Ahmete sine, de bogati proviri je l’ prošla ‘nova godina’
I eto je opet…Još jedna najluđa noć na svijetu se strpala u guzicu a malo šta je otišlo u mozak. Elem, komotno je mogu zvati i najharamnija noć jer ne pravim razliku između ova dva pojma. Nikako da se kutarišemo loših navika. Nikako pameti da se prizovemo, nikako da čvrsto u šake prihvatimo ono naše, ono što nama pripada. Stid je nadvladao razum, koliko je samo onih koji ostave sav svoj islam zarad jedne noći, koliko je samo onih što se vesele nepotrebnim datumima, koliko je samo onih koji prodaju i sebe i vjeru zarad stida.
Treba da se stidiš bolan što te je stid reći da si musliman.Treba da te je stid što se stidiš reći da ne piješ, da ne obilježavaš ono što ne pripada tebi. Al’ ne, valja se udvoravati ćafirima, zaboravljajući Onog kome se zapravo trebaš jedino udvoravati. Olahko prihvatamo tuđa pravila igre i olahko zaboravljamo svoju vjeru, svoj ponos…
Olahko zaboravljamo na Dragog Allaha. Nova godina…Naša je bila i prošla, neprimijetno.Jedva smo se udostojili jedni drugima čestitati. Jedva da znamo koliko nam znači taj događaj i koliko na njega trebamo biti ponosni. Jedva da znamo da taj događaj slavi veliku pobjedu, pobjedu koja treba da bude dio i tebe i mene, svih nas koji srcem vjerujemo da je islam trnovitim putem pokucao na naša vrata. Jedva da znamo kroz kakve je golgote prošao naš Poslanik a.s. boreći se upravo protiv onih koji se danas slave. Pitam te šta slaviš? Šta obilježavaš brate? Kome si se to priklonio i na koga si zaboravio?! Evo, došla je i prošla..osjećaš li zadovoljstvo, osjećaš li da si proslavio neki bitan događaj?! Opet se ljudi bude i liježu Njegovom voljom al’ ni to nije dovoljan dokaz da priznaš sebi, da je samo Njegovo zadovoljstvo ona krajnja stanica kojoj trebaš koračati.
Proslavit ćeš sve one nebitne datume, utopićeš se u tradiciju za koju ne znaš ni čemu ni kome služi, slavit ćeš i veličati mitove, priče i bajke, a zaboravit ćeš na Onog ko te je raumom obdario i Onog koga jedino trebaš da slaviš.
I tako se „musliman“ odrekne svog islama i proslavi novu gregorijansku godinu, prikloni se takvim i sličnima jer želi da gaji neku toleranciju, da udovaljava i drugima. Nikog od njih nećeš vidjeti da obilježava hidžretsku novu godinu, jer u nju ne vjeruju, nikog od njih nećeš vidjeti da obilježava bajrame jer to nije njihovo, al’ ćeš zato vidjeti naše „muslimančine“ kako preskaču svoje a ostalo slave redom, pa se tako sastave i božići i nova godina i to ono kako treba i kako ni po čemu ne priliči jednom muslimanu. Svoje preskačemo, tuđe volimo. Izvlačimo se vazda na iste fore, „takvo je društvo, takva je sredina“. A ti si taj, ja sam taj, mi smo ti koji treba da gradimo društvo i sredinu spram svojih potreba, spram onoga što nama pripada, da jasno i svima dadnemo do znanja da srčano i bez ikakvih ustručavanja volimo i cijenimo svoje a da tuđe samo trebamo poštovati.
Ne znam kako insan da više bude pametan. ..Pametuješ kad pričaš, ne znaš ako šutiš, i opet mi jedni po drugima, haman da smo sami sebi najveći neprijatelji. Drugi to vide, drugi nam se smiju i raduju se svakom našem izletu u novu i nezaboravnu ludu noć u kojoj postajemo neko drugi, a sutadran se vraćamo na samozvane muslimane. Obično sve shvatimo onda kad bude kasno i obično sve ponavljamo jer namjerno zaboravljamo. Tako je i ovaj tekst, samo još jedan u nizu beskorisnih, za one koji su već odavno prestali čitati.
Piše: Adnel Tokalić
(Akos.ba)
