad

Obrada: Akos.ba

Akos.ba pratite putem aplikacije za Android i društvenih mreža Facebook | Instagram | Twitter.

Top