Poučna priča: Šejtanska posla

─ Odoste li, Omere, onaj dan na vašar?

Protutnjaše Omeru neugodne misli i tek za par trenutaka oduži  ─ niiismo. Nastade tajac narednih pet-šest koraka i  Arifu bi neugodno što i upita, pa će da razmetne ono što bi trebalo da uslijedi ─ šta bi, da nije vrućina poremetila?

─ Nije ─ dobaci žurno Salko ─ pa nastavi ─ da ti iskreno kažem, Arife, ja sam ih pomeo, bio obećao pa se predomislio.

 ─ Znači, drugi put ne dogovarajte sa Salkom, inače nećete nikud stići ─ nastavi Arif tek da se zbori zarad neugodnosti jednog slučajno upućenog pitanja.

Pričalica je Salko, voli on plaho da zbori.  Dugo je vremena provodio u tišini i daljini pa venda mu dozlojadila osama. Od kada se počeo više družiti s narodom pravo se raspametio.

  ─ Ispričat ću ja tebi, Arife ─ veli  Salko:

─ Bio jedan Uzejr kod kadije sa drugovima, nešto skrivili pa kadiji na mejdan. I svi njegovi hababi vele Uzejr nas nagovorio, sve do jednog. A, onda ti Uzejra to naljuti pa kaže:

─ Mogu li ja kadija nešto reći? Pa, pošto mu ovaj dade znak da kaže, okrenuvši se drugovima veli: ─Skočite kroz prozor, hajde, skočite kroz prozor, šta čekate! Poštovani kadija, eto, vidite što oni mene slušaju.

Slušao je Arif kazivanje ali i brojao korake do džamije, bez ikakva smijeha na anegdotu. Da ga upitaš šta se još pričalo, hud ne bi znao, samo nek se odmaklo da ne ispliva nelagoda, a cijelim putem samo što ne klizne s jezika ─ pa što bolan, Omere, ne dođe kod džamije?

 U srijedu iza jacije, baš tu pred džamijom Arif se selamio sa ljudima, stali i da zapale po jednu, pa kad ugleda Omera, znajući za njega da je ponajvrjedniji u selu, a i dobričina, mimo svih Omeru veli:

─ Sutra dođi kod džamije, ako nemaš kakva priča posla, u podne da malo opkosimo oko džamije i da kahvu pijemo u divanhani.

 Takav je bio dogovor i sa Osmanom, a i Ahmed će doći svakako da malo obiđe i nadgleda. Ahmed je stariji insan, džamijski čovjek, što bi se reklo, vazda oko džamije, nije za plaha posla, al’ korisniji od sveg džemata.

─ Pa, ne znam, planirao sam sutra ići na vašar sa Salkom i Nećkom ─ uzvrati Omer ─ ali nije sigurno baš sto posto da ćemo ići, pa ako ne odem mogao bih doći.

Bili su tu kod džamije i Salko i Esko, a njih trojica se druže i skupa i do džamiji i  kući, i komšiluk su pa još i  rod.

Nije zgodno ogrišit se, al’ prođe hudom glavom Arifovom, da nije Salko razbaglamo Omera od koševine kod džamije, ili Esko. Nezgodan je šejtan, kašnje nekad u misli dođe to Arifu, pa tabirit stade.

Prvo mu i naumpade da je šejtanluk to bio.

 ─ Vidiš ─ sam sa sobom zbori ─ nekad ti šejtan dođe direktno, a nekad indirektno. Naumiš hajr da činiš, a on te počne slamati:

─ Pa, bolan, vidi koje je doba, znaš li da su danas javili najvreliji dan, kud ćeš po džehennemu kosit, nek on kosi kad je blentav.

─A, čini mi se, i to tek sada tabirim, da insana prije i zgodnije smunta kad mu preko prijatelja slično rekne. Nikad mi do sad nije naumpalo da bi šejtan prvo priđi drugu da ovaj tebi prenese što je šejtan nalet ga bilo i sam mogao ti došapnuti, pa eto vidiš, s čime se sve služi.

A isti slučaj bi i sa Enverom što mi je kazivao kad je s gazdom zakuhao:

─ I onaj je Hamza pripleten, sve vamo fino i drugarski, a sve me nutka da tužim Adema, pa nek ga on tuži, zna sve isto ko i ja, ali on bi da ja, a on onda da trlja brke i podsmjehuje se Ademu, a mene bi na belaj.

 ─ Eto, što su ti šejtanska posla. Vazda mi vako naumpadne priča kako je šejtan strpljiv i lukav, i kako istjera svoje, pa zar je moguće odolijevati mu? ─ nastavi Arif mislima tumarati, i snu odolijevati iako pospan i smoren cijepanjem i vrelinom dana.

 ─ Živiše nekad par dobrih i učenih. Svi ih štovaše i slušaše u selu, sve dok ne pomrije i posljednji. Odani im bili i vjerno vjeru, kako ih ovi učiše, ispovijedaše. Kada umrije zadnji, na njegovu pokopu, zajeca neko kao nikad do tada. Svi se prvo zgledaše međusobno pa onda u ovoga što plače i kuka kazujući i prepričavajući sve najbolje o rahmetliji i onim njegovim hababima što prije njeg pomriješe. Kako ovaj uplakani pokaza vrline dostojanstva, brige i znanja, već ga tad ljudi zagledaše kao učena i on bi prihvaćen kod njih. Bio je to šejtan Iblis, sačekao je čitavu generaciju da pomre nakon što su ga samo prihvatili i zagledali kao učena i skrušena insana.

Kad umriješe zadnji, na sahrani on kao starac sijed, lomi se od plača i hvale za preminulog, pa otpoče, kako je ta generacija imala divne učitelje, onih par dobrih i učenih, i kako su njihovi roditelji bili jako obzirni i ponizni spram njih, pa predloži da im se spomenik napravi, imena da im se ispišu, da ih nebi zaboravili, jer su plaho značili očevima ovih sadašnjih.

Pa tako i bi, napraviše spomen-ploču. Sačeka Iblis ─ nalet ga bilo ─ i tu generaciju da pomre, pa na sahrani zadnjemu opet zajeca i zakuka, kazujući opet o onih par dobrih i učenih, i kako su oni mnogo značili očevima i djedovima ovih sadašnjih pa predloži da ovi svakom po naosob lik isklešu kako bi i oni nešto dobro u znak zahvalnosti i sjete učinili za te dobre, za hatar svojih očeva i djedova. Tako i bi, isklesaše im likove. Sačeka Iblis i narednu generaciju, i ko zna koliko još generacija, sve dok ih ne nagovori da kipovima sedždu učine.

─ Nalet ga bilo! ─ sad već s pola glasa Arif reče i opet se preda mislima, koje već svrću i bore se sa snom, kano da je rat.

─ Nalet ga bilo! ─  ovo su nekad majke djeci kazivale, dobro se ja toga sjećam, pa i danas ih možda ima da tako zgrme na dijete kad šta pozijani, a tobe ja rabbi, da znaju šta znači ─ nikad ne bi! Nalet je izokrenuto od la’net što znači  ─ proklet, pa koja bi mati proklela svoje čedo, da zna?

Gorak vakat za činiti hajrat! Ne bi čudo bilo da šejtan i svo selo obiđe i svakom što jezika ima dobaci za onog što kamen s ceste skloni, da je on to učinio samo da ga, eto, vide kako je valjan, al’ ne bude ni samo na tome već prokletnik to ukiti k’o svatove:

─ Taj hoće i ukrast. On je u tom odboru, vidi šta su para skljokali u kućetinu.  Koliko li su samo pohapali? Nemoj ti šnjime na akciju! On će svoje naplatiti, a tebi samo more sunčanica zapast.  Eto, što bi ti iš’o tamo, a u odboru ima Ibro, a znaš šta je on rek’o za tvog rahmetli oca. Bolje ti je idi nakosi kravi trave nego da ideš tamo…

─ Ko šejtana ne zna, vazda mu je nešto krivo!

Piše: Sedin Duranović

Akos.ba